Претходних дана на српском твитеру је била актуелна расправа о Достојевском; конкретно, о његовом роману Демони, или Зли дуси, и конкретније – о природи и значењу његових јунака Кирилова и Шатова. Стигавши и до мене, то је постало повод за овај текст. Ја сам се сјетио романа кога сам први пут читао у пароксизму једног за мене врло немирног, нервозног времена, у коме сам, гоњен својим демоном, починио многе ексцесе, недољиво желећи увијек да чиним (али обуздавши се) и – још много горе. Тај демон је био и разлог мојих многих неспоразума, са друштвом уопште, и чак са најближим људима.
Тада, у том времену, јунаци овог романа, који су, гоњени својим демонима, ишли до крајњих граница личног и друштвеног, и затим их смртоносним скоковима бесповратно прелазили, изливали су се неумољиво на моју савјест свим својим херојским и ниским цртама, и сијали црним сјајем и као једна лична, духовна дијагноза, и једно – упозорење. Да сам тај роман први пут читао у неком срећнијем и сређенијем времену, као што сам га касније тешко освојио самонаметнутим редом и дисциплином – што је можда нечастан излаз али је императив одржања, неизоставно бих га слабије разумио. Јер, човјек, коначно, учи само оно што већ носи у себи, и трајно апсорбује само оно што му је слично. Али, ово није лична исповијест, и већ је речено и више него што је било неопходно.
*
Прије него што кажем неколико ријечи о Кирилову, том страшном мартиру идеје, неопходно је ближе означити шта је тај демон кога сам поменуо; ријеч, уосталом, из наслова романа, и ријеч коју Достојевски специфично разумијева.
Шта је онда демон, или зао дух? У канону православне цркве демони су енергије гријеха, и иза сваког великог гријеха стоји његов демон. У самом роману, пак, постоји више нивоа интепретације демона, или нечистог духа. У најмучнијој сцени у роману, кад Ставрогин исповиједа свој најтежи гријех код оца Тихона – саблажњење и навођење на самоубиство дјевојчице Матрјошке, отац Тихон говори да нечисти духови постоје али „појмови о њима могу бити врло различити.“ Ставрогин, као и отац Тихон, том приликом потврђују да у нечисте духове вјерују дословно, као у засебна бића, а не алегоријски. Сасвим тако о њима говори, рецимо, и отац Ферапонт у Браћи Карамазовим. Алегоријски, пак, нечисте духове разумијева Ставрогинов тутор, либерал Степан Верховенски: он демоне, по паралели из јеванђеља, разумијева као све накупљене „отрове, мијазме и нечистоће“ који су се вијековима намножили у тијелу „великог и драгог болесника“, Русије, и који су, сад изашавши из Русије ушли у свиње, то јест у све њих, од Степана Верховенског до Ставрогина и његове генерације, те ће они, као и свиње из јеванђеља, да се бијесни побацају у воду и самоуниште, али ће зато Русија оздравити.[1] Коначно, Демони или Зли дуси су написани као полемички роман, и Достојевски је признао да је његова примарна намјера да се обрачуна са противницима па „макар због тога страдала умјетност“.[2] Достојевски је, у полемичкој интецији дјела, под злим дусима могао сматрати и нихилистичке политичке идеје свог времена.
