Телефонски разговор Трампа и Путина
У понедељак, предсједници Сједињених Држава и Русије, Доналд Трамп и Владимир Путин, разговарали су телефоном преко два сата о прекиду ватре и мировним преговорима између Русије и Украјине. Разговор није донио никакво непосредно рјешење или закључак. Трамп је послије преговора објавио на свом налогу на мрежи Truth Social да је разговор протекао у одличном тону и да очекује да слиједи успостава конкретних контаката страна о прекиду сукоба, наводећи Ватикан као могућег посредника и тачку сусрета. Послије окончања непријатељстава Русија се може надати повратку трговинској и пословној сарадњи са Сједињеним Државама у пуном капацитету.
Оно што је вјероватно важније у Трамповом обраћању, и што је нарочито забринуло европске политичке, дипломатске и војне кругове, јесте чињеница да је Трамп навео како ће услови о прекиду непријатељства бити договорени непосредно међу странама у конфликту, „што је једино природно, јер су њима познате појединости које другим странама нису“. Ово је схваћено као могући излазак Сједињених Држава из преговора, као и из обавјештајне и војне подршке Украјини, од чега би директно профитирала само Руска Федерација. То је главна порука и у реакцији Володимира Зеленског, који је, послије разговора, на мрежи Икс инсистирао да представници Европе и Сједињених Држава остану укључени у процес преговора, у којима Украјина не види како може да, сама за себе, парира Русији, и да уколико се не пронађе рјешење, колективни Запад мора да настави са санкцијама.
Кремљ је, с друге стране, позитивно оцијенио разговор и изразио спремност на потписивање меморандума о прекиду непријатељства с Украјином. До усаглашења око услова прекида непријатељства међутим, по изјави портпарола Димитрија Пескова, није дошло, а према изјави Димитрија Медведева, пред странама је још дуг пут до потписивања таквог меморандума.
У суштини: ради се о задржавању стратешке иницијативе. Русија напредује на цијелој линији фронта, и скоро је дефинисан и нови cordon sanitaire дуж руске границе са Украјином, што је појачало притисак примарно у правцу Харковске области. Потенцијалним повлачењем Американаца долази до асиметричне одговорности Европе за тзв. источно крило НАТО-а које европске силе виде као кључну тачку своје безбједности. Њемачко стационирање бригаде у Летонији овога четвртка, сигнализира преузимање ове одговорности.
Самит Европске Уније и Уједињеног Краљевства
Европска Унија и Уједињено Краљевство одржали су 19. маја самит који је означен као ресет односа послије Брексита и почетак новог стратешког партнерства. Главне тачке будуће сарадње су безбједност и одбрана, енергетика, и појачана размјена људи, нарочито младих, која је замрзнута Брекситом и британским напуштањем Еразмус програма. Примарне предности које ће УК имати према планираном уговору подразумијевају учествовање британских компанија у фонду за наоружање Европе и британских енергетских компанија на европском енергетском тржишту, док за ЕУ примарну економску предост представља могућност риболова у британским територијалним водама до 2038, која је, додуше, реципрочно гарантована.
Осим тога, стране су се споразумјеле о континуираном контакту и ужој одбрамбено економској сарадњи, посвећености тзв. rule based order моделу међународног поретка (ма шта то значило), осуди Русије и подршку Украјини, и заједничком дјеловању на жаришним тачкама криза у свијету, укључујући и Западни Балкан. У овом питању, нарочито се инсистира на координисаном напору око одржања територијалног интегритета и уставног поретка Босне и Херцеговине и наставку дијалога Београда и Приштине о „нормализацији односа“ под окриљем Европске Уније. Овдје савез Британије с континенталном Европом, прије свега Њемачком и Француском, треба да попуни ишчекивани вакуум који би био остављен повлачењем Сједињених Држава. Балкан поново постаје тачка спорења европских сила и Русије, као што је то био у другој половини 19. и почетку 20. вијека. Још једна теза о реафирмацији историографске доктрине о „концерту великих сила“.
