Посљедњи догађаји у узаврелом Карипском мору указују на правило – империја је почела да чисти „двориште“ од „декадентних“ идеологија и „чудних“ начина живота. Венецуелу је поморски „блокирало“ девет америчких ратних бродова (USS Gravely, USS Jason Dunham, USS Sampson, USS Iwo Jima, USS San Antonio, USS Fort Lauderdale, USS Lake Erie, USS Minneapolis-Saint Paul, USS Newport News) од почетка септембра, спроводећи психолошке методе застрашивања непријатеља својом разорном војном моћи, стварајући тако од Венецуеле прави полигон за тестирање некрополитике. Распоређивање америчких бродова на обале Боливарске Републике предсједник Николас Мадуро је описао „екстравагантним, неморалним, неоправданим, криминалним чином“ којим је највише у овом вијеку „нарушена безбједност Јужне Америке“, у чему је у праву, али овакви случајеви се не дешавају први пут.
Ка Каракасу, пуним једрима
Карлос Фуентес је често у својим доколичарским данима проучавао велике тиране Латинске Америке. Један од запаженијих у његовим списима је Венецуеланац који се покушао одупријети неоколонијализму, али је штафету предао компрадору који је, опет, као диктатор дошао у Каракас. Наиме, Сипријано Кастро је човјек који се до политичког врха успео тако што је превасходно сишао са Анда, а онда војском промарширао кроз институције. Владао је чврстом руком и спроводио „револуцију обнове“, а отворено се супротстављао европским интересима на континенту Инка и Мапуча, укључујући и отплату дугова које је сматрао ирационалним и неправедно великим. Оптужили су га, као што су и многе наше лидере кроз историју, за аутократију, нарочито када је одбио концесије и уговоре са страним компанијама и онемогућио слободну експлоатацију нафте од стране САД, али и многих европских држава. Унутрашње стање у држави није било сјајно. Фуентес је описивао институције као урушене и подређене једном човјеку и његовом кабинету, што Кастро није ни скривао. По данашњим регулама, он би био описан као популиста који је увео протекционизам и јасно се супротстављао европском неоколонијализму и Монроовој доктрини (америчком империјализму). Ослањао се на каудализам, идеологију (или радије thin-ideology) која је карактеристична за Латинску Америку са краја XIX и почетка XX вијека, а која подразумијева централну фигуру „каудиља“, обично војног лидера који помоћу своје харизме влада и управља свим процесима у држави. Моћ се одржава кроз мреже личних услуга, привилегија и економских уступака присталицама. Институције су формалне, док стварну власт држи каудиљо и његов круг људи. То је систем који је настао у постколонијалном вакууму моћи, а посљедњи каудиљо је шпански генералисимо Франсиско Франко.
Предсједник Сипријано Кастро од 1899. до 1908. године
Сипријано Кастро је дуг период одбијао да исплати Уједињено Краљевство, Њемачку, Француску и Италију, након чега је започео низ блокада, прво од стране Британаца, Нијемаца, Француза, а потом и Италијана. Заплијењени су венецуелански бродови, разорене обалске батерије, уведена забрана трговине. У почетку су САД са стране гледале како европске силе настоје да обуздају Венецуелу, а када су исказале своје територијалне претензије (нарочито Њемачка), Теодор Рузвелт се укључио позивајући се на Монроову доктрину и приморао Каракас да прихвати међународну арбитражу у Хагу, као посљедицу европске „дипломатије топовњача“ (gunboat diplomacy). Од тада су САД преузеле на себе обавезу да интервенишу у оним државама које су дужне Европи. У овој блокади су увелико коришћене и нове методе пропаганде и персуазије, стварајући тако слику о предсједнику Кастру као „свирепом диктатору који у кавезу држи грађане“.
