Турбулентни епилог Балканских ратова и Првог свјетског рата, довео је малу Србију до демографског и економског слома. Ипак, није било узалуд, јер непуних 80 година након прве службене идеје о уједињењу Јужних Словена, уз велике жртве, долази до уједињења готово свих територија које они већински насељавају. Већ крајем османлијске окупације, а нарочито након ослобођења Србије и потпадања Босне и Херцеговине под аустроугарску власт, почињу да се стварају разлике, како у самом развоју насељених мјеста, тако и у менталитету локалног становништва. Србија је кренула путем потпуног отклона од дотадашњег окупаторског насљеђа, уклањајући готово цијеле дијелове градова и градећи нове, Босна је, под Аустроугарском, кренула путем у којем је јасно било да циљ таквог развоја није напредак локалне заједнице, већ искључиво експлоатација, док су данашњи простор Косова и Метохије и Македоније остали под османлијском влашћу, а простори преко Саве су и даље били снажно интегрисани у Аустроугарску.
Иако је идеја о њему постојала већ поменутих 80 година, уједињење је дошло нагло, након једног врло трауматичног и великог историјског догађаја, након којег нова држава није била спремна да одговори свим изазовима који су стајали пред њом, нарочито друштвеним. Народи уједињени у истој држави, иако истог поријекла и језика, формирани су у различитим окружењима. Крлежа је, много пута, говорио о тим разликама и нарочито истицао разлику између босанских Хрвата и оних са простора тадашње Аустроугарске, да се ради о потпуно различитим људима. Уједно је истицао и то да су српски косовски мит и хрватски мит о хиљадугодишњем бастиону одбране католичанства главне препреке у интеграцији највећег дијела грађана у једну нацију и један културни образац. Био је у праву.
Ипак, у том тренутку, главна брига тадашњих власти била је како земљу увести у унифициран начин управљања и преко њега изградити нови идентитет велике јужноевропске нације. Ова идеја прожимала је све аспекте друштва, па тако и грађевинарство. Након првих неколико послијератних година, у којима су се нови становници нове земље навикавали на власт из Београда, расло је и незадовољство, које се прелило и на политичку сцену, а све ће се, на крају, окончати атентатом на предсједника најјаче хрватске парламентарне странке, Стјепана Радића, у скупштинској сали, током једне расправе, 1928. године. Резултат тога ће бити распуштање скупштине и увођење Шестојануарске диктатуре, наредне године.
Управо тај тренутак је важан за нашу тему, јер краљ, у намјери да стабилизује земљу, почиње агресивно провођење југословенске политике, покушавајући да створи околности које би временом довеле до стварања истоимене нације. Таква нација и културно окружење не би могли да произведу политичке проблеме попут оног који је довео до распуштања скупштине. За разлику од Крлеже, није био у праву.
Један од првих потеза био је прављење мјешовите етничке структуре, насељавање становништва у плодне равничарске предјеле, као нпр. из Херцеговине, приликом чега су Хрвати насељавани на подручје Посавине и Славоније, док су Срби насељавани на подручје Војводине. Краљ је, иако одлучан да спроведе реформе, био свјестан да је то дуготрајан процес, а сходно томе био је и опрезан, па су потези попут овог чињени на тај начин да произведу што слабије друштвене потресе у срединама гдје су се дешавали.
Након овога, земља је, по увођењу диктатуре, подијељена на девет бановина, чије границе циљано нису пратиле етничке границе становиништва. Свака бановина имала је, наравно, своје сједиште и управо у њему су се дешавале прве промјене које је нова држава уводила. У овом тексту углавном ћу се бавити Бањом Луком, сједиштем Врбаске бановине (и остале су називане по ријекама), не из локалних симпатија, већ због тога што се, на овом тада малом граду од неких 20.000 становника, врло запуштеном, са тек траговима европске урбанизације, врло лако и прецизно може пратити ток изградње и његова трансформација, за који су најзаслужнији били краљ Александар и бан, Светислав Милосављевић Тиса. У овај град ће, у периоду који долази, па све до самог почетка Другог свјетског рата, бити уложено много, од стране Краљевине и он ће у потпуности промијенити своје лице, донијети неке нове трендове и увести тада савремену свјетску архитектуру, коју данас знамо као модерну.
