Откако је прије 10 година привукао пажњу јавности једном јако слободном проповиједи, Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине код Будве, и данас је људима несмјестив у редовне оквире њиховог поимања цркве.
Да ли је он постао популаран тако што је у погодном тренутку, сплетом околности, ускочио у улогу средњовјековног монаха и обукао одговарајући костим, замољен да то уради само једно вече како представа због болести глумца не би била отказана, да би након те ноћи та улога постала његова? Да ли је он, како често говори непријатељ свијета, још један интернет фолирант који јавно исповиједа једно, а од тога удобно живи другачије? Да ли се популарним увијек постаје преко ноћи? Да ли је он можда живи светац и прозорљиви калуђер којем није ни потребно говорити на исповијести, јер је све већ прочитао на твом лицу?
Директни повод за овај текст било је, на првом мјесту, то, што је на већину читалаца мог чланка највећи утисак оставила метафора коју сам позајмио од Рафаила, без да сам га и поменуо. На другом мјесту – његово предавање у Бањој Луци које је услиједило неколико дана касније и на којем су ме истовремено изненадиле и масовност и пажња публике.
Иако се на Јутјуб каналу манастира Подмаине могу пронаћи његова предавања и литургијске бесједе још из 2010. године, пажњу шире јавности привукло је кориштење синтагме „а хероин – лош и никакав“ изречене на проповиједи за Богојављење 2016. године. Истргнута из контекста, у ушима јавности одрођене од цркве, овакав снимак и монах у њему постали су саблазан. Ту изјаву дочекали су на нож прије свега црногорски медији, и то јавни РТВ сервис, али и низ тада утицајних монтенегринских портала за које се ових дана открило да су били дио параобавјештајне и ботовске мреже програмирања јавног мњења.1
Провлачење Рафаила Бољевића кроз медијског топлог зеца десило се у атмосфери нарастајућих напада на цркву у Црној Гори, који су тада интензивирани, а све то четири године прије доношења спорног Закона о слободи вјероисповијести.2 Била је то одлична прилика да се покаже ишчашеност Српске православне цркве. Таква изјава јавности непознатог монаха која је брзо обишла Балкан, подсјетила је одцрковљени народ на ликове свештеника и монаха из југословенских филмова осамдесетих – нпр. из филмова Живка Николића.
Рафаило је тада, ван црквених кругова, истовремено постао познат и био презрен, постао је, по ријечима апостола Павла, „смеће свијета, као отпад свију до данас“. Рафаило се тада у правом смислу суочио са „свијетом“ који је честа тема његових бесједа.
Благо ономе ко се не саблазни о мене
Међутим, да ли је то био само обичан гаф?
Овај текст нема за циљ да се бави апологетиком нечега што се десило прије скоро 10 година, већ анализом личности у контексту медијског простора. У предавању у манастиру Подмаине које је одржао готово двадесет дана након те богојављенске бесједе, он се тада осврнуо и на свјежу реакцију медија на ранију изјаву. Он говори да у анестезираној јавности коју црква и њено Јеванђеље не занимају, који на њих не реагују, спомен о лошем наркотику изазива паљење чула:
- „Зато што нас је дух овога свијета, дух медија, умртвио. То је умртвљујући дух.“
- „Не реагујемо на свједочење цркве, а реагујемо на спомен о лошем наркотику.“
- „За јеванђелску ријеч – глуви, за свјетлост Јеванђеља – слијепи, за Истину, за Ријеч Божију – немоћни да је примимо, да је осјетимо, да је усвојимо, а и поред свега тога на ријеч о лошем наркотику – да одреагујемо саборно, у коло да се у’ватимо. То је страшан симптом тешкога обољења.“
Када се послуша то предавање (под насловом „Кушач“ од 08.02.2016. године), оно није роптање на то што га је снашло, већ запитаност, али и потврда онога што је раније говорио – свијет занимају тривијалности и девијације, а не Истина, апсолутна истина, Богом откривена истина, чак и када се прво плаћа иако је штетно, а друго се даје бесплатно иако је непроцјењиво.