Гравура Вилија Стевера која приказује блокаду Венецуеле (1902-1903)
Бубрежни проблеми су 1908. године приморали Кастра да напусти Венецуелу и оде у Европу на лијечење, оставивши власт у рукама пријатеља и потпредсједника Хуана Висентеа Гомеса. Гомес је уз помоћ америчког и холандског капитала насилно преузео власт исте године. Кастро је проглашен издајником, те се више никад није вратио у државу из Њемачке. Гомес је државом владао од 1908. до 1935. године. Венецуелу је препустио Америци и њеном бизнису, па се хвалио како држава технолошки незаустављиво напредује. Он је класичан примјер компрадорске елите која је распродајом свих ресурса, а нарочито нафте, обезбиједила сопстевну позицију позитивне личности у западној номенклатури. Његова владавина је позната и као „неоколонијална стабилизација“. Тада се поставило питање, да ли држава заиста треба да се бори за сувереност док је у њој хаос (изазван санкцијама), или да се отвори и колонизује, док у њој влада „ропска“ стабилност?
Боливарска револуција – национализам који одговара на економска питања
Венецуеланска револуција која је попримила облике боливаријанизма 1своје коријене вуче од 1989. године када је тадашњи предсједник Карлос Андрес Перес послао војску на сиромашне, раднике и друге грађане који су се противили новим мјерама штедње наметнутим од стране Међународног монетарног фонда. Талас тих протеста назван је „Каракасо“2 и однио је преко 2.000 живота. Перес је доласком на власт, иако је номинално социјалдемократа, прихватио сет неолибералних реформи које је предлагао ММФ. Прогласивши ванредно стање, извео је војску и почео да убија најнижи слој становништва који је преплавио улице. Велики број убијених је сахрањено у масовне гробнице. То је био типичан примјер неолибералне „шок терапије“ које су, уз помоћ ЦИА-е, спроводиле америчке администрације широм свијета, а нарочито у Латинској Америци.
Уго Чавес, чију ћемо биографију овдје прескочити, већ је крајем седамдесетих тајно формирао антиимперијалну фракцију у оквиру војске под називом Movimiento Bolivariano Revolucionario 200 (MBR-200) инспирисан Симоном Боливаром и латиноамеричким национализмом. Када се десио масакр те 1989, Чавесова група војника је схватила да систем није могуће мијењати изнутра демократски, јер тим процесом влада Запад, већ искључиво војним превратом. Његов неуспјели пуч из 1992. против предсједника Переса пропао је због слабе подршке јавности, имајући у виду да су за покрет и идеје знали само уски војни кругови око Чавеса. Он је те године рекао народу чувено „por ahora“ или „за сада“.
Основа боливаризма, како ју је описивао Чавес, јесте спој национализма и државно дириговане економије. Религија се користи као фундамент за креирање националног идентитета и оправдавање политичког отпора против империјализма, чиме се хришћанске вриједности спајају са боливарским социјализмом као дио дискурса о социјалној правди. Са таквим идејама његов Покрет за Пету републику однио је убједљиву побједу 1998. године, када је вођа револуције освојио 56,2 одсто гласова, те био демократски изабран за предсједника Венецуеле. Одмах наредне године промијењен је и устав који је данас прави манифест лијевог национализма. У нови миленијум постколонијална и сиромашна Венецуела је ушла као Боливарска Република са пет грана власти: поред класичне три, и грађанском (омбудсман, тужилац, контролор државе) и изборном влашћу (органи изборне комисије). Устав је предвидио механизме попут референдума, петиција, грађанских иницијатива, па чак и референдума о опозиву предсједника на половини мандата. Уведена су нова права: на бесплатну здравствену заштиту, образовање, становање, храну, комуникацију. Призната су права домородачких народа на земљу, културу, језик и представнике у парламенту. Војска је постала боливаријанска и имала је задатак, поред редовних дужности, да штити револуцију (нови правни поредак) и сарађује са грађанима. Програми социјалне подршке распоређени по етапама живописних назива, омогућили су домаћицама да зараде пензију те да се њихов рад валоризује као производња што је јединствено у свијету.
Међутим, оно што је највише засметало Сједињеним Америчким Државама јесте клаузула која је поручивала да први пут након много времена Држава ставља под пуну контролу своје природне ресурсе, укључујући и нафту.
