У медијима и друштвеним мрежама протеклих више од пола године барата се потпуно различитим одређењима за стање у коме се Србија налази. Медијска поларизација која се постепено прелива на људе који своје ставове формирају под утицајем једног од два медијска пола јасно указује на потпуно опречно схватање процеса који је захватио Србију. Са једне стране, медијски блок који контролише власт мјесецима тврди да свједочимо обојеној револуцији, а са друге стране „луксембуршки“ медији тврде потпуно супротно, да се одвијају студентско – грађански протести, са наглашеним моралним аспектом истих и истакнутом тенденцијом за промјену система (шта год то значило у најширем смислу).
Када се ради о двије медијски потпуно супротстављене стварности, истина би требала бити негдје на пола. Међутим, најпрецизније одређење за оно што се дешава у Србији је друштвена криза, односно криза једног колектива као последица политичког вођења земље у последњих 25 – 35 година и партиципације елита у друштву. Самим тим, ако ствари не проматрамо кроз двије опречне стварности, онда је јасно да свједочимо сукобу елита у коме можемо примјетити проблем декапитације.
Декапитација у буквалном тумачењу значи обезглављивање, а у конктексту друштвених наука могли би смо рећи да је то изостанак релевантних ауторитета у друштву, који би у времену кризе проналазили рјешења за излаз из исте.
Наратив о кривици народа
Да би смо у потпуности схватили у каквом се стању налази Србија, треба се осврнути на наратив који се систематски ствара и који говори о кривици народа.
Протеклих неколико година медијски простор је преплављен различитим појмовима који све више улазе у јавни (политички) говор и својом употребом дискредитују онога ко се не слаже у потпуности са једним од ставова у политичком сукобу двије доминантне стране. У таквој медијској расподјели своје мјесто су нашли појмови попут „сендвичар“, „крезуби“ или „ћаци“, који се најчешће користе као етикете за све који подржавају владајућу партију. Са друге стране, власт посредством својих медија није имуна на употребу појмова којима би своје противнике дискредитовала. Најчешће користе се термини попут: усташе, нацисти, фашисти и слично. Овакви појмови у јавном (политичком) говору представљају систематско стварање наратива који указује на пребацивање одговорности са виших на ниже друштвене слојеве.
Овакви појмови се не појављују први пут у јавном говору. Када изузмемо неку од страна у сукобу, онда се стиче утисак да је кривац за лоше стање у земљи народ. То даље импликује на пребацивање одговорности са управљачког слоја, који је институционализован, контролише медије или је запослен у пољу високог образовања.
Протеклих више од пола године сасвим сигурно нису почетак оваквог политичког говора, нити су било који од два супротстављена медијска пола зачетници пребацивања одговорности са елите на народ.
Како наводи професор Слободан Антонић у „Лоша бесконачност“, један од узрока настајања овог наратива јесте у разумијевању елите (политичка, економска, културна) да је препрека Србије ка модернизацији, реформама, интеграцијама српско друштво које је у доброј мјери остало склоно колективизму, а не индивидуализму. Као примјер наводи Либерално демократску партију, у чијем програму стоји: „У Србији је нормално све оно што у свету није“ (ЛДП, 2007: 6) или изјаве лидера те партије: „Наше друштво је у проблему управо због тога што има деформисан карактер“ (Јовановић, 2003).
Овакав говор није карактеристичан за све друштвено – политичке актере, али је очигледан исти неолиберални идеолошки оквир који је узрок оваквог схватања и поимања српског друштва и народа. Он у медијској поларизацији доводи до креирања наратива којима се не таргетира само противник, већ се и одговорност за политичко кретање земље пребацује на народ, односно на ниже слојеве становништва.
Сукоб елита
Током студентско – грађанских демонстрација повремено се простор отвара за питање високог образовања, односно закона због кога су власт и универзитет у спору. Повремено долази до скретања пажње на ово питање, и то превасходно као аргумент једне стране против друге и обрнуто.
Према замисли власти, а у чему се посебно истакао предсједник Републике Александар Вучић, јесте изједњачавање државног и приватног високог образовања, са ваучерима које би будући студенти добијали приликом уписа. То би утицало на сливање новца из буџета за оне факултете за које постоји веће интересовање. Такође, ту је и спорно питање доласка страних универзитета, који би без домаће акредитације могли несметано да раде у Србији. Овај процес треба посматрати у погледу (радикално) либералних реформи једног друштва, јер поље високог образовања директно подређује потребама тржишта.
Студентско – грађанске демонстрације указују на сукоб елита, чији повод је закон о високом образовању. Ту се такође могу примјетити тенденције једне елите за долазак на власт. Са друге стране може се примјетити додатна ауторитаризација, односно већа концентрација моћу у рукама владајуће елите окупљене око Александра Вучића, и то се може видјети у слабљењу аутономије универзитета.
