Тешко је препознати онај тренутак након којег су ствари отишле предалеко. Онај преломни моменат, прелазак Рубикона. Оно тачку без повратка када смо ступили на територију када у политичком дјеловању више није било граница.
Након тога завладао је осјећај да је све дозвољено и све могуће и да нема повратака на разговор и поновног успостављања изгубљеног повјерења.
Стање без ограничења, људи без стида, буљави, лајави и са великим шпијунским ушима.
Теорија медијатизације рећи ће да су криви медији који облику понашање и друштво. Али криви су и карактери, крива је људска природа, накривљене врлине и набујале мане.
Тужно али помало и задивљујуће је када са стране гледате како одређени тренутак, кроз који дјелују политичке и историјске силе, подере неку личност као вјетар најлон на пластенику. И како подеротине вијоре на вјетру.
А не морамо све да видимо као онај први од три јапанска мајмуна који држи дланове на очима.
У посљедњих мјесец дана јавност у Републици Српској и БиХ била је свједок низу догађаја. Главни виновник ове приче је предсједник Републике Српске Милорад Додик. Додик је, као што је читаоцима сигурно познато, осуђен у Суду Босне и Херцеговине за кривично дјело које је наметнуо Кристијан Шмит који ће, по свему судећи, остати запамћен као посљедњи, и високи представник који је радио „без печата“.
Не улазимо у анализу правне ваљаности или узрока и посљедице ове пресуде – њих тренутно, овдје, живимо.
У низу догађаја прије, у вријеме и након пресуде, личност политичара који има вишедеценијски стаж и обављао је све најважније функције, освајајући гласове на изборима непрекидно од 2006. године, показала је знакове хабања.
Добар мајстор сваку лимарију може да закрпи, али као онај други јапански мајмун, са длановима на чељустима, боље је да неке ствари никад не каже.
Од првог рочишта пред Судом БиХ, па све до краја – уз изузетак посљедњег обраћања на посљедњем рочишту – Додиково понашање је варирало „у климаксима“.
На народном митингу који је одржан испред Народне скупштине Републике Српске Додик је одржао низ говори којима је недостајало основног достојанства и такта за тренутак, повод и посљедице.
Без икакве жеље да контролише оно што говори, дјелује да је предсједник само понављао већ изговорене групе порука, увреда, љутњи и пријетњи, оним ритмом и брзином којом су му падале на памет.
Дугогодишње владање окреће се против њега као личности. Пресуда Суда БиХ с тим уопште нема везе. Наравно, он је тежио вишегодишњој власти и та тежња и вјештина лансирали су га на врх много лакше него што је и сам очекивао.
Суверено, годинама је имао осјећај да све мете сам, да нема никога да му се супротстави. То квари стил игре и код великих фудбалских екипа.
Иако се вјеровало да ће након нервозе и слабости које је показивао повремено, поготово када није био виновник власти у институцијама на нивоу БиХ, Додик да се распадане сам као да је од сувог блата, он се, годинама куван у политичкој чорби и лучећи најжешће састојке, показао доста жилавијим месом.
Имао је и има способност да сваку ситуацију, информацију и чињеницу окрене у своју корист.
У септембру 2023. године када је Кристијан Шмит, највећи политички непријатељ, изјавио да је опозиција из Републике Српске тражила од њега да смијени предсједника, Додик је то једва дочекао и ни тренутак не доводећи у сумњи ријечи Нијемца, који је иначе синоним за све зло и сву лаж, искористио то да нападне опозицију.
Милорад Додик је жртва, не само оних који су хтјели да буду јачи од њега већ и жртва сопственог увјерења да ће моћи да одигра још једном игру с њима, игру у којој су његови вапаји све јачи, отпор и увреде све личнији, а огорчење нескривено и све је то веома јавно као у медијској лабораторији.
Да би његов вапај био легитиман, он је негдје у процесу можда могао да направи кочницу и каже: након овога ја даље не могу, па или нека ме осуде или смијене.
Његова огромна и невјероватна снага и потреба за политичким преживљавањем спријечила га је да тај тренутак види.
Резултати су понекад били изненађујуће детаљни као онај медицински трактат доктора који га је оперисао, гдје пише да јуначки предсједник који се бори против империјализма и странаца за нови суверенистички поредак, муку мучи са дијарејом и подригивањем.
„Предсједник је надут и има дијареју,“ саопштио је београдски доктор након што је предсједник оперисан, а у сарајевским медијима појавиле се сумње да је операција фингирана.
Доктор је предвиђао да ће предсједник можда чак и годину дана имати дијареју што ће, иначе тог веома енергичног и активног човјека, спречавати да своје дужности и хтијења обавља у оној мјери у којој жели.
Противницима никада не треба учинити то задовољство да те жале или се наслађују над твојом несрећом. Посљедње упориште човјека је да изабере своје понашање у било којој животној ситуацији.
Тренутно, јавност у Републици Српској нема скоро никакав увид у здравствено стање утамничених и осуђених генерала Младића или бившег предсједника Радована Караџића. Али у Додиково смо имали у ситна цревца.
Трећи јапански мајмун би још чвршће зачепио уши да не чује.