Поменута изјава свакако није била планирана, посебно не на начин да привуче гњев на себе. Исто тако, не чини се и да је данашња популарност резултат планирања или жеље. Али те 2016. више се радило о томе да су и њега, као и Оног у чије име говори, и чију судбину макар у малом треба да подијели, људи слушали не да би се поучили, већ да би га уловили у ријечи. Са временске дистанце, међутим, питање је да ли су они који су пришли да га улове у ријечи заправо били уловљени његовом ријечју.
Будући медијски остракизован (чак и данас, након стотина предавања и бесједа, и даље је у дијелу јавности жигосан као „онај поп који говори ‘хероин лош и никакав’“), заправо је таквом позицијом добио предност и за своја предавања и за црквену мисију. Коначно обиљежен као чудак, без обзира што ни раније није имао потребу да се умиљава свијету, сада је дефинитивно изгубио и простор који би могао добити говорећи о обичним темама. Насупрот томе, добио је утемељење у томе да говори о озбиљнијим темама, управо на тај пророчки начин, при том „пророчки“ у библијском смислу који прије значи „опомињући“ него „прорицатељни“.
Иако се тим темама и раније бавио, оне су сад заиста постале његов терен. Тако, на примјер, тумачење светоотачких списа (Лествица, Добротољубље, итд.) и тема из монашког живота ране или средње цркве, тема, које су из уста већине свештеника, па и монаха, публици углавном одбојне или у најбољем случају незанимљиве, у његовом случају добијају посебну презентацију. Такође, добио је потврду да говори без зазора, да није политички коректан. Монашка (и не само монашка – већ уопште хришћанска) заповијест о сјећању на смрт је честа тема његових предавања и коју тему он на прилично духовит начин успијева да увуче у поље пажње слушалаца, у времену и у друштву које као да из хришћанског регресира у античко Епикурових ријечи: „Док ми постојимо, нема смрти; а када смрт наступи, тада више нема нас.“ На примјер, о сјећању на смрт говорио је у Бањој Луци и било је интересантно гледати да нико из публике не негодује, већ слуша с пажњом и благим осмијехом. Темом, којој се многи проповједници не усуђују прићи или је тек овлаш помињу, он влада и о њој говори са поуздањем.
Када у интервјуима говори о томе шта га је привело цркви, а онда и монаштву, он се увијек враћа питању смрти на које одговор није могао наћи ван цркве. И заиста, предавање „Горе срца“, које је 2019. године одржао у манастиру Подмаине свега девет дана након сахране свог годину дана млађег рођеног брата, одише лакоћом, надом, вјером у васкрсење. Мој утисак је да су његова предавања након тога постала растерећенија, лакша за слушање, његов наступ блажи и опуштенији, а публици питкије оно о чему се говори. При томе, не доводим у питање духовну оштрину, догматску озбиљност и избор тема, већ сам стекао утисак да је тада прошао кроз једну животну капију. Зато се тема смрти (која није крај живота) слушаоцима не продаје као прича, већ се управо због тог подтекста дијели као најличније искуство.
Каквим се мрежама лови?
Рафаило свакако није био први, а сада није ни једини српски православни проповједник чија се предавања и бесједе могу пронаћи на Јутјубу. Не ради се о неком ексклузивитету медијског простора који је само њему био дат или који је он освојио. Значајан дио тих свештеника су јако занимљиви предавачи који су предмет интересовања различите публике.
Феноменолошки, међутим, постоји јасна дистинкција између Рафаила Бољевића и других српских православних проповједника. Иако то увелико зависи и од његовог труда (предавања и бесједе се појављују готово на дневном нивоу), његова препознатљивост почива на личној харизми и оригиналном језику. Његов језик је спонтан, готово непредвидив, метафоре упечатљиве, поређења сликовита, духовита и памтљива. Он на исти начин говори на бдењу којем присуствује неколико монаха у манастиру чији је игуман и у храму Светог Саве на Врачару пред патријархом Порфиријем и неколико хиљада људи. Овај израз као да дуже остаје у свијести, као да је дубље заорао.
