Можда им нисам никада дао праву шансу, али никада нисам волио комедије. У избору филмова, серија, књижевних дјела или стрипова, увијек су ми биле на посљедњем мјесту. Међутим, слаб сам био на неке, а то су серија Мућке, као и легендарни италијански стрип Алан Форд. Иако сам прочитао доста анализа везаних за обоје, нарочито за Алана Форда, ни данас нисам потпуно сигуран шта ми је у њима заправо било смијешно. Врло површни сценарији, крајње једноставна радња, набијена низом урнебесних скечева, углавном утемељених на карактерима њихових ликова.
Дуго након тога, пажњу ми није привукло ништа посебно, до појаве кратке хумористичке серије „Државни посао“, емитоване испрва на Радио-телевизији Војводине, коју сам гледао повремено, кад бих увече пребацивао канале, у недостатку било чега занимљивијег. Испрва ми, истина, није било уопште духовито, али ми је држало пажњу, рекао бих, прије свега, због неусиљеног израза тројице глумаца (који то и нису), потпуних анонимуса и потпуног одсуства амбиције да се направи неко велико дјело. Далеко од тога да су идеја и поставка биле безвезне: Серија се бави бескрајно досадном свакодневницом три мушкарца запослених у архиву пропалог, некада славног новосадског самоуправног гиганта, што је била је прилично оригинална и смјела замисао за српске прилике, тачније за поднебље које баш и није навикнуто на формат ситкома у домаћој продукцији. Серија о три потпуно различита, промашена човјека, из различитих културних и социјалних слојева, којима су заједнички само поквареност и најнижи људски пориви, смјештена је у шармантну учмалост југословенског државног предузећа, дубоко усађену у свијест сваког српског гледаоца, захваљујући најприје Синиши Павићу и његовој претходној заоставштини и естетици коју је створио у својим серијама, и овдје је покупила симпатије публике и везала их за екране. Сва тројица представљају карикатуре три главне групе становника Новог Сада, града у којем су најочигледније посљедице судара досељавања становништва, најприје ”разних” Срба.
Убрзо ми је серија постајала све забавнија и примијетио сам да аутори добар дио инспирације надахњују Аланом Фордом, некада једним од најпопуларнијих стрипова у бившој Југославији, који је, попут ове серије, ушао потпуно непретенциозно кроз мала врата међу публику и одлетио у незаборав. Надам се да ће бити прилике да се некада детаљније бавим радњом стрипа, али, укратко, он се, опет попут серије, бави најгорим људским медиокритетима, људима с маргине, сјенкама, пуних нереалних амбиција и умишљаја о сопственој величини и битности. У учмалости и прашини поменутог предузећа, дане проводе Бошкић, Драган Торбица и њихов шеф, Ђорђе Чварков. Свако од њих гаји у себи првенствено лијеност, а потом и низ углавном потиснутих фрустрација, које врло често испливавају на површину и дају тон цјелокупној радњи. Баш као и у поменутом стрипу, радње су овдје прозаичне, нимало спектакуларне, врло често огавне и мизерне, али доведене до потпуног апсурда, нарочито понашањем главних актера и њиховим редовним проживљавањем крајњих стања сопствене личности, током серије. Нарочит тон дају и њихово поријекло, односно личности. Поред заједничких особина, наши ликови су такође обдарени низом различитих незадовољстава и фрустрација, које пројектују једни на друге.
Тако на примјер Бошкић, најмлађи међу њима, представља најприје типичног младог човјека, стереотип размаженог момка из центра града, из имућне породице (отац му је бивши Удбаш, појављује се и он у серији и глуми га исти глумац). Неспособан је за било какав посао и самосталан живот, стога га, у раним тридесетим, породица преко везе запошљава на радно мјесто “заменик заменика главног архиватора”. Ово је наравно алузија на партијско запошљавање некомпетентних и неспособних кадрова на измишљена радна мјеста у државним фирмама. Како Бошкић није способан за било какав посао, дане проводи играјући игрице у канцеларији и снебивајући се примитивизом двојице старијих колега, који за њега представљају отјелотворење неког прошлог времена, познатог као самоуправни социјализам, описаног јасно кроз искључиво његове највеће мане. Његов лик карикира управо тип човјека са ових простора, у раним тридесетим, одраслог у привилегијама и без икаквих брига, па и поред тога незадовољног животом овдје. Он сања западни систем и начин живота, много путује и грози се људи који немају средстава да дијеле његове животне навике. Укратко, млади и надобудни сноб, по свему просјечан, одрастао покрај јаког оца и превише брижне и привржене мајке, који су од њега направили млакоњу. Управо због тога, он свакодневно трпи шиканирање од стране двојице старијих колега, на рачун његовог (не)односа са женама, гледања порнографије, физичког изгледа, радне неспособности и очевог поријекла (“изопачени сексуални девијант”, “главати монструм”, “дебилко”, “драгачевски веверичасти мајмун” итд.). Кроз све ово, испрва наивни и потпуно безазлени Бошкић, постепено постаје једнако зао и подмукао, као и старије му колеге, те његова улога постаје све важнија и занимљивија, како одмиче серија. Такође, иако је његова биографија врло развијена и гледаоцима позната, никада није речено како се он заправо зове – да ли је Бошкић деминутив властитог имена или презиме – не без разлога, јер је кроз то додатно деперсонализован као потпуни бескичмењак и полтрон.
