Када је 28. децембра 1959, у њемачкој војној болници у Мадриду, издахнуо човјек који је из коријена и за врло кратко вријеме на власти трајно промијенио колосјек историје земље у којој се родио, у тадашњим југословенским медијима, углавном новинама, врло је штуро обрађена та вијест. Годинама се ћутало о њему, у историји у школама помињан је тек као квислинг и ратни злочинац. У годинама пред распад Југославије, у политичком земљотресу који му је претходио, његов лик је поново почео да се појављује међу Хрватима. Испрва тајно, у публикацијама и касетама с патриотским пјесмама, у којима је опјевавано његово дјело, прво је нашао пут до навијачких трибина, одакле је опет ушао у народ кога је оставио на немилост партизанима жедним крви и освете четрдесетак година прије тога.
О његовом политичком дјеловању данас се зна углавном све. Развојни пут од адвокатског приправника до праваша, народног посланика у Краљевини до терористе и најтраженијег човјека те земље и, на концу, до највећег крвника ових простора. Његов пут је, као и његова личност,тајновит, обавијен сјеном најкрвавијих интрига и сплетки. Иако је, у посљедњих неколико година, у јавност доспјело доста детаља о његовом приватном животу, он је остао прилично тајна, слојевита, готово шекспиријанска фигура.
Анте Павелић рођен је 14. јула 1889. године у српском селу Брадини код Коњица, у породици личких досељеника, Миле и Маре (рођене Шојат). Обоје родитеља потичу из личког села Криви Пут, у Сењском залеђу. Овај крај познат је по Буњевцима, католицима из Буне, у Херцеговини, који су за вријеме османске владавине избјегли на просторе данашње Војводине, као и просторе данашње Хрватске, попут Павелићевих предака.
Миле Павелић се, дакле, обрео у Брадини с породицом, сплетом околности, у потрази за послом, на изградњи пруге Мостар – Сарајево, као пружни радник. Породица се у након тога често селила, па је тако једно вријеме живјела и у Језеру (сада општина у Републици Српској). У тадашњем Језеру, насељеном махом муслиманима, Павелић завршава мектеб (муслиманска вјерска основна школа). Управо ту, почеће његов контакт с босанским муслиманима, који ће се развити у снажну везу и обиљежити и обојити како његову личност тако и његово политичко дјеловање, у којем ће тај народ, а и сама Босна, заузети посебно мјесто.
Након Језера, породица сели у Травник. У том претежно муслиманском граду, али с врло утицајном католичком мањином, некадашњој престоници Босанског пашалука, Павелић ће завршити исусовачку гимназију. У таквим околностима, изградиће се један специфичан карактер, извана шармантан, елоквентан, предусретљив, али у дубини врло свадљиве, конфликтне и осветољубиве природе, ослоњен готово потпуно на обману, лаж и хладну свирепост, нарочито када је у питању постизање личних циљева. У Травнику ће такође постати и члан Чисте странке права, што ће до краја бити његов политички пут, снажно изграђен око идеја антијугословенства. Школовање завршава у Загребу, гдје постаје доктор права у 26. години. Ипак, важнији од овога су пут који крчи себи и везе које гради, од доласка у Загреб. Постаје приправник познатог правашког челника, адвоката Александра Хорвата. Овдје је вјешто засјео на позицију предсједника ове странке, након Хорватовог повлачења. Да ли је врло утицајног адвоката Хорвата и младог Павелића повезала нит судбине? Могуће је, али је исто тако могуће да је млади приправник пажљиво бирао ментора, преко чијих леђа ће се лансирати у турбулентни политички живот нове европске краљевине.
Поред политичке каријере, схватио је да су и породичне везе врло важне да би опстао и чврсто се позиционирао у тадашњим загребачким салонским круговима. Тако, 1922. године, у Цркви Св. Марка, жени Марију Ловренчевић, ћерку угледног загребачког новинара и праваша, Мартина Ловренчевића, по мајци, занимљиво, Јеврејку. Ова жена, доста млађа од њега, родиће му троје дјеце, Вишњу, Мирјану и Велимира, а такође ће и снажно утицати на његов живот и много важних одлука. Охола и зла, готово библијски окрутна, немилосрдно је уклањала све Павелићеве сараднике који су јој засметали или покушали да је спријече да утиче на свог мужа. Славко Кватерник је описује као особу која је ”оженила Павелића, а не он њу”.
