„Супротно од онога што смо ми данас навикли да представљамо себи као политички простор, у смислу грађанских права, слобода воље и друштвеног уговора, из перспективе суверености једина аутентична политичка ствар јесте голи живот.“
„Homo sacer – Suverena moć i goli život“ – Ђорђо Агамбен
Хиперпродукција политичког садржаја које је изгубило супстанцију, пораст броја појединаца инволвираних у политику од дневне до високе међународне, експресна субјектност и самобитност уз недостатак самокритике, и коначно осјећај суверене моћи која се, истина, потпуно лажно појављује код оних који имају моментум славе (доминација јавним мњењем), резултује озбиљном кризом друштва, односно државе у цјелини. О кризама у којима живимо и пермаманентном ванредном стању ћемо разматрати нешто касније, али оно што је идаље веома важно споменути, па чак и подвући у самом уводу, јесте тотално атрофирање српског образовног система. Није истина да није било упозорења од универзитетских и других образовних радника о стању у најзначајнијој области живота и културе једног народа прије ситуације студентским блокадама које трају од прошлог децембра. Дебата о реформама траје готово онолико колико и сама свијест о томе да учимо у потпуно колонизованом образовном систему, што се десило каткад нашом вољом, а каткад вољом оних који су нас неријетко посјећивали тенковима. Phylogenesis српског политичког стања је за ову причу мање битан од ontogenesis-а, нарочито ако посматрамо рођење овог система разбираспадом бивше државе, а у овом случају ће бити управо тако. Образовни систем је као брдо са којег имате бољи поглед на друштво и његова доминантна кретања, те кроз њега можете да посегнете за нешто релевантнијим закључцима нарочито ако за то користите аналитичке апарате политикологије (фокус на појединца) и социологије (фокус на колективитет).
Држава и друштво
Овај народ је често прескакао оне од којих може да научи неке веома важне поставке државе, да из њих извуче законитости који важе нарочито у политици, те да покуша да изгради нешто више од константе ванредности. Свјесни смо да не можемо да изградимо Аркадију, јер како кажу „Et in Arcadia ego1“, али смо исто тако свјесни да као државотоворан народ можемо да изградимо државу која функционише ван ванредног стања. Наравно, за тако нешто су неопходна знања која одлуке претварају у норме, а знања за то треба да посједује суверен. Сви ови појмови имплицирају да се ради о једном веома битном њемачком теоретичару, правнику и проучаваоцу геополитике, Карлу Шмиту, ког смо заобилазили и у превођењу и у проучавању. Први на овим просторима су га превели Хрвати 1943. године, када им је смисао политичког била од велике важности, а нарочито концепт непријатеља. Међутим, Шмита не треба сврставати у групу пуких нацистичких теоретичара, већ више опортунисту који није своја научна запажања мијењао с обзиром на владајући режим, већ политичка увјерења, и то краткотрајно, из пуких личних разлога. Он је у „Политичкој теологији“ и „О појму политичког“ поставио праву арматуру за разумијевање политичког, политике, државе и друштва. Поставио је одређене законитости које никако да разумијемо, а који надилазе таласе пролазних (по)модернизама и трендова. Ако се сложимо око тога да у друштвеним наукама готово не постоје закони, онда свакако да постоје у домену људске природе, психолошких дјеловања индивидуа, а то је оно што се најдиректније транспонује на ниво колектива, а коначно и државе. Људска природа је непромјенљива, ускликивали су многи теоретичари, осим можда Русоа и Маркса, а и они су се заварали. За разумијевање политике, непоходно је разумјети људску природу. Проблематика се јавља у тренутку када сте, опчињени либералистичком спиралом, недовољно способни да видите реалност, нарочито онда када имате тренутак славе, и када се као студенти, осјетите суверенима – по аутоматизму не разумијете појам политичког.