Важно је да се кратко задржимо на институцији под називом Нафта Венецуеле или PDVSA. Она је основана 1976. године и од тада је функционисала као приватна компанија у рукама америчког крупног капитала. Деведесетих година је постала „држава у држави“ јер је влада законски омогућила тзв. институт „operaciones de apertura petrolera“ (отворене нафтне операције) што је допуштало приватним страним фирмама да у потпуности увправљају производњом. Доношењем новог устава 1999. године, Венецуела је преузела власништво над свим природним богатствима, што је поставило темељ за даљу контролу нафтне производње. Идеја „ресурсног суверенитета“ је кључна у борби против неоколонијализма, неријетко је истицао Уго Чавес. PDVSA је била толико моћна да је њена национализација почела тек 2006. године. Нови закон је налагао да држава преко PDVSA мора имати најмање 60% власништва у свим заједничким компанијама које експлоатишу нафту. То је највише погодило стране компаније попут ExxonMobil, ConocoPhillips, Chevron (САД), Total (Француска), BP (В. Британија), Statoil (Норвешка). Компаније које су прихватиле нове услове (нпр. Chevron, Total, Statoil) наставиле су пословање као мањински партнери. Компаније које нису прихватиле (ExxonMobil, ConocoPhillips) напустиле су Венецуелу и покренуле арбитражне спорове против државе.
САД су прве увеле санкције Венецуели 2006. године прогласивши је „државом која не сарађује у борби против тероризма“, јер је Каракас почео тјешњу сарадњу са Москвом, Пекингом и Техераном. Нова национализована PDVSA је траспортовала нафту Ирану, чиме је кршена америчка забрана о несарадњи са Техераном. Тада су уведене санкције и компанији. Након смрти Чавеса, САД су почеле са интензивнијим притисцима на Венецуелу. Обама је увео визну забрану и замрзавање имовине појединим лидерима револуције 2014, а већ наредне године је донио извршну уредбу којом је прогласио Венецуелу „необичном и ванредном пријетњом по националну безбједност САД“. То је поставило правну основу за даље санкције. Доласком Трампа притисак на Каракас је постао несносан. Од тада је забрањен приступ Венецуеле и PDVSA америчком финансијском тржишту; забрањено је реструктурирање дуга; блокирана је трговина новим обвезницама и акцијама државних компанија, а од 2018. године, Хуан Гваидо, лидер опозиције, проглашен је од стране Запада за легитимног предсједника Венецуеле. Након тога су уведене потпуне санкције PDVSA чиме је престао доток девиза и венецуеланска економија је почела да „јечи“.
Запад је наводио сљедеће разлоге за увођење санкција: кршење људских права и репресија над демонстрантима, недемократски избори (посебно 2018), корупција и повезаност државних званичника са организованим криминалом и дрогом, подршка Ирану, Русији, Кини и другим америчким противницима. Међутим, јасно је да је у питању енергетика и геополитика. Санкције су драматично смањиле приходе Венецуеле од нафте (која је чинила преко 90% извоза). Дошло је до хиперинфлације, несташице основних производа и највећег егзодуса у историји Латинске Америке (више од 7 милиона људи је напустило земљу).
Идеолошки опортунизам или опасно оружје
Десничарске (нео)либералне владе које су владале дуг период у Латинској Америци, створиле су драстичне социјалне разлике и у потпуности искључили домороце и племена из друштва. За њих је populus представљао искључиво онај слој становништва који привређује и одговара неоколонизованом капиталистичком систему. Те владе су примјећивале само бијелце који су дошли са европским солдатескама на јужни амерички континент, а облике и начин живота људи на маргини (племена и домороци) друштва су сматрали анахроним и дивљачким.
У Каракасу 2005. године, Уго Чавес је рекао да Венецуела спроводи идеју „социјализма 21. вијека“, чију је теорију развио њемачки социолог настањен у Мексику, Хајнц Дитрих. Он је према Алану Вудсу, али и многим другим ортодоксним и догматским марксистима означен као реформиста, па чак и као антимарксиста. Дитрих је у дјелу „Der Sozialismus des 21. Jahrhunderts“ представио замисао имплементације демократског социјализма у вијеку када је постмодерна овладала свим аспектима друштва и неутралисала главне стубове модерне. Марксисти3 је проглашавају опортуном јер: негира искључив значај радника у социјализму; капитализам и историјски социјализам су имали дефицит демократије у имплементацији; одбацује диктатуру пролетаријата; сматра да је неопходно имплементирати мјешовиту економију која подразумијева: државно власништво, приватно власништво и јавно власништво у облику задруга. Циљ је укидање монопола и олигопола.