Ако је проповијед главна дужност свештеника, онда да би народ пришао цркви, црква треба да приђе народу, без да изгуби ишта од црквености и достојанства. Рафаилов језик, а и сама предавања, увијек су у функцији мисије цркве. Црквена стварност показује да његова предавања и мисија очигледно дјелују. Лично су ми познати примјери људи који су цркви пришли или су јој се вратили подстакнути његовим предавањима, а о томе и њему лично људи свједоче уживо. Не може се рећи да је до изјаве „хероин лош и никакав“ дошло намјерно, односно да је циљано убачено ради личне промоције или манипулације која би скренула пажњу. Међутим, изјава је у црквеном смислу имала средњoрочно свој позитивни ефекат. Не тако мали број људи је оца Рафаила заволио након што је из знатижеље изазване том и сличним реченицама постао његов пратилац на интернету, а онда су ти људи постали и црквени, литургијски типови, какве примјере имам и око себе.
Пишући текст упоредио сам интересовање људи у Гугл претрази за термине „Рафаило“, „отац Рафаило“, „Рафаило Бољевић“, „Рафаило Подмаине“ упоређујући их са кључним ријечима претраге о једном београдском свештенику који говори о свекрвама и снашама, и добио резултате да је овај други знатно популарнији на простору Србије, Босне и Херцеговине, па и када се као простор одреди читав свијет (worldwide). Ипак, не стиче се утисак да тај свештеник провоцира незгодне теме, јер мрежу баца у ширину. Такође, када га упоредимо са монахом Арсенијем Јовановићем, који говори још оштријим и провокативнијим језиком и од оца Рафаила, Рафаило Бољевић опет остаје упечатљив јер Арсеније више говори о актуелним свјетским појавама, именујући симптоме кроз конкретне политичаре, спортисте, глумце. Па и у томе, када су обојица монаси и када могу слободније да говоре него мирски свештеници, мало ко би помијешао њих двојицу.
Сама популарност није категорија на коју он, па и сама црква, циљају. Тачно је да јеванђеље треба да чују сви народи, али сам аспект масовности не значи и квалитет појединачног хришћанског живота. Ово и он помиње јако често, а понекад и сликовито да уопште није релевантно „колико нас је било“ на паљењу бадњака. Тиме се не негира заједница, напротив, заједница је услов, али не и формални циљ. Он не експлоатише ни црногорске литије и њихов резултат, иако би то врло лако могао користити као потврду истинитости проповиједи, вјере и заједништва. Напротив, када се присјећа тога, а то увијек сведе на кратак коментар, он каже да је црква увијек била страдална и да нам је такво искушење и требало.
Популарност свакако није потврда истинитости, па ни свештене проповиједи. Популарност је, ипак, интригантна у случају када он без зазора говори о темама од којих бјежи друштво, чија омладина и људи средњих година живе у једном непрекидном 31. децембру послијеподне. Али је већа вјероватноћа да ће проповијед коју он врши изродити преобраћеника него проповијед поменутог београдског свештеника којег лично не сматрам ни дилетантом нити манипулатором, просто јер Рафаило оре и сије дубље. Његова проповијед је, као и само православље – парадокс. Човјек који изгледа древно, тај говори језиком бетона, без да се унизи достојанство теме или личности о којој говори. Управо је тај парадокс оно што привлачи пажњу. Претходно поменути свештеник (ово није текст против њега, већ покушај прављења дистинкције) пуца на сигурно, док се Рафаило практично коцка. Говорити пред пуном двораном омладине о куповини гробног мјеста и метафорички кроз ту слику представити важност сјећања на смрт може доћи или из лудости или из дубоког поуздања истинитости онога о чему се говори. Такође, медијски посматрано у контексту заузимања простора, еквивалент тог свештеника може бити било који други свештеник, па и неки „традиционалистички психолог“, док је овај други стабилно упечатљив.
