Свака иоле озбиљна политичка партија, која тежи да на својим леђима изнесе одговорност вођења народа кроз комплексне транзиционе периоде, мора посједовати три кључна елемента: новац, војно крило које безусловно контролише, и јасно дефинисану идеологију. Иако ови фактори не морају бити у строго одређеној градацији, историјско искуство показује да сваки транзициони период, било да се говори о мирном преласку с једног облика владавине на други, револуционарнoм преласку из система у систем, регионалним или глобалним ратовима или чак радикалним промјенама као што су промјена националног идентитета – захтјева од политичке организације да буде способна да интегрише све три наведене компоненте. Само комбиновањем ових елемената може успјешно провести народ кроз турбулентне историјске околности.
Уколико одређена политичка партија успије да изнесе народ кроз турбулентне околности и задржи лидерску позицију и након тих промјена, отварају јој се широке могућности у погледу преуређења свих сегмената живота народа кога је водила. Те могућности се протежу од на први поглед симболичних интервенција као што су промјене имена сокака, улица, институција, до дубоких структурних промјена као што су промјена имена народа, формирање нових народа или стварања потпуно нових мејнстрим слика о народима. У овом контексту моћ добијена на три наведена темеља добија потпуно нову снагу у виду историјског креатора, гдје партија не само да управља садашњошћу већ има капацитет да онако како јој одговара обликује прошлост, стварајући по свом калупу будућност.
Наравно, свака од промјена, без обзира да ли на први поглед дјелује бенигно или изразито малигно, под вођством оваквих партија или идеологија увијек носи одређену јасно смишљену поруку која има задатак да служи одређеној сврси. Ове промјене никад нису ни случајне ни декоративне већ углавном представљају дио више стратегије која може имати за циљ промјене ствари на микронивоу, утицајем на појединца и његово уже окружење али и обликовање ствари на нивоу народа, односно колективног идентитета. На тај начин ове промјене представљају алате за реинжењеринг комплетних заједница.
Као што је већ наведено, једно од поља на гдје се након транзицијских периода показује побједа идеологије је и поље промјена имена улица, булевара, градова… Овај потез има неколико практичних страна. Осим означавања територије ово је одлична прилика да се одужи неком заслужном војнику идеологије, да се намири неки дуг борцу партије који је можда мало засметао па морао бити уклоњен, а истовремено се и народу у главу лакше уцртавају нове истине и њихови нови хероји.
Простор који насељавамо обилује описаним догађајима и врло често је предмет животних занимација свих народа који га насељавају. Код нас као и код наших комшија нису ријетке ове промјене. Такође, није ни ријетко да се наш народ упозна са промјенама код комшија. Једини је проблем што се ово упознавање своди на општа мјеста, која се толико пута изврте у медијима да често постану и досадна. Српски народ, обогаћен неизмјерном лијеношћу, није рад да се упусти у било какво истраживање ствари за које треба више од два клика мишем тако да остаје ускраћен за сијасет занимљивих догађаја и судбина. Овакво понашање превише често доводи нас у ситуацију да, због недостатка жеље да се нешто провјери, сервиране информације узимају се здраво за готово и могу имати врло штетне посљедице.
Као илустрацију какве се све живописне судбине пропуштају и колико је заправо лако манипулисати појединим догађајима из прошлости у циљу креирања нових/уљепшаних истина навешћемо примјер из једне општине тузланске жупаније.
У малој босанској чаршији по имену Кладањ, на обалама ријеке Дрињаче, а под планином Кожух, поред Улице Алије Изетбеговића, осуђеног сарадника окупатора 1948. године и Улице Патриотске лиге, војне формације странке СДА из периода деведесетих година, налази се Улица Авдаге Хасића. Ово име обичном човјеку из остатка Босне и Херцеговине тешко да значи било шта. Могуће да би историчари или понеки заљубљеник у Други свјетски рат, с било које од силних зараћених страна, могли да се сјете на прву о коме је ријеч, али цијеним да је тај број људи врло мали. Гледано с техничке стране, ако би неко угледао на мапама ову улицу, реално је да помисли да би човјек који добије улицу ове дужине и значаја за град као што је Кладањ морао бити неко битан, не само за овај градић, него, за цијели народ.
