У НБА лиги, термин танковање сезоне (енг. tanking) означава контроверзну стратегију у којој тим пред почетак сезоне растерећује ростер продајући вриједне играче, а у току сезоне намјерно губи утакмице или не улаже максималан напор да побиједи, како би остварио што лошији пласман на табели. Циљ ове стратегије је јасан: повећати шансе тима да на наредном НБА драфту добију високог пика.
Главни мотив за танковање можемо наћи у систему НБА драфта, који је дизајниран тако да помаже слабијим тимовима да постану конкурентнији. Тимови који се не пласирају у плеј-оф учествују у такозваној драфт лутрији, гдје екипе са најлошијим скором имају највише шанси да уграбе прве пикове.
Добијање високог пика, нарочито првог, пружа прилику за одабир „генерацијског талента“, играча који може у да промијени одреди будућност франшизе и око којег се у будућности може градити шампионски тим.
Kакав отац – такав отац
Kо прати НБА лигу (а вала и ко не прати) мора бити да је чуо за Леброна Џејмса. Неки кажу да је ГОАТ (енг. скраћеница за „greatest of all time“, најбољи свих времена), други пак тврде да ће тај статус заувијек припадати Џордану, док неки трећи не допуштају да се Џејмсово име стави ни у првих пет. Ипак, једно је јасно – чудима модерне физиотерапије, од Бога датим генима али (мора се признати) и челичном дисциплином, Леброн је један од најбољих играча данашњице – и то се у најавама нове сезоне НБА лиге изговара ево већ 23. годину заредом.
На сличан начин би се могла описати каријера још једног кошаркаша – некадашњег крилног центра KK „Поткозарје“ и почасног предсједника KK „Партизан“ – Милорада Додика. И он је драфтован као генерацијски таленат, и он је освојио прстен више пута него што је пристојно рећи, и он је знао (каткад као увријеђена сеоска цура, каткад као невјероватни Хулк лично) промијенити правила игре својеручно. А, за баш велике љубитеље паралела ево још једне и нећемо више. Удесило се тако да Леброн Џејмс такође има сина који, како многи кажу, незаслужено и само због очевог значаја и утицаја на клуб игра за славне Лејкерсе, што је чињеница коју нико не смије отворено критиковати због евидентно мањка талента (поготово у односу на оца), али зато чим се ћаћа окрене, ето ти подругљивог прста и одсуства паса ка Бронију који стоји сам на трици.
Kао што Лејкерси, екипа са супер-звијездом у позним играчким годинама и без нарочито квалитетног тима мора размишљати о будућности, тако и владајућа структура у Републици Српској, деценијама грађена око једног човјека, долази до стратешке раскрснице.
Kраљ на клупи
Слично као у НБА, и политичари на власти у Републици Српској се у посљедњих 20 година дијеле на Милорада Додика и остале. Намјерно стоји „на власти“, јер их се на опозиционој сцени у истом периоду ипак искристалисало пар имена која имају нешто макар аутентично и смислено казати.
Разлози за овакво стање су бројни, али углавном се своди на једну од двије ствари: (1) неспособност и кукавичлук (забашури личну, како то воле по емисијама рећи, поткапацитираност, стопи се у просјек и радуј се мрвицама које си добио) или (2) санкција са врха кад се једног дана изненада пробудиш са идејом да имаш своје мишљење.
И није то ништа ни ново ни занимљиво, не толико да је вриједно писања текста. Оно што јесте вриједно промишљања, писања и прогнозирања јесте како ће изгледати политичка сцена у Републици Српској у наредних, никад мање извјесних годину дана. Као што и Леброн пропушта првих мјесец дана сезоне 24/25, и наш МВП (енг. скраћеница за „most valuable player“, најкориснији играч) је прикован за клупу и остаје му само да црта на табли потезе који слиједе.
У таквој констелацији, гдје је маневарски простор сужен а будућност неизвјесна, владајућој странци се, парадоксално, нуди стратегија позната кошаркашким фанатицима: намјерни пораз као пут ка будућој побједи…политичко танковање.
Преигравање које се десило између Суда БиХ, (Дејвида Штерна чуј мене) Kристијана Шмита и Милорада Додика, без сумње изазвало је досад невиђен низ понижења свих најважнијих институција Републике Српске БиХ, али је овај правни креативни хаос (ономе ко зна да гледа) случајно отворио и простор да се коначно нешто конкретно уради по питању корупције, која је по свим истраживањима икад питање свих питања за становнике Српске.
