Изборна побједа Карола Навроцког
Од посљедњег Седмичног пресјека, претходном изненађењу на предсједничким изборима у Румунији, придружило се изненађење на изборима у Пољској. За разлику од Румуније гдје јe „Трампов кандидат“ изгубио, у Пољској је у тијесној борби побиједио Карол Навроцки, кандидат такође врло близак МАГА круговима, који је раније ове године посјетио Доналда Трампа, и кога је пред изборе, путујући у Варшаву, директно подржала Кристи Ноам, на Конференцији конзервативне политичке акције у Пољској.
Ноам је Навроцког представила као лидера који може да заштити традиционалне вриједности Пољске и Европе, нарочито се вежући за тему имиграције, која је у Пољској, такође, централна политичка тема. Са Навроцким, Пољска може рачунати на сарадњу са Сједињеним Државама, и њено економско и војно присуство у Пољској. Очито се овдје ради о надметању Вашингтона и Брисела за утицај у Пољској, и европским државама уопште, укључујући ту и чланице ЕУ.
Слиједи кохабитација између Владе Доналда Туска, чији је кандидат изгубио, и новог предсједника Навроцког. Не очекују се радикалне посљедице по пољску политику с обзиром да се само продужује кохабитација која је већ постојала са пресједником Дудом, а састав парламента остаје непромијењен. Ова кохабитациај одговара поларизацији пољског друштва између проевропског и евроскептичног расположења. Друга кардинална питања, прије свега питање подршке Украјини, нису суштински додирнута овим избором. Иако Навроцки, као пољски историчар, нема нарочито позитиван однос према Украјини, подршка се у Пољској види као егзистенцијални државни разлог у контексту руске пријетње.
Трамп против Маска
Сукоб који је обиљежио крај маја и почетак јуна, „сукоб најбогатијег и најмоћнијег човјека свијета“, сукоб крупног бизниса и политике, технолошке олигархије и демократске власти, сукоб Доналда Трампа и Илона Маска, као да се већ помало смирује. Сукоби између америчке политике и крупног бизниса се не догађају често – што се неријетко приписује чињеници да крупни бизнис контролише америчку политику – али је овај, за разлику од Кенедијевог сукоба са индустријом челика 1962, специфичан по бизнис-крактеру предсједника Трампа и по чињеници врло блиског савезништва страна у сукобу, што су медији вишеструко пренијели насловом from bros to foes.
Сукоб је избио поводом Трамповог „великог, дивног закона“ кога је Маск критиковао као фискално неодговорног, а Трамп је сугерисао да је главни разлог укидање субвенција за електро аутомобиле. Маск је у претходним годинама добио готово четрдесет милијарди долара подршке у разним програмима субвенција или пореских олакшица. С друге стране, тврдо језгро МАГА покрета, као Стив Банон, од почетка не симпатише Маска, и поздравили су његово удаљење из предсједниковог кабинета.
Трампов други кабинет довео је до усијања сарадњу са најбогатијима, који су одавно, примарно због утицаја новца у кампањи, потпуно искривили амерички систем. По убједљивој емпиријској студији законских пројеката и јавних политика у периоду од тридесет година коју су предузели Мартин Гиленс и Бенџамин Пејџ, амерички политички систем није демократски, него функционална плутархија – плутократска олитаргија.
Постоји и интерпретација да се ради о борби за утицај на амерички конзервативни покрет. То је можда, у функционално-политичком смислу тачно. Само је сва прича о америчком конзервативизму је врло плитког коријена и јако плутократски обојена. То је оно што је централно у овом конфликту. Завршићу преглед цитатом из Елите моћи америчког социолога Рајта Милса: „Утицајни и моћни у Америци не заступају никакве прихватљиве конзервативне идеје и заправо презиру конзервативну реторику. Уколико се уопште може пронаћи наговештај основног импулса конзервативних портпарола, то је покушај да се политика као аутономна сфера људске воље жртвује слободној и произвољној доминацији корпоративних институција и њихових централних кадрова. Они немају никакву везу са оним изворима савремене конзервативне мисли са којима су многи амерички интелектуалци с толиком надом покушавали да их повежу. Ни Берк ни Лок нису извор идеологије коју је америчка елита стварно усвојила. Њихов идеолошки извор је Хорацио Алгер. Максиме „ради и победи“, „труди се и успећеш“ одржале су их у њиховој племенитој игри грабежи.“
Овој америчкој елити моћи припадају подједнако и Трамп и Илон Маск.
Кина и Европа, спор о јавним набавкама
За разлику од отвореног трговинског сукоба САД и ЕУ који се преноси у готово свим српским медијима, комплексни однос ЕУ и Кине у области трговине и привредне сарадње, који се дефинише у терминима партнерства и ривалитета, мање је медијски видљив. Тако је у првој седмици јуна ЕУ активирала Међународни инструмент за јавне набавке (IPI) и ограничила могућност учествовања кинеских компанија у јавним набавкама медицинских инструмената, нарочито за тендере изнад 5 милиона евра. По образложењу из ЕУ кругова, то је одговор на системску дискриминацију европских компанија у Кини кроз „Buy China“ политику. Кинескеа трговинска комора при ЕУ изразила је незадовољство овим потезом.