Њему надређени је “заменик главног архиватора”, Драган Торбица. Врло живописан лик, рођен и одрастао негдје на потезу Лика – Сјеверна Далмација – Босанска Крајина, што такође никада није јасно прецизирано, иако се помиње низ топонима, свакако не случајно, управо из разлога што Драган представља фузију свих врста дођоша из поменутих крајева у Нови Сад, данас популарно названих “прекодринцима”. Биографија Драгана Торбице је богата, прилично контрадикторна и прожета сталном немаштином. До доласка у Нови Сад, студирао је одбрану и заштиту у Сарајеву и није је завршио (овај студијски програм је био врло често исмијаван у бившој СФРЈ, а служио је углавном за формално подизање образовног степена партијским члановима и њихово постављање на боље позиције у државним фирмама, нешто као приватни факултети данас). Током студија, запослио се у возном парку “Босналијека”, гдје је провео неколико година под будним оком и туторством свог шефа и ментора, Мирка Цемеша, сарајевског Хрвата крхког и његованог изгледа и дискутабилне сексуалне оријентације. Током серије, Драган се врло често присјећа њихових заједничких дана и сталне и понекад нападне пажње коју му је Мирко несебично поклањао у кабини камиона, хотелским собама и пропланцима поред пута, која му никада није била узвраћена, јер Драган није знао како је требало да одреагује. На мору (тачније радећи код родбине на грађевини на мору) је упознао садашњу супругу, Смиљку, рођену Загрепчанку, ћерку ЈНА генерала, поријеклом Личанина и потом с њом дошао у Нови Сад, након чега се запослио као возач генералног директора садашње фирме, Живка Марјановића. Прелазак у Нови Сад Драгану Торбици није донио бољи живот. Послије подстанарског живота у старој кући, “набијачи”, у Темеринској улици, сели у гарсоњеру од 17 квадрата на Детелинари, која припада Смиљкином оцу, гдје у врло скромним условима са супругом подиже троје врло хировите дјеце. Оптерећен малим животним простором, ниским и јединим примањима у породици, пунчевим презиром и кредитом “у швајцарцима”, он своје радне дане започиње сталним кашњењем на посао и бескрајном кукњавом на све што га тишти, прожетом галиматијасом личних примјера и народних мудрости, чији се смисао редовно губи у бесконачним дигресијама, тако типичним за људе из крајева одакле долази, које углавном бивају прекинуте хистеричним криком главног архиватора Чваркова. Он је аутентичан “ћопићевски” лик, по поријеклу, понашању, говору и изгледу. Помало припрост, али препреден, сваку прилику користи за неки ситан ћар, било материјални или у виду “хватања кривина” на послу, стално калкулише ресурсима којима (не)располаже и живи од данас до сутра. Машта да отплати кредит “у швајцарцима” који је узео у непознату сврху, купи голфа двицу и живи на плацу.
