Стари поредак, па и начин живота, полако се крунио и мијењао, заједно с посљедњим годинама османлијске власти. Ослобођени крајеви, попут Србије, убрзано су државно уређење, па и свакодневни живот, устројавали према европском. Цијеле вароши доживљавале су драстичне промјене и то није било видљиво само на Београду, који од једне велике и типичне турске чаршије, набијене око кривудавих улица које су се множиле око Калемегданске тврђаве, постаје град који поприма јасне европске контуре. Градови добијају урбанистичке планове и гради се у европском стилу. Иако су, у конкретном случају Београда, остаци отоманске архитектуре и уличне мреже данас тек симболични, увидом у имена насеља око ужег центра града, можемо закључити да је у питању био типичан оријентални град. Ипак, промјене нису дошле одмах. Народ, у складу са свијешћу средине у којој су генерације одрастале, тешко је прихватао трендове који су неминовно долазили из Европе.
Након два српска устанка против Османлија, на влaсти се устоличила породица Обреновић, која је, лукавствима њиховог родоначелника, добила одређен степен аутономије од тадашњег окупатора. Сам књаз Милош нема ниједан портрет на којем није био обучен ”по турски”, а и живио у објектима грађеним у таквом стилу, као што су Шарени конак у Крагујевцу, у којем је рођен и његов насљедник, Михаило, затим Кнежев дворац у Београду из 1818. и, на концу, Конак кнегиње Љубице, изграђен 1830. године, назван по његовој жени и очуван и данас. Управо ова, за то вријеме велика грађевина, требало је да прикаже снагу и стабилност владарске породице. Међутим, поред тога, она је и нека врста прекретнице у даљој архитектури Београда. Иако је објекат балканског, оријенталног типа, на њему се већ појављују елементи средњоевропске архитектуре попут разуђеније фасадне композиције, пластике, нешто сложеније структуре крова, лукова изнад прозора и сличних детаља. Ти процеси су текли споро, не само из неких традиционалних, социолошких разлога, које сам претходно навео, већ просто и због недостатка кадра. У тада тек ослобођеној Србији, а и Босни и Херцеговини, није било архитеката, односно школованих пројектаната и извођача, што је већ била уобичајена европска пракса у то вријеме, тако да је књаз Милош, за потребе изградње Конака кнегиње Љубице, ангажовао Николу Живковића из Водена (данашња Едеса у грчком дијелу Пелагоније). Сам Никола Живковић није био школован архитекта, већ искусан градитељ, неимар, који је подизао овакве објекте, а након овог задатка постаће и главни неимар Србије, током првог мандата Милошеве владавине.
Прави заокрет на овом пољу почиње ипак доласком на престо Милошевог сина Михаила, који је, као и његов отац, имао многе мане, нарочито по питању начина владавине, обиљежене ригидном аутократијом. Међутим, званична историја га памти као врло просвећеног аутократу, који је у врло кратком времену владавине постигао велики искорак у приближавању Србије тадашњим европским токовима. Тако је, поред врло амбициозних политичких програма уједињења свих Срба и Јужних Словена, протјеривања османлијских војних посада из тада највећих градова Србије, почела и општа модернизација инфраструктуре, градова и уопште начина живота. У том периоду, 1867. године, Београд добија и свој први урбанистички план, кога је израдио Емилијан Јосимовић (споменик у Кнез Михаиловој улици подигнут је њему у част) и то под симпатичним називом „Објашњење предлога за регулисање оног дела вароши Београда што лежи у Шанцу“. Шанац је заправо била калемегданска палисадна предутврда, која је обухватала простор од данашње француске амбасаде, према Косанчићевом венцу, Топличином венцу и даље ка данашњем Народном позоришту и Дунаву. Том приликом, дефинисане су и трасе данашњих улица Краља Петра, Цара Душана и Кнеза Михаила. Оно што је важно у вези доношења оваквог документа је то да се на нашим просторима, претходно окупираним од стране Османлија, први пут појављује појам грађевинске дозволе, односно документа којим се даје дозвола за грађење одређеног објекта у складу с важећом просторном регулацијом за то мјесто.