По интелекту и проницљивости далеко изнад њега, грамзива и склона сплеткама, користила је супругов утицај искључиво да задовољи своју жељу за влашћу, имањем, мржњом и осветом. Од тренутка ступања у брак, његов живот и политичко дјеловање обиљежиће и балансирање између контролом опсједнуте жене и његових најприземнијих порива, попут алкохола и љубавница. Наиме, иза лица стабилног и стрпљивог човјека, крила се особа која се свакодневно утапала у пићу (наводно је пио и по двадесет флаша пива дневно) и проводила ноћи неријетко и са женама људи из свог најближег окружења.
На изборима 1927, улази у скупштину као једини представник своје странке, ставивши јавно свима до знања да ће његово дјеловање бити искључиво такво да донесе ”слободу хрватском народу”. У складу са својим правим карактером, углађени и озбиљни Павелић ријетко је и посјећивао сједнице, а и када јесте, био је незаинтересован и укључивао се само у најприземније, малициозне расправе. Ствари којима се бавио у Београду биле су престоничке кафане и јавне куће, као и политичке и свакакве друге сплетке, од којих је најважнија она с ВМРО (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), сепаратистичком пробугарском организацијом, чије ће чланове безуспјешно бранити на суду од оптужби за тероризам. Ова веза ће свакако одредити судбину Краљевине у наредним годинама.
Ипак, незаинтересовани и често одсутни Павелић ипак је 20. јуна 1928. лично присуствовао атентату у скупштини, када је радикал Пуниша Рачић након једне дуже свађе пуцао на Стјепана Радића и још неколико чланова ХСС-а, најпопуларније хрватске странке. Овај догађај покренуо је и лавину демонстрација широм дијелова земље насељене Хрватима, а политичка реакција била је уједињење свих хрватских парламентарних странака у један блок. И ту је прагматични Павелић видио прилику. Врло добро је процијенио да његова политичка опција нема високу бирачку подршку, па му је увођење Шестојануарске диктатуре била одлична прилика да радикализује врло напету политичку атмосферу у цијелој земљи и тако ојача свој утицај. Дан након проглашења диктатуре, 7. јануара 1929, он оснива злогласну Хрватску револуционарну организацију, коју ће историја потом запамтити по масовним, нељудским звјерствима и по називу Усташе.
Од тог тренутка, односно тренутка његовог бијега из земље, 19. јануара исте године, када је из Сушака прешао на италијанску територију, у Ријеку, Усташе ће бити његов политички и војни ослонац и највећа снага у провођењу како политичких одлука тако и злодјела, која ће услиједити деценију касније. Први корак ове организације и њеног вође било је поновно успостављање контакта с ВМРО, с којима су имали само један заједнички циљ-разбијање Југославије. Тај контакт резултирао је тзв. Софијском декларацијом, потписаној 20. априла 1929. у том граду, приликом чега је ВМРО заступао Ванчо Михајлов, а Усташе Павелић и Густав Перчец, Павелићев најближи саборац, кога ће се, као и многих других, сурово отарасити, у тренутку када се буде осјетио угроженим.
Како је поменута декларација предвиђала заједничке напоре на издвајању Хрватске и Македоније из Југославије, а догађај је прилично запажено одјекнуо у бугарским медијима, Перчец и Павелић осуђени су на смрт у Југославији, у одсуству. Како је ова околност довела до појачане активности југословенске полиције и прогона усташа, потребно је било брзо дјеловати и почети прве терористичке ударе у земљи. Пошто, за разлику од ВМРО, која је имала још увијек много чланова прекаљених у Балканским ратовима и Првом свјетском рату, Усташе нису имале довољан број војно обучених људи, тако да је Павелић морао брзо да потражи савезника и организује обуку чланова. И нашао га је убрзо, у Италији, земљи којом тада чврсто влада Бенито Мусолини и која с Југославијом има врло затегнуте политичке односе, првенствено због италијанских територијалних претензија на сјеверни Јадран. Кампови за обуку отворени су на неколико локација у тој земљи, а у организацију је могао да приступи сваки Хрват ”способан за друштвену борбу и одан усташким начелима”. У пракси, покрету су приступали углавном друштвени отпадници, бивши робијаши, злочинци и разни други девијанти, а једини критеријум за регрутовање била је слијепа оданост Павелићу.