Зато ће први корак бити да се упознамо с ликом и дјелом Авдаге Хасића.
Господин Авдага Хасић, према подацима судских регистара насталих након Другог свјетског рата, рођен је 1893. године у Кладњу. Према подацима с Википедије и појединих форума који окупљају становништво Федерације БиХ, Авдага је служио и у аустроугарској армији током Првог свјетског рата. Након рата свој бурни живот наставља као виновник локалне политике. Према извјештајима штампе 1924. године као члан ЈМО (Југословенске муслиманске организације) са функције потпредсједника Мјесног одбора ЈМО Кладањ, заједно са Едхемом Хасићем, чланом ЈМО Какањ, и замјеником среског кандидата Зворник – Кладањ, Шефкетом Хасићем, у једној кладањској кафани клицао је краљу и узвикивао „Доле корупција!“. Ови повици су били окидач за сукоб с другом групом у кафани, а резултат свега строга робија од пет дана за веселу дружину Хасића.
Ова краткотрајан робија није поколебала политичке амбиције Авдаге Хасића. На изборима 1928. године Хасић се као активни члан ЈМО појавио на бирачким листама. Иако су муслимани на изборима наступили нејединствено, Хасић је захваљујући споразуму који је постигао са радикалима у општини Ступари, којим је радикалима омогућио позицију предсједника општине и четири одборничка мјеста, обезбиједио политичку релевантност.
Из наведеног се може извести закључак о прагматичним цртама Хасићевог карактера, очигледно више склоног положају него идеолошкој досљедности, који је настојао да остане у врху локалних дешавања. Управо оваквим начином дјеловања Хасић је задобио повјерење и љубав народа Кладња али и дочекао и нову власт у виду Независне државе Хрватске.
Какав је био однос у љубави три наведена чиниоца, Авдаге, народа и НДХ у виду усташа може се видјети из усташке штампе у ратном периоду. Расположење у народу најбоље је описано у једном чланку који говори о повратку Авдаге и његове легије у Кладањ 18. априла 1943. након што је, како пишу у новинама „са владиним опуномоћеницима за постројење добровољачке SS дивизије пропутовао неколико мјеста средње Босне“. Авдага и његове усташе дочекани су у Кладњу пред масом народа која је клицала:
„Тко не жали млад умриети
Нек се јави Авдагиној чети…“
Како је изгледао његов пут по Босни најбоље се види из извјешаја Земаљске комисије из година након рата који су формирани на основу изјава свједока и материјалних доказа о злодјелима Авдаге Хасића. Свој крвави пир почео је још 1941. по Кладњу и селима око Кладња. Сем крађа и убистава Хусић је 30 становника села Дуганићи послао у Јасеновац, одакле се нико није вратио. Између осталих гнусних чинова истиче се садистичко клање 23 људи из Дуганића. Злочинци нису заобишли ни Олово и Оловске Луке гдје је убијено 65 људи уз неизоставну пљачку и паљење имања. Забиљежени су злочини око Власенице и Шековића гдје су убијани сви од новорођенчади до старијих и непокретних особа (преко 200 особа с подручја ових општина). Села Дрецељ Горњи и Дрецењ Доњи опљачка су и спаљена до темеља. Последње двије године рата Авдагина легија злочине је чинила око Брчког, Орашја и Домаљевца гдје су убијене најчешће бацали у ријеку Саву. Крваве походе пратила је неизоставна пљачка и то свега, од кокошију, ситне и крупне стоке, грађе и шуме, хране и ракије.