Марксисти сматрају да је венецуеланска буржоаска класа повезана са америчким крупним капиталом, док је она сада у цјелини на листи за одстрел и проглашена, попут Садама Хусеина, Муамера Гадафија или у крајњој линији Слободана Милошевића, за (нарко)терористичку која угрожава безбједност САД.
Да упростимо, љевичарски национализам подразумијева економску базу која је управо оно што је замислио Дитрих, и надградњу (која није у потпуности одговарала њемачко-мексичком теоретичару) – антиимперијални национализам који тежи да изгради Новог човјека кроз деколонизацију његовог ума, односно одбацивање свих страних (читај западњачких) митова и идеја које имају за циљ уништење сопствене културе и традиције. То је суверенистичка идеологија која поручује једноставно – ми желимо да живимо онако како ми желимо! Љевичарски национализам нагриза империјалну базу и империјалну надградњу уништавајући све облике и продукте савременог мондијализма.
Трампове пријетње и снага „Guerra de todo el pueblo“
Посљедње Трампове пријетње уперене против Каракаса, а помало и Бразилије, не би се десиле да Америчка управа за сузбијање наркотика (DEA) није протјерана са територије Венецуеле. Иначе је она изузетно важна држава и кључан канал за нарко криминал и транспорт кокаина из Колумбије ка САД. DEA је имала своју централу у Каракасу готово од свог оснивања 1973. године и тијесно је сарађивала са властима. Она је радила на наводном сузбијању трговине наркотицима, а заправо заплијењене количине кокаина и других облика дроге је транспортовала у САД. Популарна америчка емисија „60 minutes“ је открила како је ЦИА 1993. године обучава венецуеланског генерала Рамона Гијејена Давилу како би омогућио транспорт око 22 тоне кокаина у САД.
Од 2001. до 2002, Чавес је почео да ограничава рад DEA и других америчких агенција, тврдећи да САД користе борбу против дроге као изговор за политичку интервенцију. Власти Венецуеле су истовремено кренуле у сопствене анти-нарко операције, често без сарадње са DEA. Године 2005. Чавес је у потпуности забранио рад DEA у Венецуели и оптужио их за умјешаност у покушај пуча, што се на крају и обистинило. Доласком Трампа на власт 2017, како је већ и поменуто, дошло је до интензивирања напада на Венецуелу, а од јануара је објављен нови свјетски рат којег ће водити Америка – против нарко-картела које је означила терористичким организацијама.
Водећи западни медији су у протекле четири године почели помпезно да пишу натписе о „тоталном колапсу Венецуеле“. Council on foreign relations, као водећа институција за креирање америчке спољне политике је у јулу 2024. године написао да су „деценије лошег управљања довеле до тога да земља, која је некада била једна од најпросперитетнијих у Латинској Америци, запaдне у економску и политичку пропаст4“, са друге стране, још један утицајан медиј у Америци Спољни послови (Foreign Affairs) је објавио текст под називом „Наставите вршити притисак на Венецуелу5“. Небројено много текстова је писано у Њујорк Тајмсу и Вашингтон посту који говоре о „катастрофи која се дешава у Венецуели“ и „колапсу њене економије“, што је нарочито интензивирано након почетка рата у Украјини. Сви медијски напори су усредсређени на уздизање опозиције, у овом случају Марије Корине Мачадо која се показала као најватренији борац за рушење режима у Каракасу.