Поред Италије, тајну подршку Павелићу и организацији пружила је и Мађарска, која је такође имала претензије на сјеверне дијелове Југославије. На њеној територији, основан је камп за обуку Јанковац (мађ. Janka Puszta). Управо тим логором управљаће Густав Перчец, што ће га на концу, стајати главе. Наиме, у самој организацији постојале су тензије за превласт, а параноични Павелић оцијенио је како је Перчец неко ко би могао да му угрози позицију. Околности које је искористио за његово смакнуће биле су лоше управљање кампом (мада је свим камповима лоше управљано, што је и разумљиво, с обзиром на структуру полазника), као и љубавна веза с извијесном Јелком Подгорелец, за коју су у организацији утврдили да је радила за југословенску тајну полицију, што је била савршена околност да се закључи обрачун. Перчец је позван у Италију гдје је ликвидиран. Овакав начин обрачуна, без обзира да ли је утемељен на стварним доказима или искључиво његовој параноји, биће својствен Павелићу, односно Антонију Сердару, како му је било лажно име током боравка у Италији, до посљедњих дана на власти.
Усташе ће убрзо, 1932. године, организовати свој први терористички напад и то у личком селу Брушанима, на станицу жандармерије. У суштини, то није био нити велики нити успјешан напад, све се свело на неколико метака у фасаду зграде и бијег нападача у шуму, али је одијекнуо јако међу народом, на шта је организација и рачунала. Ипак, главни циљ македонских и хрватских терориста био је убиство краља Александра, што им је на концу и пошло за руком. Главном атентату у Марсеју претходио је неуспјешни атентат у Загребу, 1933. године. Атентатори су ухваћени прије краљевог доласка, јер су откривени од стране полиције, а откривању је, парадоксално, помогла тадашња Павелићева љубавница. Наравно, за разлику од Перчеца и многих других послије њега, он није сносио никакве посљедице због свог превида.
Само убиство краља у Француској било је помало неочекивано, бар у међународним круговима, иако је сам краљ био свјестан да постоји велика могућност да се то деси. Стога су, када се то десило, Павелић и бројне усташе били ухапшени у Италији и провели годину и по дана у торинском затвору, гдје будући поглавник троши вријеме у очајавању због италијанског ”пуштања низ воду” и писању романа ”Лиепа плавка”. Осјетивши се изневјереним од стране Италијана, нуди се Нијемцима и то пославши им удворничку студију названу ”Хрватско питање” (Die kroatische Frage), која је прошла потпуно незапажено, највише због тада добрих политичких и првенствено економских односа с Југославијом и њеним тадашњим премијером, Миланом Стојадиновићем. Оставши тако у Мусолинијевој немилости, усташе ће почетак рата дочекати у интернацији на острву Липари, у Тиренском мору. С друге стране, тај период обиљежен је и великом неизвијесношћу по судбину покрета, а нарочито његовог вође. Као и увијек када је бивао у опасности, Павелић није презао од најрадикалнијих потеза да остане у позицији моћи. До данас се не зна шта је све понудио Италијанима, али резултат тог повијања је био видљив недуго по оснивању Независне Државе Хрватске.
Одмах по избијању рата, прије саме формалне капитулације Југославије, Славко Кватерник, Личанин, припадник усташке организације, бивши аустроугарски официр и изузетно мрачан тип, 10. априла 1941. године, на Велики петак, проглашава Независну Државу Хрватску. Упркос идеализацији цијелог догађаја од стране појединих хрватских историчара, Павелића овај догађај затиче у Италији и у великој паници, због тога што није он био тај који је прогласио НДХ, те параноично умишљајући да ће остати без трона, жури натраг у Загреб, али бива задржан од стране Италијана, јер су Нијемци имали намјеру да на то мјесто устоличе Владка Мачека, вођу ХСС-а, као марионетског владара. Иако такође противник Југославије, на чијем је подривању активно радио и на концу исходовао Бановину Хрватску, на чијим темељима је и основана НДХ, Мачек одбија њемачки приједлог, јер је одлучио да пасивно чека крај рата, у чији исход није био сигуран. Након тога, Нијемци препуштају ово намјештење Италијанима, јер по њима, сарадња с Павелићем није долазила у обзир, због природе његове личности.