Зашто је краљ одабрао баш Бању Луку за сједиште Врбаске бановине и одлучио да баш ту држава изгради готово потпуно нови град који ће се наслањати на већ постојећи стари? Наиме, у свом обиласку Босне и Херцеговине, неколико година раније, схватио је да ће му, на том подручју, бити потребан још један значајан град, који би чинио противтежу Сарајеву, за кога је процијенио да је, и поред великог броја Срба, и даље био изразито муслиманска средина, а његова замисао је била да та друга средина буде средина са српском већином. За Бању Луку је процијенио да има тај потенцијал, првенствено из разлога што је муслиманско становништво насељено искључиво у граду, уз тек понеко село у ширем подручју, док сам град, а и околину, у највећем броју насељавају Срби, уз мањи проценат Хрвата и осталих католика, углавном досељених од стране Аустроугарске на ово подручје. За првог бана ове бановине именован је Светислав Милосављевић из Ниша, виспрени човјек вјеран и одан краљу, доказан на неким тада великим пројектима, попут Панчевачком моста у Београду.
У Бању Луку је стигао 8. новембра 1929. године, возом, на аустријску жељезничку станицу, садашњи Музеј савремене умјетности Републике Српске. Дошао је у један прилично запуштен и заборављен град, препун разних организационих и комуналних изазова. Ново вријеме захтијевало је и нову саобраћајну мрежу, правилну, асфалтирану, прилагођену тада савременом саобраћају, стога је утврђена и изграђена нова улична матрица, која је и данас видљива у центру града. Оно што је ипак најпрепознатљивије по питању урбанизације данашњег центра града је његова замисао да формира централни трг на којем ће се потом налазити црква (данас Храм Христа Спаситеља), кога ће ограничавати двије „у огледалу“ постављене грађевине, данашња градска управа (1929.) и Бански двор (1931.). За ове двије грађевине расписан је званичан конкурс за најбоље архитектонско рјешење, а на конкурсу је побиједио тим архитеката, на челу с Јованком Бончић-Катеринић. Занимљиво за поменуту: у питању је особа која је први женски архитекта у историји Њемачке, гдје се школовала, која је стекла диплому инжењера и по којој и данас име носи једна од улица у универзитетском кампусу у Дармштату.
Дакле, овај пројектантски тим је предвидио да фасаде ове двије зграде буду изведене у тзв. „националном стилу“. Што се унутрашње концепције тиче, и она је прилично класицистичка, с богатим и широким степеништима и високим плафонима. Морамо имати у виду да је овај принцип градње и организације простора остао у употреби чак и у неким годинама након Другог свјетског рата, што због градитељског искуства извођача, што због неповјерења и неприхватања иновација, која и данас помало карактерише нашу градитељску свакодневницу. Како се ради о двије изгледом врло сличне, готово идентичне зграде, овим је испуњена прва банова замисао, а то је да управне зграде, она у којој ће бити администрација (данашња општина) и она у којој ће бити његов кабинет и културни центар (Бански двор).
Након тога, оснивањем позоришта, указује се потреба за објектом у који ће бити смјештена ова институција, тако да 1930. почиње изградња нове зграде, и то у тада савременом стилу модерне. Ово је вјероватно и први објекат у граду грађен у овом стилу и такав представља прекретницу у локалној архитектонској традицији и представља посљедњи објекат у потезу данашње улице Краља Петра I, од Банског двора до угла укрштања ове улице и Алеје Светог Саве, што представља логичан слијед градње чије је смјернице поставио управо бан Милосављевић. Поред ових објеката, важно је напоменути и Соколски дом, зграду некадашњег Хигијенског завода (Институт за јавно здравство Републике Српске), шест зграда за чиновнике и администрацију са свих страна нове државе (низ старијих зграда у данашњој Алеји Светог Саве). Ту је такође изузетно маркантна зграда тадашње Хипотекарне банке, данас Палата Републике, изграђена 1936. године, по пројекту београдског архитекте Миодрага Васића, обложена тешким клесаним каменом, допремљеним из Македоније. Улаз красе двије изузетне статуе, рад вајара Владимира Захородњука, које представљају двоје крајишких тежака. Прецизније, у питању су женска и мушка особа, одјевени у народне ношње са Змијања.