Британски таблоиди Руперта Мердока, и реформисти Најџела Фараџа дочекали су „на нож“ овај самит, називајући га „Surrender Summit“, и издајом Брексита, и Брекситом васпостављеног британског суверенитета. Уједињено Краљевство, пак, покушава да од текуће глобалне трансформације добије највише, идући средњим путем, и балансирајући на ужету високо распетим над трговинским и политичким расцјепом који се отворио између Сједињених Држава и Европске Уније.
Оштрији курс ЕУ према Израелу
Европска Унија планира да размотри продужење свог трговинског споразума са Израелом због блокаде уласка хуманитарне помоћи у Газу. Приједлог је дошао од холандског министра Каспара Велдкампа и добио подршку у кругу највиших европских дипломата, укључујући првог дипломату ЕУ, Кају Калас. Овако јак дипломатски сигнал је без преседана у новијој историји дипломатских односа ЕУ и Израела.
У исто вријеме, Велика Британија је зауставила преговоре о споразуму о слободној трговини са Израелом, а државни медиј БиБиСи на дневном нивоу извјештава врло критички о ситуацији у Гази. Британској осуди су се у заједничком саопштењу претходно придружили Француска и Канада. Чак и Њемачка, која је традиционално један од најближих савезника Израела, почела је да изражава отвореније критике о наступању Израела у Гази. Њемачка политичка класа, због своје историјске одговорности, прогласила је сигурност државе Израел за тзв. Staatsräson Савезне Републике Њемачке, а сада је принуђена да избалансира принципе међународног права са унутрашњим вриједностима овог типа. Влада Фридриха Мерца, и он лично, посљедњих дана отворено и јасно критикују поступање Израела у Гази.
Уколико дође до ревизије или суспензије споразума (што је неизвјесно због изричитог противљења Мађарске и Чешке), директна посљедица по Израел би била сигурно неколико стотина милиона евра губитака у претходно гарантованим царинским олакшицама и учествовању у истраживачком програму Хорајзон (Horizon Europe) што може да се изгласа и само квалификованом већином. С обзиром на економску и војну моћ Израела не чини се извјесним да би финансијски губици овог степена могли да поколебају политику Нетањахуове владе. Томе се придружују, међутим, и све гласнији захтјеви еврпоских држава за признањем државе Палестине.
Уколико се досљедно задржи курс, ово ће значити политички значајну промјену односа, којом Европска Унија у текућој трансформацији, нарочито преко њених водећих земаља, Њемачке и Француске, настоји да се етаблира као аутономни геополитички актер првога реда наспрам велике тројке: Сједињених Држава, Кине и Русије. Самит са Уједињеним Краљевством из претходне вијести, као и велики програм наоружања, су интегрални дијелови текуће реконструкције у Европи.
Говор директора ММФ-а за Европу: Више Европе за више отпорности и раста
Директор ММФ-а за Европу, Алфред Камер је 19. маја одржао говор у Центру за европске политичке студије у Бриселу на тему привредна отпорност и раст Европе у времену изазова и трансформација. Говор је рационалан позив на јачу интеграцију, што коинцидира са неким плановима европских политичких елита. Европска историјски, језички, културно и економски условљена фрагментација, међутим, остаје велики изазов јачој интеграцији, која, да не би била једноставна доминација већих над мањим чланицама на тренутке изгледа као – квадратура круга.
Крамер је подсјетио на европско послијератно „привредно чудо“, нарочито период од седамдесетих година до краја вијека, кад су развијене земље Европе расле подударно Сједињеним Државама у свим главним параметрима економског живота. Затим је подсјетио како је Европа одлучним политикама прошла кроз свјетску финансијску кризу и кризу евра, затим кроз пандемију и енергетску кризу изазвану ратом у Украјини. Ту је, по Крамеру, залог да Европа може савладати и актуелне изазове.
ММФ је процијенио глобални раст у овој години на 2,8%, раст Сједињених Држава је смањен на процијењених 1,8%, а НР Кине такође на смањених 4%. Насупрот томе процјењени раст у Еврозони је 0,8% што је већ за 0,2% мање од процјене у јануару, док се раст за земље средње и источне Европе (CEEC) креће око 2,4% за 2025. Камер затим упозорава на отежавајуће околности: непредвидивост и фрагментацију међународне трговине, отежану логистику, све старије становништво европских земаља, релативно ниску продуктивност и проблеме одрживог енергетског снабдијевања.