У таквом сплету околности, Анте Павелић стиже у Загреб 15. априла 1941. године и преузима власт од Славка Кватерника. Потпуно ослоњен на силу своје личне гарде, такозваног ”Поглавниковог тјелесног сдруга”, под командом његовог несуђеног зета, Которанина Анте Мошкова, почиње да осваја власт. Прво је Римским уговорима предао готово цијелу далматинску обалу Италији, као компензацију за сопствено устоличење. Иако Италија није чак ни инсистирала на неким територијалним уступцима, великодушни поглавник их је галантно препустио, рачунавши да ће тако зацементирати своју власт. Такође, убрзо доноси расне законе, првенствено усмјерене против Срба, које је препознао као највеће непријатеље нове државе. Иако је међу најближим сарадницима имао чак и Јевреје, па и сама супруга му је по мајци била јеврејског поријекла, процијенио је да би одмазда над Јеврејима одобровољила и њемачку страну. Разлог за овакав потез је његова неповјерљива и параноична личност, скривена иза намјештене госпоштине у понашању, која је у свакој ситуацији, у тајности, правила по неколико одступница да би се одржала. Италијанима није потпуно вјеровао, тако да је убијање Јевреја била карта на коју је играо према њемачкој страни. Заправо, за ово вјероватно није било ни потребе, јер неки њемачки савезници током цијелог рата нису вршили прогоне Јевреја, попут Италије и Бугарске, а сам Павелић није ништа лично имао против њих, ако је судити по изјавама већине људи блиских њему. Ипак, претјеривање и театралност у свему довели су до истребљења већине јеврејске популације на територији тадашње НДХ.
Систем који је стварао био је прилично нејасно структурисан и хаотичан. Циљано, јер му је одговарало да постоји више паралелних линија командовања, слободног тумачења надлежности, међу којима би се он потом наметао арбитражом. Опсједнут информацијама, свакодневно је одржавао велики број састанака, посебно с министрима, увијек насамо, сплеткарећи и окрећући их једне против других. Њихове свађе и неуспјехе користио је да одреди кривца, пребаци одговорност на онога кога жели да се отараси тј. онога за кога је сматрао да му у том тренутку највише смета. Критеријум за то није морао обавезно да буде неки политички или технички разлог, довољно је било да лично оцијени да му од неког пријети опасност или да том неком нараста популарност. Иза имиџа тврдог католика, традиционалисте и поглавника обновљене хрватске државе (чак је имао и сопственог капелана), живио је паралелни Анте Павелић-промискуитетни загребачки адвокат, пијаница и среброљуб-човјек који гађа саговорнике својим приученим манирима и не подноси било чију популарност осим сопствене.
Поред овога, био је врло склон разним врстама фантазирања и ескапизма, тако да је бројне радне дане проводио у опсесивном читању разних детективских романа и у самосталној реформи хрватског језика, ослоњеној на накарадни творбено-морфолошки правопис из 1870. с чим нису били сагласни ни најближи сарадници из ове области, али њихово мишљење наравно није уважио. Кабинетом много сличнијем некаквом двору, суверено је управљала супруга Марија. Иако много окрутнија од њега, ипак је имала и неке рационалне одлуке, попут оне да забрани увођење турских чакшира као дијела протоколарне одјеће, што је била идеја њеног супруга, подгријана његовом сталном носталгијом за Босном и муслиманима. Ту су још и оснивање готово карикатуралне Хрватске православне цркве и проглашавања Хрвата Готима, а не Словенима.