Рафаило дефинитивно не чеше публици уши, већ пророчки указује на друштвене девијације, па и црквено неваспитање ових генерација, чиме се потврђује теза да су Срби народ који се поново крштава. Ипак, у времену гдје људи више воле да говоре, него да слушају, гдје готово ништа не читају али воле да пишу, враћање предавањима буди наду. Тако сам заиста био изненађен масовношћу одзива на поменуто новембарско предавање у Бањој Луци, гдје је публика на крају стајала или сједила и на мјестима која за то уопште нису била намијењена. Са позиције са које сам имао врхунски преглед дворане, било је интересантно гледати у просјеку јако младу публику од можда и преко хиљаду људи како два сата, не губећи пажњу и не бјежећи на екране својих телефона, два сата слушају проповијед. Нисам посебно запазио да су људи међусобно разговарали. Ово говорим јер се ради о публици која има изграђену такозвану блиц-свијест, односно о публици која у великој мјери Рафаила познаје само преко исјечака његових предавања од 10 до 15 минута или још краћих снимака (“shorts”) од неколико десетина секунди, који су у дворану дошли неспремни да ће тамо стајати два сата у гужви. Негодовање нисам видио ни при изласку.
Занимљиво је да се на интернету не могу пронаћи његови интервјуи за новине или интернет портале. Уопште, мањи је и број гостовања у радио емисијама (мада и она нису ријетка, нпр. на Радију Светигора). Готово сав његов наступ је живи наступ, живи однос са публиком. Иако манастир Подмаине има своје издаваштво, до сада нисам пронашао да је он не само објавио неко своје дјело, него чак није написао предговор или поговор каквој другој књизи у манастирском издаваштву. Не сматрам да се ради о потцјењивању писане ријечи (поготово не од њега који важне теолошке списе изједначава са моштима светаца), већ прије о оцјени сопствених талената и о одлуци да се енергија не расипа.
Боја гласа вапијућег у интернет прашуми
Феномен Рафаила Бољевића не значи да је он најпопуларнији српски православни проповједник, али је сигурно тренутно најоригиналнији у озбиљној конкуренцији. Велики број свештеника и свештеномонаха (па и владика) који су присутни на интернету су јако образовани, елоквентни, неки су добре дикције и упечатљивог гласа, поједини веома харизматични, а свако проповиједа према својој мјери и оставља утисак према свом сензибилитету.
Његова мистична појава долази и од тога што се он, за разлику од осталих, више од свих може назвати архетипским примјером човјека нашег простора. Бољевићи су Црмничани, из јадранског залеђа. По Цвијићевој типологији, становници Црмничке нахије су Динарски племенски тип. Цвијић за њих каже: „Народни идеали, јуначко име и част су драгоценији од живота. За ове идеале умиру не само са стоицизмом, него, како песма каже смрти се смију и ругају.“ Научник још говори да се ту живи вјером Обилића као што Јевреји старог завјета живе вјером у Јахвеа.3 А кад претходно говори о општим карактеристикама Динарског типа, он каже: „Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је вера непомућена, поуздање безгранично.“4
Ове душевне архетипске црте појачане су и архетипским изгледом – црна коса, густе, готово спојене обрве и црне монашке одежде. Све ово привлачи пажњу, али пажњу задржава бесједнички дар јер је без видног утицаја усмене културе Динарац непотпун. Када говори по два сата без написаног концепта или без чаше воде – одаје утисак калуђера од прије 200 година који бесједи држећи крст, али је спреман да у случају невоље уз народ стане са сабљом. Још прије Цвијића дошло је до распада црногорских племена, издвајања из заједнице и одрицања од племенских схватања, али колективно створена слика о поузданом пастиру остала је утиснута у свијести народа. И управо древност и инстинктивно препознавање, као и вјера из које он говори, чине да задржи пажњу и покрене ка дјелу.
Читајући пред публиком старе аскетске списе и говорећи о животима монаха из четвртог, петог или шестог вијека, он изгледа као да прича о некоме кога лично познаје, представљајући њихове подвиге као нешто што је и даље могуће нама данас „по мјери наше вјере“.
Говорећи у више наврата о свом језику који одступа од формалности теолошких предавања, он каже да се и у раним мисионарским подухватима језик као форма прилагођавао суштини коју преноси. Тако, он дословно каже да уколико би се омладини говорило архаичним језиком или претјеривао са употребом црквенословенских израза, нико ништа не би разумио, нити би они пришли цркви, док кориштење савременог и разумљивог говора о цркви приводи младе који у тој цркви ускоро и сами пјевају догматик осмога гласа.