Издаја (Паја Јовановић). Извор: Википедија
Политичко у себи садржи, како нас упућује Шмит, антагонизам пријатеља и непријатеља. „Политичко разликовање је заправо разликовање између пријатеља и непријатеља. Оно даје људским радњама и мотивима политички смисао; на њега се коначно своде све политичке радње и мотиви. Стога оно омогућава и појмовно одређење у смислу карактеристичног обиљежја, односно критеријума2.“ Дакле, појам политичког, пријатеља и непријатеља интегрише у себе као што естетика то чини са лијепим и ружним или морал са добрим или лошим. То је извјестан критеријум који је иманентан свима нама као људским бићима. Непријатељ уопште не мора да буде неко ко је лош или ружан, или га мрзимо. Непријатељ је тзв. hostis3, а не inimicus4 (зато ћемо у наставку текста за шмитијанског непријатеља користити наведени латински термин). Непријатељ и пријатељ се дефинишу у конкретном, а не апстрактном смислу, и одговара за сваку ситуацију и за свако доба. Либерална парадигма која је тријумфовала након краја Хладног рата је укинула непријатеља и трансформисала га у конкурента. Либерализам је забранио политику, а апсолутизовао економију – hostis је постао конкурент, а онај који политизује варварин и свјетско зло које мора да буде уништено (Слободан Милошевић, Садам Хусеин, Муамар Гадафи,…). Проглашавајући „крај историје“, узрочно-посљедично, Фукујама је прогласио и крај дијалетике пријатељ-непријатељ, самим тим крај политике, а онда и државе. САД су, као империја, забрањивале политизацију, и означавале је као какву бласфемију. Према Шмиту, избјегавати политизацију значи „промашити конкретност“. Побуњени студенти у Србији су све вријеме истицали да ово нису политички протести, а у истој реченици јасно назначавали непријатеља којег су довели до нивоа егзистенцијалног: коруптивни систем, злочиначки режим, Александар Вучић,… Своје непријатеље су доводили до нивоа hostisa, и јасно улазили у домен политичког, у којем парадоксалоно, увијек-већ јесу. Самим тим се политизација није десила у тренутку када је затражено институционално рјешење кризе – расписивање избора, већ у тренутку када се изашло на улице и јасно дефинисао hostis.
Шмитијанско одређење појма државе подразумијева политичко јединство које је једино оствариво у домену полиса (јавне сфере). Држава је политички статус једног народа и требало би да је увијек изнад друштва, при чему држи монопол над политичким. Основни задатак државе је тако очување политичког јединства, јер без њега она фактички не постоји. Проблем се јавља када се друштво успротиви држави (то се десило и катализовало кроз институцију паралемента), жели да се издигне изнад ње и уништи је. Онда настају тоталне државе као праве правцате кризе епохе модерности, као какав вид „освете државе над друштвом“, што приказује и њену слабост. Но, о тоталној држави ћемо други пут.
Карл Шмит. Извор: Rialta
У случају Србије, друштво је одавно преузело власт над државом. У посљедњим дешавањима видимо да је политичко апсолутно промијенило своје карактеристичне токове и зашло у болесну фазу из које се тешко враћа. Држава која има монопол над политичким је држава која је превасходно суверена (ако прихватимо да државе могу бити суверене, иако данас такве готово да не постоје) и чији hostis мора да доминира над inimicus-ом. Србија већ одавно не успијева, па чак ни у рату, да јасно дефинише hostis, па се тако јављају подјеле у друштву које доказују немонополисање политичког. Радикализација унутардржавних супротности доводи до кризе чији је крајњи исход грађански рат, нарочито ако имамо у виду да је политичко увијек реално и могуће, а не апстрактно и пуко аналитичко. Да буде јасније, Србија није пред грађанским ратом, али су унутрашње супротности избрисале аутентични hostis, и од средњекласног inimicus-a створиле нови hostis. To je ревносно грађено кроз културни рат, али је сада ескалирало и однијело прве жртве – образовни систем. Власт је апсолутизовала hostis у својој држави означивши тиме другу страну, а друга страна, прилично дисперизивна, исто тако актуелну власт. Односи између двије доминантне струје надилазе страх од спољног непријатеља. Он се код народа чак и губи због политике неутралности која релативизује непријатеље, па чак и пристаје на либералну парадигму.