У таквом систему, одржаваном његовом непредвидљивошћу и страхом, у којем нико није био сигуран и сталан, одређена група људи ипак је имала врло повлашћен положај и велику и углавном злоупотребљавану моћ одлучивања. Ријеч је о његовим најближим сарадницима, још из италијанских дана, најоданијим усташама, који су му доказали своју вјерност и били спремни да све ураде за њега. Њих су звали ”расови” и ту групу су, поред поменутог Мошкова, чинили још и Еуген ”Дидо” Кватерник (син Славка Кватерника), Иво Херенчић, Вилко Печникар и Ерих Лисак. Назив ”расови” добили су подругљиво од италијанских официра који су надгледали обуку усташа у камповима, а односи се на етиопске феудалне заповједнике, који су одржавали дисциплину међу кметовима на пољима, с којима су се Италијани упознали током инвазије на Етиопију. Посебно занимљиви и најмоћнији међу њима су прва двојица, Мошков и Кватерник. Мошков је био заповједник поглавникове личне гарде и по неким изворима заручник Вишње Павелић, док је Кватерник био шеф обавјештајне службе. Обојицу ће Павелић хладнокрвно издати у тренутку који му је одговарао. Прво је на ред дошао млађи Кватерник. Наиме, радило се о садисти и врло насилном човјеку, који је врло често, уз одобравање Павелића, ишао знатно преко својих овлаштења, нарочито када су у питању прогони и убијање становништва. Како је масовност тих злочина била толика да је као посљедица тога избио оружани устанак на цијелој територији НДХ, који је за резултат имао губитак ефективне контроле над већим дијелом територије. Стога су Нијемци, већ напрегнути на Источном фронту, морали да интервенишу, у више наврата. Ситуација је била таква да је најбоље илуструју ријечи СС генерал-мајора (SS Brigadeführer) Ернста Фика, који је прокоментарисао да је Павелић ”тек градоначелник Загреба, без околине”.
Усљед оваквих околности, скренута му је пажња да треба да поведе рачуна на младог Кватерника и његово понашање. Настојећи да опет потпуно и у сопственом интересу прилагоди ситуацију јачем, пилатовски пере руке и шаље не само Диду, већ и Славка Кватерника у трајно изгнанство у Словачку, гдје ће остати до краја рата. У затвору у Загребу, Славко Кватерник ће, чекајући погубљење након завршетка рата, написати готово хиљаду страница и назвати их ”Мој обрачун с поглавником”. Очајан и разочаран, до танчина анализира свој однос с Павелићем и назива га главним протагонистом хрватске пропасти. Описује га, као и већина њему блиских људи, као маркантног човјека, пријатне вањштине и држања, шармантног и доброг владања у сваком друштву и згоди. ”Само ријетки и изнимно проницљиви људи запажали су”, даље наводи Кватерник, ”на његовим очима, челу и часовничним изражајима на лицу, да се иза те вањске усклађености крије нешто нехармонично у души тог човјека.”. Овај штит био је појачан оријенталном, готово беговском смиреношћу, коју је тако добро опонашао, по узору на отоманске властодршце о којима је као млад читао и слушао и чије је особине вјешто уградио у своје навике и личност. Та мирноћа га није напуштала ни када је кипио од бијеса, у најгорим ситуацијама и свађама, разоружавала би све саговорнике, давала им утисак сигурности и помирења, након чега би слиједила сурова освета. Такво умирујуће понашање импоновало је највише њемачким официрима, да је готово сваки био одушевљен, па су, усљед хроничног њемачког мањка инстинкта за психу других људи, судили само по вањштини.
Анте Мошков је издан у посљедњим данима НДХ. Наиме, такође у затвору, чекајући смртну пресуду, дао је изјаву забиљежену на стотинама страница, од којих се већина односи на Павелића. Испричао је, између осталог, како му је забринут дошао у кабинет с вијестима о потпуном хаосу. Павелић му је тада, потпуно смирен и насмијан, показао некакву коверту коју је извадио из сакоа и рекао му да су у њој писане гаранције Енглеза који им гарантују безбиједност. Никаквог писма наравно није било. Након тога, побјегао је ка Аустрији, а преостали послушници натјерали су војску и народ у том смјеру и то искључиво с циљем да му колона избјеглица буде јак аргумент за преговоре с енглеском страном. Када је оцијенио да се никаквих преговори неће бити, нестао је, с лица земље и с поприличном количином злата. Бивши студент психологије, Мошков, описао га је као хладнокрвног, нарцисоидног психопату, који не зазире ни од чега нити кога жали, склоног перфидном поигравању с људима, неријетко и из пуке забаве.
Крајем рата и ЈВуО имала је одређене контакте с усташком страном. Тада је Павелић, током пријема у Загребу, опчинио официра Светомира Ђукића, који га је, по повратку у главни штаб ЈВуО, назвао великим човјеком и војсковођом. Ипак, сва ова спектакуларна прича није успјела да обмане Дражу Михајловића, прекаљеног пријератног војног обавјештајца, који је стрпљиво саслушао Ђукића и на крају прокоментарисао да је Павелић ”само један неспособан и крвав тип”.