Постоји, међутим, на другом мјесту, једно елементарно, и морално неутрално схватање демона, које је врло употребљиво за разумијевање ликова Достојевског, и кога је, пишући о Хелдерлину, Клајсту и Ничеу, рјечито формулисао Штефан Цвајг, чија је синтагма о Кирилову – страшни мартир мисли (dieser ungeheure Märtyrer des Gedankens, Kirillow) и у наслову овог текста. Препоручујем два дугачка цитата у којима Цвајг излаже своје схватање демонског:
„Демонски: ријеч је мигрирала кроз толико значења и тумачења откако је изашла из митско-религиозног првобитног погледа на антику до нашег времена, да је неопходно утиснути јој лично тумачење. Демонским називам немир који је изворно и суштински урођен сваком људском бићу, који га тјера из себе, изван себе, у бесконачно, у елементарно, као да је природа из свог некадашњег хаоса оставила иза себе неотуђиви, немиран дио у свакој појединачној души, који, са напетошћу и страшћу, жели да се врати надљудском, натчулном елементу. Демон у нама отјелотворава врење, бубрење, мучење, узбудљиво врење које подстиче иначе мирно биће ка свему опасном, ка претјеривању, екстази, самоодрицању, самоуништењу. Код већине људи, код просјечне особе, овај драгоцјени и опасни дио душе брзо се апсорбује и троши. Само у ријетким тренуцима, у кризама пубертета, у тренуцима када унутрашњи космос покреће љубав или нагон за рађањем, ова вантјелесност, ова бујност и самоодрицање, проницљиво прожима чак и баналну буржоаску егзистенцију. У супротном, међутим, умјерени људи гуше фаустовски нагон у себи, омамљују га моралом, анестезирају радом и затварају редом: буржоазија је увијек првобитни непријатељ хаоса, не само у свијету већ и у себи самој. У вишем човјеку, међутим, посебно у продуктивном, немир креативно влада као незадовољство свакодневним задацима; он за њега ствара то „више срце које само себе мучи“ (Достојевски), тај дух испитивања који се протеже изван себе као чежња ка космосу. Све што нас покреће преко нашег сопственог бића и наших личних интереса, све што нас продорно, авантуристички, гони у опасности испитивања, дугујемо демонском дијелу нашег Ја.“
И затим о деструктивном импулсу демонског:
„Али овај демон је пријатељска и благотворна сила само док га савладавамо, док нам служи да нас напреже и појачава: његова опасност почиње када ова благотворна напетост постане прекомјерна, када душа подлегне бунтовном нагону, вулканизму демонског. Јер демон стиже до свога циља, свога елемента, бесконачности, само немилосрдним уништавањем коначног, земаљског, то јест тијела у којем обитава: он почиње ширењем, али тежи ка распаду. Демон стога испуњава оне који не знају како да га укроте на вријеме, испуњава демонске природе страшним немиром, надмоћно им откида кормило воље из руку, тако да они, гоњени без своје воље, тетурају у олуји и разбијају се о литице своје судбине. Немир у животу је увијек први знак демонског, немир крви, немир живаца, немир ума (због чега се демонским називају и оне жене које шире немир, пропаст и сметње око себе). Око демонског увијек лебди олујно небо опасности и угрожености живота, трагична атмосфера, дах судбине.“
(Mожда ће читатељкама бити занимљиво то да је Цвајг у реченом предговору, прије расправе о демонском нагласио да су Хелдерлин, Клајст и Ниче стајали „у истом хороскопском аспекту“. Како је то могуће ако су Клајст и Ниче рођени у октобру, а Хелдерлин у марту, ја не могу компетентно да одговорим.)
*
Ова сила која гони у бесконачност, преко сваке границе, у опасност испитивања, ово демонско је, и по Цвајгу – мада је у књижевном портрету Достојевског писао другим ријечима, главна особина ликова Достојевског, а ово свјесно неукроћено демонско је у Кирилову сазрило и заоштрило се у једну једину мисао, због које се он онда, као њен мартир, и убио. Ако је демонско у Цвајга слично Ничеовом дионизијском, Кириловљева идеја је ипак нешто специфична инстанца овог демонског: она је велика страст разума која је довела једну идеју до њеног логичког краја, и преузима све њене крајње посљедице.
Јер, Кирилов је, за разлику од Ставрогина – који све идеје производи, али не може да им за дуже вријеме остане одан нити да их доведе до краја (Кирилов му, на једном мјесту, послије дуела, и каже да он, Ставрогин, није јак човјек, и да не треба да се умеће у јаке) – Кирилов је, дакле, за разлику од Ставрогина спреман да иде до краја за идејом и да се због ње уништи. Није лако одговорити на питање, на које ни роман не даје недвосмислен одговор – „да ли је Кирилова појела идеја“ или је он појео идеју? Кирилов је мартир своје идеје, он јoj се предао без остатка, и у томе је Кирилов једна исполинска, и херојска, ако и демонска природа.
Кириловљева идеја је до краја доведен атеистички хуманизам. Бога нема, и онда је човјек највиша реалност. Човјек се, онда, мора ријешити својих ропских атрибута – страха и обмане. Убијајући се свјесно, „без разлога“, да не би живио по сили инерције, страха и обмане, човјек постаје потпуно слободан, и, будући да нема Бога – тиме сам постаје Бог. Бог је страх од бола и смрти, а када човјек савлада тај страх, он постаје Бог. Тај будући човјек, нови човјек, постајући Бог, трансформисаће се потпуно и у осјећањима и физички. Самоубиство је тако, парадоксално, највиши чин човјекове слободе и самопотврђивања.