Шта да се ради? По Крамеру, одговор је – више Европе. Европска Унија мора координисано на нивоу држава чланица и ЕУ нивоу да све јаче интегрише унутрашње тржиште. Мора се убрзати проток људи и капитала – недопустиво је да грађанин из једне државе чланице мора да чека и до шест мјесеци да би се легално запослио у другој држави чланици. Европска централна банка треба да спушта каматне стопе до 2% у складу са стабилизованом инфлацијом; мора да се интегрише тржиште капитала које би омогућило ефективнију подјелу ризика и подршку програмима истраживања и развоја, као и атрактивним стартапима у појединим државама чланицама; заједнички ЕУ буџет треба да се фокусира на пројекте јавног добра у државама чланицама: инфраструктуру, енергетику и одбрану, а структурно мора да изврши промјена на „финансирање по учинку“ како би се потрошња строго рационализовала. На плану трговине, Европа треба да остане отворена, не ескалира царинске конфликте и поступа у складу са правилима Свјетске трговинске организације.
Промјене морају бити интелигентно конципиране. Камер инсистира да је кључно „организовање реформи у ‘пакете’ у којима ће свако да види директне добити ојачаће домаћу политичку подршку и олакшати имплементацију реформи.“
Реформа Европске Уније у смјеру јаче интеграције и централизације, кључна је тема у економској, политичкој и правној литератури Европе у посљедњих пет година, а нарочито у контексту рата у Украјини и Трамповог другог мандата у Сједињеним Државама који је означио дистанцирање Америке од Европе. Биће врло занимљиво пратити овај процес, и неке од актуелних књига ћемо представити у будућим рецензијама на Индикту.
Трамп против Харварда
Као што је познато, нема само српска влада проблем са универзитетима и студентима. Велики сукоб води и кабинет предсједника Сједињених држава Доналда Трампа са елитним универзитетима, као што су Колумбија и Харвард, које види као жаришта тзв. woke идеологије и центре антисемитизма у Америци. Трамп је претходно најавио могућност суспензије програма финансирања и пореских олакшица, које би Харвард могле да коштају неколико милијарди долара на годишњем нивоу. Сукоб је претходне седмице ескалирао кад је министар унутрашњих послова (Department of Homeland Security) Кристи Ноем најавила суспензију сертификације за упис страних студената на Харвард. Страни студенти чине око четвртину студената Харварда. Таква мјера би, дакле, била велики удар на финансирање и на међународну позицију овог америчког универзитета.
Најављена мјера је изазвала тренутну реакцију Харварда који се прво обратио преко писма предсједника Алана Гарбера, обећавши борбу против овог „незаконитог и неоправданог поступка“ који представља чисту „одмазду против Харварда због одбијања да преда своју академску аутономију“ и потчини се ексцесивној контроли владе Сједињених Држава. Харвард је затим предао жалбу на преко седамдесет страница текста у којој је као кључни захтјев наведено да ће „радње тужених—ако их овај суд не заустави—проузроковати непосредну, конкретну и непоправљиву штету за Харвард, његове студенте и наставнике, као и његову способност да оствари свој образовни циљ“. Надлежни судија Алисон Буроус (Allison D. Burroughs), поступајући по жалби, привремено је суспендовала ову одлуку министарства, и продужила status quo у предметном поступку, како би се, до саслушања обе стране, избјегла ова „непосредна, конкретна и непоправљива штета“ за универзитет као подносиоца жалбе.
Америчка, као и међународна, политичка и академска јавност и даље с највећим интересовањем прате овај конфликт Трампове администрације са елитним америчким универзитетима. Најреалнији очекивани исход је компромис који подразумијева одређене уступке обе стране, по Трамповој утврђеној тактици ескалације и деескалације демонстрираној и у другим правцима, прије свега у царинској политици. Специфичност овог конфликтат је у његовој интра-америчкој и интер-институционалној природи гдје се додирују политика, високо образовање и судска заштита америчког Првог амандмана, нарочито поводом оптужби за изражавање политичких мишљења на универзитету. У том смислу је овај сукоб, концептуално, и у меритуму, посластица за правнике и политичке теоретичаре који имају привилегију да га прате.