Михаилова насилна смрт није прекинула ову тенденцију развоја, напротив, његов насљедник, Милан Обреновић, за свог мандата ослобађа, током српско-турских ратова, и дијелове Јужне Србије, гради велику жељезничку мрежу и потпуно преобликује ослобођене вароши из оријенталних у европске. Наравно, овај процес се није десио за кратко вријеме, већ су за то требале деценије. Ипак, Србија је утврдила принцип који је у потпуности раскрстио са османлијском градитељском традицијом и потпуно се угледао на европску. Занимљиво је напоменути да нпр. Бугарска, чије је ослобођење од османлијске власти текло отприлике упоредо са српским, није имала овакав метод. Они су остављали и користили сву затечену отоманску инфраструктуру и управне зграде, додајући потом своје, ослоњене такође, али не у потпуности, на европску градитељску традицију, за разлику од Србије, која је дословно рушила цијеле центре ослобођених вароши и у њима подизала објекте најчешће у неокласицистичком стилу, постављене у правилну, геометризовану уличну мрежу. Бугарска и данас има очувана велика оријентална језгра, у градовима попут Трнова или Пловдива, за разлику од Србије, у којој је ово наслијеђе добрим дијелом уклоњено, осим у крајевима који су касније ослобођени (КиМ, БиХ, Македонија), када је такав принцип полако напуштан, усљед жеље да се и другим народима понуди одређен политички компромис.
Србија је такође имала државни програм школовања студената у иностранству, најчешће у Аустроугарској, Швајцарској и Француској, која би се потом враћала у земљу и радила на великим државним пројектима. Ово се нарочито односило на техничке струке, јер јаз који је постојао између доскорашњег османлијског система и тадашњег европског није било могуће премостити на други начин. Почетком XX вијека, на власт долази династија Карађорђевића, а долази и до раскида до тада добрих веза са Аустроугарском, најприје због Царинског рата и Анексионе кризе у Босни и Херцеговини. Сплетом тих околности, појављује се већи француски утицај, како у грађењу јавних и приватних објеката, тако и у инжењерским пројектима, првенствено жељезничке мреже. Већи градови, попут Београда, Ниша и Крагујевца, већ добрим дијелом личе на европске, народ полако напушта претходни начин живота и окреће се новом, све више везаном за индустрију и услужне дјелатности. У овом периоду, у првенствено Београду, граде се значајни објекти, попут Народне скупштине, двора Карађорђевића и Народне банке.
Сви наведени догађаји, које се дешавају у Србији у ово вријеме, дешавају се и у другим европским земљама, паралелно. Дакле, Србија ни по чему није каснила за остатком Европе, након ослобођења земље. Напротив, значај и снага ових промјена утолико су већи, јер је стартна позиција Србије у односу на окружење била врло незавидна, а вријеме и средства да се тај ниво достигне врло ограничени. Ипак, Србија је имала једну велику предност у односу на остатак Европе. Дакле, у политичким превирањима за вријеме владавине Милоша Обреновића и њему супротстављених Уставобранитеља извојевана је једна велика побједа, а то је да је, парафразирам, сваки човјек слободан на својој земљи и тим је српско друштво дефинитивно раскрстило са свим устаљеним монархистичким традицијама, како европским, тако и османлијским, иако је формално била монархија. Ово је довело до тога да Србију, за релативно кратко вријеме, насели велики број предузетних људи, не само Срба из прекодринских крајева, под османлијском и аустроугарском окупацијом, већ и Нијемаца, Чеха, Грка, Цинцара и осталих, који су донијели нову енергију и временом се утопили у младу српску нацију.
У Босни и Херцеговини, која је након устанака у којима је Србија ослобођена од стољетне окупације и даље остала под њом, стање је било врло тешко. Умируће царство, заокупљено разним унутрашњим проблемима, није имало средстава за било какве значајније инвестиције у свој рубни вилајет нити некадашњу снагу, којом би сломила својевољно понашање хировитих босанских бегова, који су, врло често и међусобно посвађани, малтретирали локално хришћанско, па неријетко и муслиманско становништво. Народ је више пута дизао буне против оваквог терора, да би све кулминирало највећом од њих, Босанскохерцеговачким устанком (Невесињска пушка) 1875 – 1878. Овај устанак ће из темеља уздрмати не само Османлијско царство, већ и цијелу Европу и резултирати низом ратова, од којих су нама најзначајнији ратови Србије и Црне Горе против Османлијског царства. Ратови су окончани Санстефанским миром, односно Берлинским конгресом, 1878. године, током којег су ове српске државе избориле независност и међународно признање, а такође и знатна територијална проширења, док је Босна и Херцеговина додијељена на управу Аустроугарској. Октобра 1878. године, Аустроугарска дефинитивно успоставља потпуну власт над БиХ и почиње из коријена да мијења живот у њој. Овдје увијек морамо бити опрезни, када говоримо о том периоду, јер се у многим текстовима он на неки начин глорификује као вријеме наводног препорода и до тада невиђеног просвећења. Истина јесте да су тада направљене неке заиста велике и импресивне ствари, али није истина то да је нова окупациона власт била тако просветитељски настројена према грађанима, као у Србији или Црној Гори, с обзиром на то да је Аустроугарска Босну и Херцеговину посматрала искључиво као колонију из које је обилно црпила ресурсе и сви њени подухвати, како друштвени тако и градитељски, били су проведени искључиво у сврху одржавања таквог стања.