Зашто танковати?
Ако постоје избори које је паметно изгубити, ово су ти избори. Разлога за такву тврдњу имам неколико:
1. Будимо искрени – евентуални пораз Синише Карана не би био велики репутацијски ударац за странку и њеног предсједника, јер га људи свакако слабо везују за СНСД. Да причамо о, рецимо, Жељки Цвијановић, било би много другачије.
2. И кандидат опозиције им иде наруку. Бранко Блануша сигурно није неко ко може направити нешто у ових годину дана. (Нешто = нешто медијски, позиција предсједника је свакако протоколарна, осим ако си Милорад Додик.) Тешко дакле да Блануша може да од себе и СДС-а у наредних годину дана направи трајну пријетњу СНСД-у. Да причамо о, рецимо, Драшку Станивуковићу, било би много другачије.
3. Година дана је мало, а много. Мало је да би се ишта радикално промијенило у свијести бирача – врло лијепо се својим бирачима може упаковати прича да је опозицији „препуштена“ позиција предсједника, како би се показао сав јад, чемер, неспособност – скраћено јаловост свих политичких странака осим СНСД-а. Много је, у смислу свега што се може урадити за тих годину дана, нарочито ако држиш комплетну власт осим те једне протоколарне функције. Жељезнице и Шуме Српске, рецимо, могу за то вријеме започети процес правог системског прочишћења. (У Електропривреди је чистка већ почела?) Вишак радника послати кући, пронаћи моделе реструктуирања губиташа у корпорације, професионализовати управу, укинути путнички транспорт, започети све те болне процесе и показати кроз медије (које 100% контролишеш) спремност да се истински и смислено ради за будућност Републике Српске.
А, кључно лице у том процесу реструктурирања, играч који би уз адекватну подршку могао преокренути франшизу, може бити управо човјек који се нашао на челу Владе.
Саво Минић – ни крив, ни дужан, (не)легитиман – има историјску шансу: да буде први премијер који ће заиста нешто направити, а не само причати, по питању корупције и страначког запошљавања, два феномена која је прије неколико дана у једном интервјуу (како кажу млади) нормализовао. (И нека је.) У јавним предузећима, то би знала рећи и дјеца, потребни су оштри резови, прије свега на пољу вишка запослених (првенствено страначког топовског меса), лажних боловања, али и појава попут организованих банди о којима је својевремено говорио (па не и до краја објаснио) чак и тадашњи предсједник Републике Српске, Леброн Џејмс. Може се само претпоставити да је ова изјава била пуцањ упозорења, плотун испаљен у ваздух да би се онима којима је од стране исте ове власти дато и дозвољено да са јавним ресурсима раде шта, како и докад хоће, пошаље некакво упозорење. Да се уозбиље, шта ли? Да је пуно мачку телећа глава? Можда је боље да ни не сазнамо.
У памет се, Срби (над Србима, за које се издајете)
Стратегија танковања, међутим, захтијева ниво политичке храбрости и дугорочне визије која досад није никада виђена на домаћој сцени. Такво шта је тешко очекивати чак и од човјека чији се фамозни политички (а у ствари трговачки) таленат не доводи у питање ни од стране најљућих и најозбиљнјиих непријатеља (дјецо кажите брзо за мном: ПОЛИТИЧКО САРАЈЕВО). Стога, право питање није да ли је танковање паметно, већ да ли у систему навикнутом на краткорочне, свакодневне побједе по сваку цијену постоји воља за малим, стратешким поразом који би могао донијети шампионску будућност, да не кажем династију.
Чисто сумњам, али мислим да је добра идеја.
Зато ћу и ово писање завршити једним гласом вапијућег у пустињи:
Свјестан да је побједа СНСД-а на било којим изборима више него извјесна, а увјерен да је свака побједа те странке велики пораз за становнике и још један ексер у сандук у којем леже крхотине Републике Српске, охрабрујем их да ипак само овај пут покушају да изгубе. Ако нешто ето морају добити, нека оду и уплате тикет против себе.
Све кладионице јесу и још дуго ће бити на њиховој страни.