Већ у јуну 1943. године и Авдага је добио прилику да покаже своју љубав према Кладњу. У оквиру својих операција партизанске јединице нападају Кладањ, који су, према усташким наводима, бранили бранитељи града (овај термин је био популаран и у прошлом рату) у склопу „храбре одбране града“, такође још један термин популаран у прошлом рату. Наравно, није пропуштена прилика да се каже како браниоци града нису били добро наоружани и нису имали значајне помоћи, иако се у извјештајима о борбама наводи и тешко наоружање и присуство „Вражије дивизије.“ Током ових борби од партизанске ватре погинуо је Авдагин отац, Халилага. Поред погинулих, јединице којима је припадао Авдага претрпјеле су значајне губитке у виду великог броја рањених. Како Кладањ, као мало и слабо снабдјевено мјесто, није имао довољно финансијских ни материјалних ресурса да обезбиједи адекватну његу за све повријеђене, након окончања борби у град су почели да пристижу различити облици помоћи – како у људству, тако и у роби и опреми.
Један од првих који је притекао у помоћ рањеним припадницима кладањских усташких јединица био је Хусеин ефендија Ђозо, касније познат као близак сарадник и савјетник Јосипа Броза Тита у послијератном периоду. Он је, пјешке прешавши пут од Ступара до Кладња дуг петнаестак километара, донио новчану помоћ у износу од 150 хиљада куна. Његов гест није био само материјалне природе, циљ му је био и да пружи ријеч подршке преживјелима и ријеч утјехе породицама погинулих.
Убрзо након Ђозе, у Кладањ стиже и друга делегација са сличним намјерама. Овога пута, помоћ пристиже из Тузле у виду трочлане делегације коју су чинили један шеријатски судија, Осман ефендија Виловић и тузлански муфтија Шефкет ефендија Курт. Управо помињањем потоњег, Шефкета Курта, у текст улази име које је познато ширим народним масама и које ће касније заузети значајно мјесто у масовним медијима новијег доба.
(Захвалница Авдаге Хасића)
За ове двије посјете Авдага Хусић се посебно захвалио Хусеину ефендији Ђозу и Шефкету ефендији Курту у сарајевским новинама Освит, које су штампaне у периоду од 1942 – 1944. године.
Претпоставићете, име ефендије Курта није постало познато због помоћи усташама јер су усташе изгубиле Други свјетски рат. Курт је постао поново популаран, посебно у посљедње вријеме, захваљујући друштвеним мрежама и форсирању појединих сегменета његовог живота у сврху манипулације. Него, да кренемо из почетка.
Курт ефендија Мухамед Шефкет, рођен је у Травнику 1879. године у породици мудериса Фадила ефендије. Након смрти оца 1893. године одлази у Мостар код дједа Ахмета и школује се код исламских учењака. Након дједове смрти 1895. одлази у Сарајево, а затим у Цариград у циљу изучавања ислама и исламских наука. Након Цариграда похoди Дамаск и враћа се у 1908. године у Травник гдје бива постављен за мудериса. На овом мјесту задржава се до 1914. кад се сели у Бањалуку и добија функцију муфтије. Радни однос у Бањалуци траје све до 1925. кад одлази у Тузлу на функцију тузланског муфтије, коју обавља до 1933. Од 1933. до 1936. Мухамед Курт је члан Улеме меџлиса у Сарајеву, гдје је дочекао и пензију 1936. године. Иако пензионисан остао је укључен у рад вјерске заједнице, али и у политичка, а затим и ратна дешавања у Тузли и околини.
Овако исписана, у кратким цртама, Куртова биографије не разликује се много од животописа осталих вјерских службеника. Међутим, кад бисммо набрајали све одборе, вакуфска удружења и разне функције које је Курт обављао требало би на много више времена и простора тако да ће акцент бити само на поједеним сегментима битним за поенту овог текста.