Што се саме грађевинске дјелатности тиче, како је у претходном тексту наведено, нови окупатор процијенио је да она мора да буде темељна, обимна и брза. Европски утицај појављивао се тек у траговима и то на појединим кућама имућнијих хришћанских или јеврејских трговаца. Аустроугарска се, поред изазова сложене ситуације по питању инфраструктуре, суочила и са сложеном политичком ситуацијом у којој је морала опрезно да балансира. Стога је, уз разне видове политичке гимнастике, којим је покушала да умири апетите све три вјерске конфесије, а највише православне, српске, препознала и фактор потребе дјелимичног очувања дотадашњег грађевинског насљеђа. Сходно томе, вршене су врло ограничене интервенције на османлијским дијеловима градова, па чак и и обнове (обнова сарајевске чаршије након великог пожара 1879. године), након чега ширење града почиње ка западу, према Сарајевском пољу, а све по узору на средњоевропску уличну матрицу. Недуго након тога, почиње и регулација корита ријеке Миљацке, што је био један од првих већих потеза тадашње управе новог дијела царства. Тада су уклоњени и сви објекти који су стајали на обали и трасиране двије битне градске улице, данашње Обала Кулина Бана и Обала Иса-бега Исаковића, које су обалама ријеке повезивале нове дијелове града са старим. Ускоро, данашњом Обалом Кулина Бана, уведен је и трамвајски саобраћај, 1885. године, испрва на запрежни погон, од 1895. године и електрични. Сарајево је тим постало први град у Европи са сталним и цјелодневним трамвајским саобраћајем. Уз ово, прво је у Европи имало и стално ватрогасно друштво, што на папиру јесу фасцинантни подаци, али морамо имати у виду да је и то био дио колонијалног плана новог окупатора – користили су један нови полигон за испробавање разних система, које су, у коначници увели у своје метрополе, Будимпешту и Беч.
Овакву изградњу пратила је и грађевинска регулација, па неимари полако уступају мјеста у великим пројектима школованим архитектима, које Аустроугари доводе углавном из словенских дијелова свог царства, махом Чехе и Хрвате (Карло Паржик, Ћирил Ивековић, Јосип Ванцаш), због језичке и културне блискости с локалним становништвом. Ови талентовани људи граде по цијелој земљи у тада актуелним архитектонским стиловима, али су притом развили и један посебан стил, такозвани ”псеудомаварски”. Наиме, усљед поменуте сложене политичке ситуације, додатно подгријане јаким српским националистичким и сепаратистичким тежњама и незадовољством муслиманског становништва, усљед одузетих привилегија, окупаторска власт се и на овај начин трудила да направи отклон од тадашње отоманске архитектуре и било какве локалне традиције и створи некакав стил који има дух оријента, стога су за инспирацију узели маварску архитектуру бајковитих арапских двораца Андалузије и Кордобе. Заправо, радило се о зградама тада савремене просторне организације ”обучених” у фасаде на којима доминирају потковичасти арапски лукови, хоризонтално наглашене црвено-жуте фасаде и мудехарске рељефне декорације. Најпознатији објекат грађен у оваквом стилу свакако је Сарајевска вијећница. Наравно, гради се и осталим стиловима, при чему хришћански инвеститори углавном бирају ”европске” стилове, попут хотела ”Европа”, кога на једној локацији претходно страдалој у поменутом пожару, гради породица Јефтановић, 1882. године, у неокласицистичком стилу. То је уједно био и први хотел у Сарајеву, а доласком хотела на ове просторе, почиње и једна друга социјална димензија живота, до данас дубоко укоријењена у навике људи са ових простора – кафана. Кафане су, наиме, насупрот укоријењеном увјерењу, не турска, османлијска, већ средњоевропска традиција. Умјесто њих, постојали су одређени ”угоститељски” садржаји, попут пушионица опијума, којих је нова власт, одмах по доласку, затворила преко стотину, само у Сарајеву.