Према грубој квалификацији на дјелу је сукоб културно – академске и политичко – економске елите. То је превасходно уочљиво код културно – академске елите која се мобилисала студентском побуном (блокаде високошколских установа), посебно је уочљиво у погледу одазива на генерални штрајк почетком 2025. године. Гледајући према структури занимања (глумци, умјетници, мали привредници – дијелови средње класе у које треба додати и новија занимања попут креатора садржаја за друштвене мреже) која су се одазвала на штрајк.
Са друге стране уочљиво је и код политичко – економске елите око Српске напредне странке која је мобилисала слојеве друштва који директно или индиректно зависе од владајуће партије. Посредством медија са националном фреквенцијом и државних ресурса она под контролом држи ниже друштвене слојеве, који су махом њено бирачко тијело.
Пат позиција елита у сукобу
Перспективе даљег дјеловања политичко – економске елите, односно власти Српске напредне странке и Вучића и са друге стране културно – акадмске елите су у пат позицији у којој се налазе. Као у шаху, чини се да ова позиција означава немогућност коначне побједе једне од страна и потребу за сталним ремијем.
Политичко – економска елита (власт) се суочава са немогућности да ријеши тренутну друштвену кризу. То се очитава у очекивањима представника власти да ће протести спласнути сами од себе, али су они у одређеним случајевима доживљавали поновну активацију. То је за власт проблематично, јер се носи са два кључна проблема: нестанком ауторитета и легитимитета.
Власт је ауторитет изгубила превасходно јер није у стању да више од пола године ријеши питање блокада високошколских установа или то не жели како би имала могућност да врши притисак на универзитете ускраћивањем средстава за функционисање факултета и плата запослених. Са друге стране, легитимитет власти је оспорен у протеклих неколико година, врхунац тога је реконструкција жељезничке станице у Новом Саду, што улива неповјерење у пројекте које је власт радила. Увијек се треба подсјетити политике тренутне власти око питања Косова и Метохије и заправо систематског гашења српске државности на том подручју, на веома нетранспарентан начин, па чак злоупотребом те теме у медијском простору због политичких поена. Проблем легитимитета власти лежи у поларизацији друштва, односно искључивања свих који критикују власт због њених политичких одлука.
Културно – акдемска елита има проблем јер нема свог политичког представника. То је питање политичког капитала који су махом стекли студенти. Ту треба у разматрање узети стварност политичког капитала, јер је до краја нејасно да ли се он односи на већ познату опозициону јавност или на шири проценат бирача. Додатни проблем јесте у томе што ова елита није стекла политички капитал, већ су то урадили студенти.
Студенти као специфична социјална група, углавном изолована од друштвено – политичких дешавања, сада је услед своје рањивости стекла повјерење грађана. Оно што би било рјешење за културно – академску елиту јесте политичка артикулација демонстрација и стварање политичког актера који би подршку добио и у бирачком тијелу СНС. За то је неопходна страначка организација, лидер и остале карактеристике које одликују политички покрет.
Како би то рекао бивши француски предсједник Шарл Де Гол: „политика је као билијар – циљ се постиже једино сударањем“. Односно, без директне политичке утакмице (избора) није могуће изаћи из пат позиције у којој се елите налазе, а што пријети да остави трајније последице на друштво.
Културно – академска елита има очигледан проблем политичке артикулације, и то је директна последица изостанка минималног консензуса око кључних политичких питања на које мора одговорити пред грађанима. Она је веома незгодна за директно политичко дјеловање, јер је доста хетерогена и чини се да код ње политичке и идеолошке разлике играју пресудну улогу. Отварају се питања о орјентацији наше академске елите, односно њених ставова о кључним питањима које оптерећују Србију. То су превасходно питање Косова и Метохије, националних права и интереса српског народа, али су ту и питања образовања, економског модела и међународне орјентације земље.
Проблем декапитације српског друштва
Проблем декапитације је уочљив у времену друштвене кризе у којој се Србија налази. Превасходно због изостанка релевантних друштвених ауторитета који би понудили рјешење за проблем у коме се земља налази.
Овај проблем је видљив и код политичко – економске елите који говори о изостанку ауторитета, јер нема потенцијал за дијалог, што се показало почетком године када је позивала да се сједне за сто. Примјетан је проблем и код културно – академске елите јер није у стању да се политички артикулише и преузме одговорност и понуди алтернативу тренутној власти.
Најбоље рјешење за Србију би било стварање нове политичке снаге, која би могла бити алтернатива постојећем стању. Превасходно би то могло да се изведе од дијелова елите која се може окарактерисати као национално одговорна, у томе би своје мјесто могли да заузму и традиционални ауторитети попут Српске православне цркве. Суштина је у томе да српска држава у турбулентним међународним околностима не плати цијену на рачун своје суверености, која је већ озбиљно доведена у питање.
Уколико ни једна од елита не однесе потпуну побједу у сукобу највјероватније рјешење је ново законско рјешење о високом образовању, или шире гледано друштвена расподјела у којој ће политичко – економска и културно – академска елита бити спремне на уступке једна другој.