Зграда има одлике модерне, ако изузмемо дорске фасадне пиластре, типичне за архитектуру тог периода која је примјењивана, нарочито на јавним зградама. Погледајте сличне зграде у рецимо Италији или Њемачкој – ради се о прилично помпезној и маркантној архитектури, јасних равних линија, тешких и озбиљних фасада, с неријетко употребљаваним детаљима везаним за класичну архитектуру. Овај приступ има и политичку позадину. Наиме, тадашњим апсолутистичким режимима, нарочито оним фашистичким и нацистичким, одговарала је ова мускулативна архитектура и естетика, а све у склопу припрема и ангажовања друштва за предстојеће велике догађаје, који ће изискивати велика одрицања и жртве, а све то је, нажалост, ескалирало у Други свјетски рат. Наше друштво, иако наравно није имало никаква фашистичка стремљења у самом државном руководству, нарочито не у владарској породици, није остало имуно на ово. Прихватили смо овај тренд, што је очигледно на објектима јавних зграда, а као примјер бих издвојио београдску Главну пошту, која је грађена у истом периоду и осликава сву сложеност тадашњих прилика.
Приватили смо и политичке трендове. Нацистички покрети попут Усташа, Љотићеваца и ВМРО-а преплавили су земљу. Иако нису имали политичку већину, били су прилично активни, нарочито у подривању државе, што је резултирало убиством краља Александра у Марсеју. И мимо ових организација, политички живот, иако једно вријеме редукован, био је активан и обиљежен стварањем бројних странака и организација. Изузетак није ни Врбаска бановина, односно њен главни град, етнички шаренолик, био је изузетна подлога за поларизацију разних друштвених и етничких структура.
Оно што је и тада било исто као и данас, а и одувијек, је то да је политички живот обликовао и свакодневни. Тако је у граду, поред званичних политичких странака дјеловао и низ удружења која су били носиоци неких идеја око којих су се окупљали људи чији ће животи обиљежити историју Босанске Крајине. Бројна омладина окупљала се у Соколском друштву, које је пропагирало југословенски унитаризам, подржан од стране власти. Потом, дјеловала су и четири културно-умјетничка друштва: Просвјета, око које су се окупљали Срби, Напредак, око којег су се окупљали Хрвати, док су Бошњаци имали два друштва, прохрватски оријентисани Препород и просрпски Гајрет. Управо из ових редова, као и из редова комунистичке омладине, биће регрутовани борци у предстојећем рату, од којих ће се неки овјенчати славом и храброшћу, док ће неки починити стравичне злочине, бацивши тим вјечну љагу на свој народ. Поред политичких околности, дешавале су се и важне економске и социјалне промјене, па је пропадање некадашње муслиманске аристократије готово већ довршено у овом времену, као и ситне трговачке касте. Појавили су се велики индустријалци и индустријска роба, банкари, јак војни сталеж итд.
Сви ови друштвени сталежи имали су своје свакодневне потребе, па се ишчитавањем докумената из тог периода могу уочити бројне комичне ситуације, попут запажања о структури гостију у два најпознатија бањолучка хотела, Паласу и Босни. Наиме, аутор примјећује да се у Паласу окупља господа, која слуша „клавирску музику“, док у Босни одсједају пијанци, кокете и сјецикесе. Хотел Палас је иначе изградила Исламска вјерска заједница, као и Вакуфску палату, преко пута, што је у детаљима и примјетно, на фасади хотела. Босна је старији хотел, временом прошириван, у приватном власништву, стјециште разних друштвених слојева, а такав је остао и до данас.
У остатку земље, нарочито у великим градовима попут Београда, Загреба, Љубљане и Скопља, грађевинска дјелатност, као и друштвена, била је интензивна. Занимљиво и неопходно је поменути да је Загреб, упркос устаљеном мишљењу, свој највећи процват имао у вријеме Југославије (и краљевине и комунистичке), а не Аустроугарске, како се мисли, а почесто и пласира у медијима. Београд је свакако, као главни град те велике државе остварио највећи напредак, али је држава највише инвестирала у Загреб, у намјери да га што чвршће интегрише у себе, заједно с цијелим простором на којем су живјели Хрвати. У том периоду, настале су бројне грађевине по којима су и данас препознатљиви градови ових простора. Важније од тога, друштвене промјене које су се десиле у том периоду извукле су народ с ових простора из вјековне заосталости и усмјериле и трајно орјентисале ка остатку Европе. Тај процес нису прекинули ни долазећи рат нити нови режим, који је дошао као посљедица тог рата, ма колико су трауматични били ови догађаји.