Шефкет ефендија постаје виралан (према Chat GPT ) 2016. године кад се појављује текст о томе како је спасио тузланске Србе на Бадње вече 1942. године Овај текст у разним облицима добија свој замах јер га преузимају креатори федералног медијског неба и бошњачке свијести, Кликс, Дневни аваз, Боснаинфо, Ал Џазира и други слични медији. Од медија из Републике Српске причу преузимају Бука и БН. Наредних година ова тема постаје саставна вијест свих федералних медија и портала. Касније ова информација долази и до Србије. Након објаве Дејана Ристића, директора Музеја жртава геноцида, касније и министра у Влади Србије, вијест преузимају Политика, Блиц и други медији. Објављени текстови (у БиХ) су масовно засути коментарима како су ето муслимани спасавали Србе и како су им Срби то „вратили геноцидом“. Причу, наравно, око Божића, масовно објављују и фејсбук странице жељне лајкова прегледа и већ поменутих коментара. Посебно се ово истиче на страницама које прихватају „све људе без обзира на вјеру и нацију“, али ето и ту се испостави да су ипак Срби криви за све. Може се рећи да је прича масовно искориштена да се укаже на одавно постављену (не случајно, наравно) причу о муслиманима/Бошњацима као добрицама и жртвама и Србима као незахвалим агресорима и злочинцима. Прича се нашла и у књизи потомка ефендије Курта, Ахмета Курта, својеврсном прегледу историје ове породице.
У циљу проналаска извора ове приче прегледано је неколико књига из комунистичког периода, а за анализу узећемо књигу „Тузла у радничком покрету и револуцији – Народноослободилачки рат и револуција април 1941- октобар 1943.“ из 1984. године.“
Ефендија и његов рад у овој књизи помињу се више пута, па ћемо ићи редом. У дијелу који се бави развојем устанка и борби партије за нова упоришта 1941-1942. у граду Тузли на страни 79. први пут се помиње ефендија Курт, везано за спашавање Срба и Јевереја.
Према књизи, након што се народ Озрена и Требаве дигао на устанак против усташа, ослободивши до 23. августа Грачаницу, Босанско Петрово село, Карановац и друга мјеста, те продирања у Добој, долази до велике панике код усташа и њихових присталица у Тузли, који планирају освету. Даљи развој догађаја, пропраћен тешким губицима усташа, доводи до позива Вјечеславу Монтанију, усташи из Брчког, од стране Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли (не зна се тачно ко је био члан одобра, али су становни Тузле знали да постоји) да изврши покољ Срба у Српској Вароши. Чувши за ово, тузлански муслимани шаљу комисију састављену од Мухамеда еф. Курта и још два члана код Нијемаца са захтјевом да се спријечи планирани сценарио. Овај догађај се одвија у августу/септембру 1941. године и далеко је од Бадње вечери 1942. године.
Да је муслимански народ Тузле био узнемирен показује и Тузланска резолуција, донесена, након ових догађаја, 11. децембра 1942. године од стране угледних муслимана Тузле (претпоставка је да је један од потписника био и ефендија Курт ). У овој резолуцији муслимански народ обраћа се властима НДХ јер се „познате четничко – комунистике акције све више и више приближавају самој Тузли, а околна наша муслиманска села су већ страдала…“. Овај документ данас се покушава приказати као кључни доказ муслиманског антифашизма и доброте муслиманског народа јер се у њему наводно тражи заустављање злочина над Србијма и Јеврејима (који се у резолуцији и не помињу). Читањем текста јасно се види да се муслимански народ Тузле плаши четника и комуниста и себе ставља у први план односно траже да они буду заштићени при томе признајући да неки елементи муслиманског народа ипак чине злочине над Србима.