Јасно је из свега да је главни град био фокус грађевинске дјелатности и културног живота. Остали већи градови, попут Бање Луке, Мостара и Тузле, нису се много окористили градитељским замахом у овом периоду. Грађени су углавном неопходни, типски објекти, попут управних зграда, жељезничких станица, понеке гимназије и касарне. У Бањој Луци, конкретно, дио данашње уличне мреже у садашњем центру града настао је баш усљед војних потреба. Данашњи Архив Републике Српске био је прва Аустроугарска касарна у граду и сједиште тадашњег гарнизона, смјештена уз већ постојећи, главни друм (данашња улица Краља Петра Првог). Потом је формирана и касарна на простору данашњег студентског кампуса, која је била повезана путем, који је пролазио поред првобитне касарне, с главним друмом. Војска је око тог пута засадила дрвореде и тако је настала данашња Алеја Светог Саве. Уједно, засађен је и дрворед уз главни друм. Тадашње контуре данашње улице Веселина Маслеше уобличене су у данашњу трасу. Изграђене су и циглана, као и фабрика дувана. Градња није била ни приближна као у Сарајеву и сводила се махом на приватне инвестиције, без већих државних пројеката. Осим на главни град, они су били фокусирани на експлоатацију природних ресурса, нарочито шуме, стога је цијела земља била премрежена ускотрачним пругама помоћу којих је извлачена дрвна маса и добар дио индустрије у градовима и фабрика које су се у њима градиле заснивао се на примарној преради оваквих ресурса. Ипак, и ове средине су се споро, али незадрживо мијењале, као и навике и живот њиховог становништва. За примјер можемо узети кућу Хамзаге Хусеџиновића, која се и данас налази у близини Градског моста у Бањој Луци. Пројектовао је Јосип Ванцаш и она представља занимљиву еклектику неокласицизма приземља и традиционалне градске муслиманске куће из Босне, у спратном дијелу. Ту видимо да чак и угледне муслиманске породице, некадашњи носиоци власти, полако одустају од старог начина живота и покушавају да се интегришу у нове околности. Још драстичнији примјер је кућа породице Џинић, такође у потпуности сачувана, у близини данашње гимназије, потпуно грађена у стилу неокласицизма и у потпуности изгледа као нека бечка вила из тога времена.
Заједно са околностима у земљи, мијења се и структура становништва у њој. Баш као што су у слободарску Србију долазили људи западно од Дрине и осталих дијелова Аустроугарске, тако су и Босну долазили људи из свих дијелова ове империје, неки у потрази за новом животном приликом, неки по државној директиви, а неки и из авантуристичких побуда. Углавном, сви досељеници су католици, а циљ је повећавање удјела католичког становништва у Босни и Херцеговини, да би се створила база лојалних чиновника и грађана, пошто се муслиманима, а нарочито православцима, није могло вјеровати. Парадокс је био тај да се капитал, како је вријеме одмицало, углавном сливао у руке Срба, иницијално зеленашењем кроз давање позајмица осиромашеним беговима, неспремним за капитализам, а потом и кроз легалан посао. Управо тај друштвени слој, српских трговаца и привредника, највише је улагаo и градиo у том периоду, правећи потпуни отклон од живота који се само пар деценија прије тога водио на овим просторима.
У осталим нашим крајевима, који су били под османлијском окупацијом, прилике се нису мијењале темпом као у Србији и Босни и Херцеговини. Црна Гора, која се такође изборила за независност, имала је веома ограничене ресурсе, територију и становништво. Сви њени владари били су свјесни тога и сва њихова стремљења била су усмјерена на уједињење са Србијом, док су Косово, Метохија и Македонија прекасно ослобођене да би могле бити у потпуности интегрисане у ову епоху и њихов развој услиједиће тек по завршетку Првог свјетског рата.