Да буде крајње јасно, свака супротност, била она морална, религијска или етничка, уколико је довољно снажна да мобилише људе, упада у домен политичког. Шмит је наглашавао да је политичко јединство (читај држава) уништено у тренутку када имамо изузетно поларизовано друштво, у коме тај један пол нема ни жељу ни капацитет да суштински врши власт. Он тада кличе – држава је разорена! Данас имамо примјер у којем превасходно постоји неспособна опозиција и у Србији и Републици Српској, и тај термин користим са свим његовим карактеристикама. Суштински немају жељу, а ни могућност да врше власт из разлога (1) непостојања аутентичног програма, а самим тим ни (2) подршке народа. Са друге стране, обје власти до крајњих граница апсолутизују наративе, мијешајући идеологије и обухватајући готово све аспекте друштва. Случај подјеле који се јавио у Србији је још увијек контролисан, јер постоји доминантна страна која је у овом тренутку владајућа структура. „Ако двије стране које су у сукобу не могу да дођу до коначног договора, онда значи да нису ушле у крајњи сукоб“, сматра Шмит. Двије стране нису могле да дођу до крајњег договора од првих протеста против власти Александра Вучића, јер нису обје државотворне већ доводе до уништења политичког јединства.
Естетско као огледало политичког
Важан аналитички алат у сагледавању савременог српског друштва, а самим тим и политичке ситуације, јесте естетско. Један од најзначајнијих просветитељских теоретичара еститике, Британац Лорд Шафтсбери, односно Антони Ашли Купер, је сматрао сљедеће:
„Основни Шафтсберијев став, наиме, јесте да је укус једног народа, стање и
ниво његове естетске свести (у одређеном историјском тренутку) непогрешив
показатељ политичког стања у држави. Какав је укус народа (естетски укус,
наравно, укус за лепо, посебно за уметнички лепо) таква је и власт. Треба погледати
у чему народ ужива, шта сматра лепим, треба ослушнути каква га музика
радује, узбуђује, подиже, па ћемо одмах разумети и каква је политичка клима
тог народа, како му је конституисана власт.”5
Прије него што уђемо у проблематику српског естетског, неопходно је напоменути једну подвучену мисао Шафтсберија – само истински слободан народ, у најплементијем могућем смислу, може аутентично и исправно да суди о љепоти, те да има критеријум за умјетнички вриједно. С обзиром на то да нисмо слободни у пуном смислу те ријечи, онда морамо да имамо у виду и ту чињеницу.
Лорд Шафтсбери. Извор: Википедија
Поред многих умјетности (сликарство, филм,…) музика игра изузетно важну улогу у сагледавању нивоа естетског.6 Од периода разбираспада Југославије и удара шок терапије на наше друштво, имали смо сличне рецепције рата на обје стране Дрине. Уколико музику можемо сматрати готово у цјелини заједничком сфером умјетности, филм можемо мање (не због гледања, него због стварања). Ако бисмо рекли да је колективна свијест о естетском пала испод нивоа лошег укуса, како је запазила ауторка поменутог рада, онда не бисмо много погријешили. Експанзија ријалити програма, перверзног политиканства и аналитике, најнижих облика музичке репродукције и готовог непостојања аутентичих сликарских и вајарских дјела, сугерише да смо као периферија капиталистичког, запали у амбис у који нас тјера економска рачуница. Оно што заправо катализује унутардруштвено стање hostis-a је управо економски систем коме нико од наведених актера не види алтернативу нити га жели мијењати. Сви се заправо такмиче за мјесто компрадорске елите. Нека је пак успјешнија, ефикаснија, а нека мање.
Дакле, естетика у домену музичког показује стање колективне свијести која се транспонује на власт која се бира, подржава или одржава. Прво ко нам пада на памет јесте феномен звани Десингерица који јесте наш спецификум, али и стање свијести највише код најмлађих, оних који су осјетили да на тренутак посједују суверену моћ. О специфичностима њега, његових перформанса који немају везу са музиком (уколико је посматрамо превасходно као хармонију) и чињењем које неријетко запрепасти јавност, а медији којима понестане популарности настоје да проблематизују исто, нећемо детаљно писати у овом тексту. Довољно је споменути да нешто такво постоји, и надилази границе српског културног ареала.
