Медијима је љети неопходна занимација којом ће попунити празан простор настао због општег смањења активности и овај пут боље прилике није било од Томпсоновог концерта на загребачком хиподрому.
Колико год је извјештавање медија главног тока у овом случају било напорно, толико је на маргинама интернета понуђено нешто свјеже. Неколико подкаста је искорачило и дало бољи поглед на феномен Томпсон.
Подкаст Хладовина1 посветио је Томпсону прије концерта пет сати, а након њега скоро исто толико. Бројне су тезе изнесене, али је свакако најзанимљивија да је Томпсон био рат за душу хрватског постјугословенског идентитета. Са једне стране би била Хрватска каква можда себе жели да види – средњеевропски сређена и ушминкана са ратним корачницама налик на аустроугарске. Са друге стране је динарска Хрватска која ни по чему не излази из Балкана, пјева о вуцима, вилама и хајдуцима, копирајући и четничке мелодије.
На истом трагу је био и хрватски влогер Дидан Видан2 указао је на то да се свијет Томпсонових пјесама протеже само до границе Карлобаг – Карловац – Вировитица, те да га ван тога не занима ништа. Чак и кад се у новој пјесми забавио посљедњим данима Николе Зрињског, учинио је то без имало жеље да изађе из динарског оквира и пјесму направи са неком загорском нотом или словом.
Стартешки партнер, визуелни умјетник, нешто раније је мапирао топониме3 који се спомињу у Томпсоновим пјесмама и потврдио истинитост тезе о линији Карлобаг – Карловац – Вировитица. Загреб се не спомиње ни у једној пјесми, а Истра и Загорје у једној, и то у стилу “ајте и ви да сте на броју”, без иједног епитета подијељеног Славонији, Лици, Далмацији и Херцег Босни.
Постконцертна теза Хладовине4 била је та да Брисел спрема Хрвате на рат, пумпајући им допамин клеродомољубним концертом. У том контексту најочигледније је да се очекује нови поход ка Русији, на који су већ толико пута вођени. Подкастери се нису сјетили још једног попкултурног производа који се одлично уклапа у цијелу причу. Томпсон је снимио насловну пјесму и одрадио музику за филм Јосеф5 из 2011. а радња филма прати хрватске домобране који се у аустроугарској војсци развлаче негдје по Галицији. Главни мотив је поигравање са тиме да је плочица са именом Јосеф Броз више пута промијенила власништво и – нема и, филм се поиграва са оном старом теоријом завјере да Броз није прави Броз.
Заправо, Марко Перковић има и своје кратко појављивање међу војницима, који говоре хрватски за који вам скоро треба превод (неко би рекао, прави хрватски). Руси су у филму прилично дивљи, њихови Черкези још и гори, аустроугарски официри према Хрватима лоши, посебно они који су од њих потекли.
Филм има своје мане и квалитете, а главна замјерка му је што никако није јасно што жели поручити. Рат и све око њега јесте бесмислен, али се бестијално убијање естетизује. Сличан ћушпајз је и пјесма, са мало текста. У рефрену као да се реферише на митског Броза (не зна му се ни име, ни земља…), док једна строфа дјелује упућена несретној судбини оних који ратују по туђој недођији
Да ли се ове поруке сјећа и сам Томпсон, да ли је уопште тако тумаче он и они који га цијене, нешто је што можемо нагађати. Његов лик у филму противника који бјежи не стријеља у леђа, већ испали пушку у ваздух. Други, који је формацијски изнад њега, а испод официра, пуца и убија.
Као да је увијек неко други крив.
- Marko Perković Thompson: He-Man, Bijelo Dugme, Ljudi Žabe i Srbi / Stevan Gajić i Boris Petrović ↩︎
- DIDAN VIDAN 231. PETAR ZRINSKI SE OKREĆE U GORBU AKO JE ČUO THOMPSONA!! ↩︎
- Стратешки партнер Инстаграм профил ↩︎
- Sude mu, reagujemo na koncert u Zagrebu ↩︎
- Josef (2011) – IMDb ↩︎
- Josef, naslovna pjesma iz filma ↩︎