Сем што је потписао резолуцију и на тај начин обраћао се властима НДХ, ефендија Курт је посјетио и Загреб односно Анту Павелића износећи разне захтјеве, а један од њих је био да се муслимани не шаљу на руски фронт (неуспјешно)1. Мала дигресија; ефендија Курт се састао и са Јосипом Брозом Титом 1958. године.2
(Шефкет Курт код Тита)
Након ових догађаја ситуација се у Тузли и околини и даље компликује па у поменутној књизи имамо да се исти сценарио с апсолутно истим актерима десио и јануара 1942. (Усташе, Курт, Срби, Српска варош, њемачки управник града). Овај пут радња је смјештена на Бадње вече 1942. и то је прича која се поклапа с причом мас-медија данас. Међутим, сем ефендије намјеру да заштити Србе показао је, иако га данас нико не помиње, Обрад Мићић, члан љотићевског ЗБОР-а и тузлански апотекар. Оба актера, и Шефкет ефендија Курт и Обрад Мићић, боравили су код њемачких управника града (највјероватније код њемачког пуковника Виста и комаданта Хохбајера) с истим захтјевом, који је очигледно успио, па није било страдања српског народа Тузле. Књига наводи да је можда пресудну улогу имала и чињеница да та усташка акција није одговарала Нијемцима у том моменту и да је зато спријечена. Било како било, није јасно зашто медији који ову причу форсирају занемарују Обрада, пошто је начинио исте кораке према истим људима у циљу спасења српског народа Тузле.
Поред својих веза с њемачким и усташким властима, ефендија Курт је одржавао контакт и са партизанским јединицама и то с Мустафом Виловићем, након рата јавним тужиоцем тузланског округа и дипломатом.
Да је ефендија Курт имао велики утицај код усташких власти говори и чињеница да је захваљујући њему фебруара 1942. ослобођено неколико партизана из тузланских затвора, додуше неки су и стријељани фебруара 1942. али се Куртов значај, односно његове гаранције да заробљеници нису партизани, за ослобођење неких, не може занемарити.
Да се не би стекао осјећај како је сав српски народ Тузле спасен од усташа и Нијемаца навешћемо само један примјер од 11.04.1942. кад је 280 Срба, људи жена и дјеце из Јегиновог Лука и околиних села поклано, села опљачкана и попаљена.
Из свега наведеног можемо видјети како је ефендија Курт имао одличне односе и са Нијемцима и са партизанима и са усташама. „Комплетна једна личност“, као што рече Лазар Ристовски коментаришући у једном филму човјека који је истовремено био и четник и партизан.
Међутим, у циљу манипулације и у сврху представљања муслимана као вјечитих жртава, а Срба као незахвалних агресора и злочинаца циљано је један догађај (изостављањен других) уз мало козметичких корекција и прешућивањем неких ствари, узет као показатељ. Ако и занемаримо чињеницу да се исти догађај десио и августа 1941. и јануара 1942. креатор тог наратива радије узима Бадње вече као вјечно значајан празник код Срба како би прича имала јачи одјек. Затим јасно прешућује чињеницу да можда ефендијин одлазак није био пресудан у спречавању злочина. Можда је пресудну улогу играла посјета припадника ЗБОР-а Мићића а можда, што је и најреалније опција, да Нијемцима није био потребан овај чин (бар не у датом моменту). Такође је прешућено да је ефендија Курт само годину касније носио помоћ кладањским усташама, који су као што је раније наведено, учинили много злодјела на Србима на потезу од Какња ка Дрини, и за то похваљен од вође кладањских усташа.
(Тузланска резолуција)
Ако се, након свега изнесеног, вратимо на уводни пасус, јасно се уочава повезаност описаног догађаја са шаблоном представљеним у њему. Идеологија једне странке, која је преименовала властити народ и обликовала га у улогу вјечите жртве и страдалника, уз помоћ богато финансираних медија и појединаца, искористила је један изоловани историјски догађај да му да нову интерпретацију и симболичку тежину. Циљ таквог поступка није само ревизија прошлости, већ стварање новог митског темеља за будућност, прилагођену властитом идеолошком калупу.
Приговарати бошњачкој жељи да свим средствима покажу како су жртве заиста нити треба нити је циљ овог текста. Приговор свакако иде на српску страну која је овај муслимански наратив узела здраво за готово, без да је провјерила шта се заиста и како дешавало.