У Бањој Луци је донесена одлука од стране градоначелника Драшка Становуковића да се забрани извођење пјевачици Анђели Игњатовић (Бресквица), а исто тако и Драгомиру Деспићу (Десингерици), како би се спријечило промовисање „не-укуса“ у јавној сфери, на трговима и у дворанама. Међутим, у Републици Српској постоји доста гори проблем од музике која долази из Србије и која се запречава примарно из политичких разлога, а тек онда културних. Прво, Република Српска у веома малим количинама производи културни садржај, што ће многи да повезују са веома ниским буџетом за текућу годину одвојеним за те послове; друго, и то што производи је на јако ниском нивоу. Најбољи примјер је најгледанија серија „Добро јутро комшија“ која задовољава најдубље пориве Српске као глобалне економске периферије.
Културна вриједност је минорна, нарочито након извитопереног и чак дехуманизућег приказивања српског сељака, у потпуности га повезујући са сељачином. Нешто слично, ипак на доста вишем нивоу, чинио је и Радош Бајић са „Село гори, а баба се чешља“. Треће, власт доминантно промовише понашање са зборова као најузвишеније, што дакако не би ни требало да сврставамо у најниже нивое понашања, али никако ни у парадигму понашања Србина са ове стране Дрине. Многима тако национализам постаје синоним за „затуцаност“ и некултуру, па помијешан са утицајима споља (колонизација ума7) радије прелазе у табор волшебних глобалиста и мондијалиста, чија их блиставост и неодољивост привлаче.
С обзиром на овакав систем – ријалитизован до крајњих граница, подређен тржишту у сваком смислу – све поре друштва су контаминиране.
Епилог
У српском друштву (или друштвима) биополитика је као уосталом и свугдје, постала доминантна политичка категорија. Како наглашава Агамбен „у модерној је биополитици суверен тај који одлучује о вриједности односно безвриједности живота као таквог“, па се дешава да у недостатку спољног hostisa, у буктајућем културном рату, дође до тога да једна страна поништава другу, па чак и ону неутралну страну. У процесу социјализације прво научите да „мачујете“ са другима, да се сврставате у табор, а потом и да на томе градите своју личност. Час тог мачевања траје готово цјеложивотно, а жртве су не само људске личности, него и кључни дијелови државног апарата.
У Републици Српској од почетка другог Трамповог мандата губимо спољног hostisa, иако нам је јасно да је Федерација БиХ увијек ту да надомјести све далеке непријатеље, јер су Хрвати и Бошњаци већ вијек испоставе обуздавача српске слободе. Расте унутарполитичка напетост, иако се на час замагљује интервенцијама споља (пресуда предсједнику Републике Српске) и ставља на тест разборитост и инвентивност опозиције. Политички период је веома потентан и осјетљив. Једне може да елиминише са политичке сцене, а друге да вине у небеса, међутим, оно што је тренутно важније јесте курс нашег брода. Он мора наставити свој пут даље.
Коњи (Петар Лубарда). Извор: slikenaplatnu.rs
1 Ова фраза се најчешће тумачи као подсјетник на смрт и суво присуство смрти чак и у најидиличнијем окружењу.
2 Schmitt, C, (1943). Pojam politike. Zagreb: Matica Hrvatska, 1. str.
3 Непријатељ у смислу „страни јавни непријатељ“, „егзистенцијална пријетња политичкој заједници. САД су означиле комунизам и СССР као егзистенцијалну пријетњу држави, а након краја Хладног рата, терористе и све оне државе које се нису уклапале у либералну парадигму (СРЈ, Иран, Либију,…Иран). За СССР је капитализам био егзистенцијална пријетња, дакле САД и НАТО пакт, што је након распада Савеза на кратко нестало, због прихватања идеје о „крају историје“, али је убрзо схваћена суштина дуализма пријатељ-непријатељ.
4 Лични непријатељ. Такав непријатељ не мора да буде и hostis, и обратно.
5 Вићановић, Д, И. (2014). Културни идентитет, национални идентитет и проблем укуса. Архе (22), 53. стр.
6 Ibid, 54. стр.
7 https://aseestant.ceon.rs/index.php/politeia/article/view/58919