У Глобал тајмсу је овим поводом данас изашао уреднички коментар, који поставља питање зашто се сваки пут у тренутку приближавања Кине и ЕУ појави сличан догађај који подрива односе. Ако је то спољни утицај, он ће бити превазиђен. Ако је то унутрашње, структурно опредијељење ЕУ, ово ће бити на штету обе водеће економије свијета.
Прилика за поправљање односа биће велики самит Кине и ЕУ који је заказан за јул ове године у Пекингу. Кина и Европа немају друге директне тачке конфликта, осим трговине у критичним областима.
Велика Британија се спрема за рат
Велика Британија је представила документ Стратешки преглед одбране Велике Британије: Безбједна код куће, снажна у иностранству, који представља радикални заокрет у војној доктрини и стратегији одбране. Ријечју, Велика Британија се активно спрема за рат.
У уводној ријечи, премијер Кир Стармер наглашава како је рат у Украјини суштински измијенио свијет, и да Велика Британија мора да адекватно одговори: највећим улагањем у одбрану од краја Хладног рата, али прије свега – промјеном размишљања и односа (mindset) према изазовима који стоје испред Британаца. Ово је највећа реформа британске одбране у посљедњих педесет година. По Стармеровим ријечима, безбједност и одбрана морају бити постављени у центар и постати фундаментални организациони принцип Владе.
Главни безбједносни изазови су дефинисани као могућност нуклеарног конфликта, технолошка трансформација модерног ратовања – нарочито дронови који у Украјини убијају више него артиљерија, и хибридни рат – сајбер напади и различите диверзије на територији Велике Британије, као и „противничко зближавање у савезе“. Одговарајући томе Велика Британија ће да изврши главне трансформације своје морнарице јако убрзавајући производњу подморница, модернизовати своју авијацију, и уложити у иновацију и интеграцију АИ система у војску, нарочито у технику, производњу и употребу дронова.
Нарочито се инсистира на промјени односа (mindset) према идеји одбране и широку интеграцију цивилног становништва у програме и организацију одбране, од одржавања техничке и критичне инфраструктуре, до свеобухватног одговора цијелог британског друштва на безбједносне изазове и укључење у реформу (whole-of-society approach). НАТО остаје на првом мјесту и подвлачи се увећање издвајања за савез до 3% БДП-а у току сљедећег сазива парламента, при чему се подвлачи чињеница како ће улагање у одбрану бити и јак подстицај британској привреди (defense dividend).
Војска једне државе је, по овом стратешком документу, онолико јака колико је јака њена привреда, инвестиције и иновације у области одбране, а технолошка доминација суштински одређује исход рата.
Ово су све лекције из Украјине. Међутим, иако је технологија одлучујућа сила у рату, британска влада ипак инсистира на промјени mindset-а британских грађана. Као и у другим европским државама, главни проблем је акутни дефицит воље да се иде у рат, нарочито млађег становништва. Биће занимљиво гледати како канали медија и идеологије врше промјену овог mindset-а у годинама које су пред нама.
Њемачки Телеком постаје кључни технолошки партнер пројекта IRIS²
Удаљење Европе и Сједињених Држава јасно се препознаје из природе пројекта IRIS² (Infrastructure for Resilience, Interconnectivity and Security via Satellite). Овај пројекат треба да осигура стратешку самосталност Европе у области комуникације. IRIS² је само дио мозаика пројектованог аутономног европског технолошког екосистема, који у перспективи треба да обухвати све фундаменталне хардверске и софтверске компоненте, укључујући информатичке чипове и полупроводнике, као и системе вјештачке интелигенције. Ово је главна тема у европским политичким и пословним листовима у посљедњих шест мјесеци, при чему се издвја њемачки Ханделсблат који готово да нема броја који није посветио бар један чланак овој теми.
IRIS² представља амбициозни пројекат додијељен европском конзорцијуму SpaceRISE чији су најважнији партнери Њемачки Телеком, француски Оранж и космичка компанија ОХБ из Бремена. Њемачки Телеком треба да осигура изградњу дијела земаљске инфраструктуре у оквиру пројекта који у цјелини треба да послужи као комерцијална и војна сателитска алтернатива америчком Старлинк систему, гарантујући тако Европи аутономију и елиминишући критичну зависност прије свега од Вашингтона, али и од Пекинга.
Властита технологија је основа дигиталног суверенитета, а дигитални суверенитет је основа савременог политичког суверенитета. На овом плану ЕУ је у значајном заостатку за Сједињеним Државама и Кином. Али је императив тренутка препознат и предвиђена су велика улагања у ове области, у којима водеће земље ЕУ имају солидне научне и менаџерске потенцијале. Временски оквир за IRIS², као један од најважнијих елемената европског дигиталног суверенитета, пројектован је на 2030. годину, док би неке услуге могле да постану доступне већ раније.