У Цркви, односно у Христу, смрт је побијеђена тајном васкрсења. У материјалистичком мистицизму Кирилова, смрт се побјеђује самоубиством. То је страшна, али филозофски досљедно до краја изведена мисао. С обзиром да Кирилов Ставрогину излаже и своју теорију о „свепрожимајућем добру“, мистичку теорију која се, додуше не слаже са његовом претходном теоријом о животу као ропском болу и страху, а која му се одједном у епифанији јавила, он долази својим супротним путем на корак до вјере – а Ставрогин му то и говори – он, Кирилов, ће још мало повјеровати. Кириловљев материјалистички мистицизам је само на главу постављена вјера.
На Ставрогиново питање, да ли је половична вјера боља од потпуног невјеровања, отац Тихон одговара: „Напротив, потпуни атеизам часнији је од свјетске равнодушности“, а затим: „Потпун атеист стоји на претпосљедњој степеници ка савршеној вјери (без обзира на то, да ли ће степеницу прекорачити или не), а равнодушан нема никакве вјере, осим мучног страха.“ Тај потпуни атеист, на корак до праве вјере – то је Кирилов, страшни мартир идеје. (Ставрогин том приликом тражи од оца Тихона и да му говори и стихове из Апокалипсе, у којима се одбацује млак човјек, и њему претпоставља хладан или врућ. Ставрогин зна да је он, поред свих својих талената – млак, а јагње више воли хладног.)
*
У Руској идеји, Берђајев подвлачи како је Кирилов човјек најузвишенијег духа, и велике чистоте (Kirillov, a man of the loftiest spirit, of great purity and detachment) – тим ријечима бар у енглеском преводу који сам ја читао. Достојевски је, по Берђајеву, имао тако страсно и дубоко саосјећање за човјека, да је имао разумијевање и за побуну против Бога у име патње невиних на земљи. И затим на другом мјесту:
„Он је мислио да побуна против Бога може настати у човјеку због божанског елемента у њему; може настати из његовог осјећаја за праведност и сажаљење, и из осећаја сопствене вриједности и достојанства.“
У Кирилову је, можда и више него у другим јунацима, као несумњиво у руском месијанизму Шатова и у Ставрогиновим нискостима, много Достојевског. Он се игра са дјецом и воли дјецу, плане у ватри саосјећања према Марији Лебјадкиној, жали Шатова и Ставрогина, и коначно, има искуство космичке хармоније, за коју му Шатов сугерише да је предзнак, и симптом – епилепсије. Тачно као један кнез Мишкин, и, уосталом, сам Достојевски – Кирилов, тај велики безбожник, хладан, али не млак, и колосална, есхатолошка фигура која од мене свагда може очекивати овакву апологију. Фундаментална критика, која се Кирилову може изрећи, остаће за неку другу прилику.
*
У вријеме довршења овог текста, дан послије Видовдана, дио побуњених студената развлачи контејнере по градовима Србије у име блокаде и револуције. То је још један, од много, разлога да читаоци Индикта узму себи вријеме и прочитају Демоне. Јер, осим што даје есхатолошке фигуре и страшне мартире мисли, какав је Кирилов, и, чак, донекле Ставрогин, овај роман Достојевског је и анатомија револуционарног врења и утолико врло актуелан. Скандали и ситна непочинства која су задуго пролазила без адеквантне реакције, и лако осјећање неодговорне нискости, били су увод у револуцију и пожар на крају романа.
„Наш град третиран је отприлике као некакав град Глупов. Те младе људе прозваше подсмевала или руге, и мало је било ствари од којих су се они устручавали.“
Уз велику и великодушну, страшну демонологију једног Кирилова, Достојевски је дао и важан портрет ситне, завјереничке, сплеткашке и агитаторске демонологије једног Љамшина или Петра Верховенског. „Мало, гадно, скрофулозно ђаволче, од оних који нису успјели“ – овим ријечима описује Даши свог демона Николај Ставрогин. И баш такво скрофулозно ђаволче, потпуно нехеројско и готово биједно, прије свега у Петру Верховенском, је оперативно запалило револуцију.
То скрофулозно ђаволче, та енергија ситних и примитивних нагона, ма са које стране да долази, од дилетантске дрскости пленумаша и патетичних тирада повлашћених аривиста, преко вулгарне агитације Информера, до малодушних и корумпираних коридора режима, то скрофулозно ђаволче се испријечило данас, у времену пуном ионако неодређених опасности, на путу будућности српске државе.
[1] Ово је либерално схватање – по коме је та генерација више трагична него лично одговорна, јер јој је у дио пало лично и идеолошко бијеснило, и с њим страдање, како би се Русија очистила.
[2] Ако је, због полемичке намјере, технички и умјетнички и трпио роман, мени није сметало, јер сам научио да неријетко и више волим „слабија дјела“, тако рецимо и Шекспировог Тита Андроника него неке касније, и боље трагедије.