У сваком случају, велики су изгледи да ће заувијек остати обавијено велом тајне како и од кога је Павелић испословао заштиту у Италији, у коју је побјегао након слома и завршетка рата, у завод Светог Јеронима у Риму, све до свог одласка у Аргентину. Наиме, овај завод, настао у XIII вијеку, познат по школовању јужнословенског католичког клира, након завршетка рата удомио је скоро 20.000 разних нациста, између осталих Павелића и Клауса Барбија, шефа лионског Гестапоа. Већина њих је такозваним ”пацовским каналима”, организованим под окриљем католичке цркве, пребачено за Јужну Америку, углавном Аргентину. У случају хрватских нациста, ово је посебно занимљиво, нарочито зато што Ватикан никада званично није признао НДХ нити је сам Павелић био у посебној љубави с црквом, иако се издавао за великог традиционалисту и католика. У више извора се чак наводи његов анимозитет с кардиналом Алојзијем Степинцем, који га се наводно гнушао као пробисвијета.
У Аргентину долази с знатним капиталом донесеним из Загреба, као мађарски инжењер Пал Арањос и уз помоћ Еве Перон, почиње посао узгоја перади, а потом и разне друге уносне послове, проткане корупцијом и политичким везама. У Аргентини се, истовремено, налази и бивши политички противник и југословенски премијер, Милан Стојадиновић, који се такође етаблирао као утицајан бизнисмен у тој земљи. Свима је вјероватно познат њихов сусрет из, претоставља се, 1955. године, на којем су договарали подјелу Југославије на српски и хрватски дио и рушење комунистичког режима. Нико, међутим, засигурно не зна праву позадину тог сусрета. Неки претпостављају да је у питању Стојадиновићев потез одигран за рачун Удбе, приликом кога је требало да разоткрије Павелића, јер је Аргентина упорно тврдила да он не борави у земљи, а да заузврат из затвора у Југославији буде пуштен његов брат Драгомир и послан у Аргентину. У сваком случају, двије године након тога, 10. априла 1957, на дан проглашења НДХ, Благоје Јововић и Мило Кривокапић, у покушају атентата, тешко рањавају Павелића у предграђу Буенос Ајреса званом Ел Паломар (”Голубарник”). Такође, ни дан данас није познато да ли је атентат изведен у организацији Удбе или је то било дјело организовано од стране четничке емиграције у Аргентини, изведено из патриотских, осветничких побуда. За извршиоце се није ни знало до краја 90-тих, када је Благоје Јововић посјетио отаџбину и испричао ову причу за наше медије.
Након атентата, Павелић бјежи у Шпанију гдје и умире, након годину дана. Фотографију њега на одру први је у медијима обајвио Драго Пилсел, хрватски новинар рођен у Аргентини, чији је отац био лични тјелохранитељ некадашњег поглавника. С њим, у Мадрид одлази и цијела породица. У Мадриду су, на гробљу Сан Исидро, сахрањени он и супруга Марија, као и ћерка Вишња, која је умрла у дубокој старости. Управо она ће бити једини његов савременик који је имао да каже нешто позитивно о њему. Заправо, пошто дјеца оваквих људи неријетко имају јаке менталне одбране, у питању је потпуно искривљена слика о сопственом оцу, која га приказује као племенитог човјека и великог државника, који није имао ништа против Срба нити против Јевреја, чак наводи да су му политички узори били Николо Макијавели и, ни мање ни више, Никола Пашић. Ипак, у њеном мадридском стану, претвореном у својеврсно светилиште сопственом оцу (сличан случај био је и с Едом Геринг, ћерком Хермана Геринга), сачувано је много докумената и личних ствари, које су први пут тек дјелимично објелодањене у интервјуу новинару Ел Паиса, Паблу де Љану, који га је објавио тек неколико година од Вишњине смрти, сходно договору с њом.
Тада је, љубазна и тајновита, попут њеног оца, на питање шта ће бити са архивском грађом из њеног стана, одговорила да ће бити закопана у сандуцима ”на сигурном, негдје у Хрватској”, а на питање да ли би њен отац био задовољан данашњом Хрватском, одговорила је: ”Ради Босне не би, сигурно. Босна му је била главна брига.”.