Запад је искористио дипломатске притиске, потом несносне економске санкције, а кад то није успјело да сруши чавизам у Венецуели, посегли су за „ширењем демократије бомбама“ и покренули „дипломатију топовњача“ која може да прерасте у рат не само против Венецуеле као државе, него и њене идеологије. Објављујући рат против нарко-картела Америка је пошла у нову експедицију која има за циљ ревитализацију империјалне Монроове доктрине на америчком континенту. Након што је Николас Мадуро означен као вођа нарко-картела Cartel de los Soles6 и његова глава тражена за 50 милиона долара (дупло више него за Осаму бин Ладена, можда због инфлације или опадања моћи империје) они су му одузели суверени имунитет и нациљали га као мету у сопственој држави. Агенција УН за дрогу и криминал је у извјештају за 2025. годину навела да „главне руте за кријумчарење кокаина из андске регије у Сјеверну Америку углавном су концентрисане у Пацифику и кроз централноамеричке коридоре“. Многе аналитичке куће које се баве проучавањем нарко-криминала негирају, па чак подводе и под апсурд, то да је Картел Сунаца организовани државни нарко-картел, јер чак ни Америка није дала доказе за такво нешто. Прва акција Вашингтона је била уништење чамца који је наводно превозио дрогу са 11 чланова посаде.
Све се чини у циљу застрашивања Венецуеланаца, а нарочито армије, како би окренули леђа чавизму и Мадуру, како би ојачала опозиција и покренуо се талас побуне који би свргнуо режим и довео до онога што данас видимо у Непалу, Бангладешу, и наравно свим државама кроз које је прохујао вихор Арапског прољећа. Догађаји у Карипском мору подсјећају на узнемирујуће историјске примјере, попут инцидента у Тонкишком заливу који је ескалирао Вијетнамски рат, или америчке инвазије на Панаму 1989. године ради хапшења предсједника Мануела Норијеге под оптужбом за трговину дрогом.
Као одговор на ове акције, Каракас је покренуо одбрамбену доктрину „Guerra de todo el pueblo” (Рат цијелог народа), који подразумијева проглашење стања „републике у рату“, односно спајање војног и цивилног сектора у одбрани државе7. Мобилисано је око пет милиона Венецуеланаца у боливаријанску милицију чиме се показала спремност народа да одбрани инклузивни систем и суверенитет своје отаџбине.
Русија, Кина и Иран су формирали тзв. геополитички штит који је успио да спаси Венецуелу након разорних америчких санкција:
- Русија подржава Каракас у Савјету безбједности УН-а, испоручује напредно наоружање и одржава заједничке војне вјежбе,
- НР Кина је највећи кредитор и економски партнер Венецуеле; Пекинг је давао милијарде долара кредита за будућу испоруку нафте, што је осигурало ликвидност Каракаса,
- Иран нуди техничко знање за обнову венецуеланских рафинерија, превози гориво преко блокираних мора и пуни полице у продавницама основним производима. Однос између Каракаса и Техерана је јединствен, заснован на солидарности између двије земље које су изложене максималном притиску и америчким санкцијама, а дијеле идеолошки дискурс против хегемоније.
Уколико Америка једном нападне Венецуелу, неће стати до рушења система у тоталном хаосу, што ће јој омогућити несметану експлоатацију нафте и дроге која пролази кроз њену територију. Тиме ће Америка ослабити лијево-националне покрете у цијелом свијету који су и даље стубови суверенизма и отпора вестернизацији и мондијализму, јер овакав спој национализма и државно контролисане економије представља највећи трн у оку либерализму.
- Борба за начела која је поставио Симон де Боливар. ↩︎
- Каракас+азо; назив је преузет од Боготазо протеста који су обиљежили четрдесете године ХХ вијека у Колумбији, односно период назван „La Violencia“ ↩︎
- https://www.idcommunism.com/2016/06/nikos-mottas-venezuela-and-opportunist.html
↩︎ - https://www.cfr.org/backgrounder/venezuela-crisis ↩︎
- https://www.foreignaffairs.com/venezuela/venezuela-elections-jose-ignacio-hernandez ↩︎
- Картел Сунаца, који је познат по свом децентрализованом функционисању наводно у оквиру венецуеланске армије, означен је као терористичка организација коју предводи предсједник Венецуеле Николас Мадуро ↩︎
- https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/10714839.2023.2280386 ↩︎