Најупечатљивији лик ипак је њихов шеф, главни архиватор, Ђорђе Чварков, аутентични Војвођанин, Бачванин, рођен у Тителу, некада финансијски директор предузећа, а након чувене “Јогурт револуције” (у којој је учествовао и Драган Торбица), као аутономаш деградиран у подрум, гдје броји дане до пензије, фрустриран професионалним статусом и озлојеђен сопственим животом. Мизантроп грандиозног самопоштовања, бескрупулозан према сарадницима, шкрт и уста пуних углавном хвале о себи, дане проводи причајући најневјероватније приче о сопственој прошлости, углавном усредоточене на његов неодољив физички изглед и необуздан либидо у младости, што му је донијело невјероватну репутацију међу новосадским дамама тог времена, када је, по његовим ријечима “ само у белим гаћама, с косом до дупета и ситаром ходао Новим Садом”. Сваки његов доживљај, било да је у питању радни дан у кобасичарији “Венац” или кафани “Тиски цвет” (гдје је радио као “млад и висок два метра”) или какав љубавни подвиг, је грандиозан и он је у њему централна фигура, којој се сви бацају под ноге. У стварности, Ђорђе живи на Пејићевим Салашима, приградском насељу Новог Сада, с бабом сатрапом, која га малтретира од дјетињства на најгоре начине, углавном га доводећи до низа душевних сломова, врло сликовито приказаних у серији. На ову чињеницу је врло осјетљив, па пада у стање неконтролисаног бијеса када Бошкић понекад констатује да га његова мама, рођена Новосађанка (у коју је Ђорђе несрећно заљубљен годинама), не зна из града и да га је у младости виђала само на пијаци како продаје јаја. Ђорђе се, дакле, приватно бави и узгојем перади, а живот му успут отежавају и разне комшије, попут Фрау Шиловичке, времешне даме из Чешке и некадашње проститутке и њеног дечка, Живана Ра(д)осављевића, алкохоличара поријеклом из Источне Србије. Он је, заправо, алегорија на расходованог СФРЈ бирократу, озлојеђену и осветољубиву олупину, који сва своја незадовољства испуцава на радне колеге и слабије од себе, смишљајући злобне и пакосне шале на њихов рачун. Тако на Торбици истреса арсенал увреда према дођошима, неријетко опонашајући говор и препричавајући ситуације из времена када су се упознали, док Бошкића части разним подругљивим епитетима и поређењима (“Види колика ти је глава, опет си се удебљао, мислио сам да је Цуне Гојковић.”). Међутим, испод оклопа суровог, оштрог и агресивног социјалистичког руководиоца, крије се један мали и несигурни човјек, пун страхова и ниских порива. Он, као карикатура фруструраног и озлојеђеног човјека, истински не уважава никога осим себе. Никога, осим лик бившег директора Живка Марјановића, редовне теме о којој се с дивљењем прича у сваком присјећању на “златно доба” фирме. Марјановић је такође класичан високи партијски апаратчик, који је користио све могуће финансијске и људске ресурсе фирме за личну корист, међу њима Чваркова и Торбицу, бацајући им притом мрвице са свог стола, чега се они радо сјећају. Све ово је приказ те генерације, која с великим поштовањем сјећа пријератног времена и бирократски окошталог самоуправљања, романтизујући нефункционалне државне фирме и њихове корумпиране руководиоце, усвајајући њихов образац понашања, а то је беспоговорна сервилност према ауторитетима и ужасно безобзирно понашање према подређенима.
Уз њих, ту је још и плејада споредних и урнебесних ликова, покупљених из фрагмената Алана Форда, људи с маргине живота, пуних свакодневних проблема и искушења, али виталних и одлучних у намјери да преживе варајући систем. Ту је Драганов земљак, велика изјелица, поштар Душко Тегелтија, хигијеничарка Јагода Марко, некадашња Чварковљева симпатија, с којом није у најбољим односима, а укратко, чангризава и пакосна женетина, жељна живота. Ту је затим и њен супруг, гроф Секереши, некада страшни вампир из Трансилваније, који је једном приликом угризао Драгана Торбицу и, умјесто да Драган постане вампир, Секереши је постао Крајишник и то његова најинтензивнија верзија, а уједно се и окумио с Драганом. Затим, ту су још и радне колеге попут старог заводника Личине, Саба, попа Јовице, дебеле Вукосаве (с којом је Бошкић у неколико наврата имао романсу), Раденка Салапуре званог Тетак итд. Врло занимљиво је и то што се добар дио споредних ликова никада не појављује у серији, иако се врло фреквентно помињу.
И тако, од малог и ненаметљивог покушаја на телевизијском 4:3 формату до најбољег српског ситкома (није да су баш бројни). И сам сам више пута мислио да ћу се уморити од гледања и да ће ми досадити, али они су ме редовно демантовали, вадећи увијек нове теме из неког регистратора у свом мемљивом подруму.