Један мој пријатељ је, гледајући једну Рафаилову бесједу, реаговао на његово кориштење израза „Бог ће помоћи“ (након што се човјек у одређеној ситуацији мало више потруди). Тај пријатељ је рекао: „Кад Рафаило каже да ће Бог или свети помоћи, он то говори као да ће један комшија помоћи другом да исцијепа дрва, као да је то нешто најредовније и најзагарантованије.“ У оваквој атмофери гдје су људи суочени са општедруштвеним нихилизмом, свештеник чија је вјера чврста и који о њој проповиједа, нужно привлачи пажњу и бива човјек парадокса. Уједно, као предмет пажње, он дијелећи у томе судбину Оног о коме проповиједа, и сам бива онај о коме се говори, бива камен спотицања, бива онај коме противрјече, бива знак препоречни.
Пророк у својој нахији?
Његова популарност у народу није одвојена од његове популарности унутар самог свештенства, па и више црквене јерархије. Као примјер тога су његова све чешћа гостовања у иностранству, гдје га у уводним говорима локални свештеници по правилу кажу да „оца Рафаила није потребно посебно представљати“. Послије једног његовог предавања у Београду с краја 2024. године, патријарх Порфирије је рекао: „Многи говоримо и многи имамо утисак, мислимо да говоримо реч јеванђелску, а заправо говоримо своју реч, износимо своје ставове, користећи реч Јеванђеља, а то значи користећи реч Самога Живога Бога као средство, као оруђе за преношење онога што бисмо ми хтели да кажемо. Другим речима, злоупотребљавамо реч Божију, злоупотребљавао неретко реч Јеванђеља. Отац Рафаило је говорио реч Јеванђеља пре свега.“ Поменути монах Арсеније Јовановић о њему данас надахнуто каже да је „геније у беседништву“.
Захваљујући својој упечатљивој појави, он полако постаје и поп-културни феномен, гдје има примјера да га људи испрва почињу имитирати у свакодневном животу, шалећи се са пријатељима, а потом непримјетно и сами почну живјети црквеним животом.5 Ово је њему самом, у једном снимљеном разгвору у гостопримници подмаинског манастира августа 2024. године признао бубњар једне од најдуговјечнијих српских рокенрол група – ККН. Исти човјек је, подсјећајући се напријед поменутог предавања у Храму светог Саве, рекао Рафаилу помало у шали да ниједан рокенрол бенд данас не може да привуче толики број људи.
Препознавање Рафаила као истинског човјека цркве произлази и из тога што он, говорећи о православљу, наглашава и о томе даје сликовите примјере да хришћанство није само још једна од понуда „овога свијета“, већ да се ради о нечему темељном, корјенитом, дубоком и истинитом. С обзиром на његову оригиналну појаву, тај позитивни радикализам се преноси и на перцепцију Рафаилову у очима слушалаца. Људи траже истину на разним путевима и странпутицама, па тиме што је неко црквено предавање јако посјећено или што снимак има много прегледа не значи да смо искорачили из потрошачког друштва. Није ни циљ израчунати колико тих људи заиста вјерују и живе по канонима, али је индикативно да постоји осјећај потребе за духовним отпором и тражењем истините ријечи.
Језички, Рафаило из 2016. је веома сличан овоме данас, рекао бих једнако оштар и бескомпромисан, али појавно и у приступу слушаоцима, он данас је много шири и привлачнији за слушање. Ово је дијелом и због тога што је вјероватно постао свјестан да су и мале промјене за нас заправо велике. У једној бесједи, он духовито каже да се од нас данас не смије тражити пуно, јер ко од нас тражи пуно – тај није нормалан. У другом предавању, правећи благи отклон у току приче о животима старих пустињских монаха, он и за себе и за данашње монаштво аутоиронично каже „ми смо кавер бендови синајских монаха“.
Говорећи о формирању култова око свештеника и монаха (што је бољка цркве од апостолских времена6 и што овај текст није имао за циљ када је супротстављао појавне облике различитих проповједника), он у једном предавању отприлике каже: „Не слушај мене, јер ја сам јерес, слушај цркву.“ Да би био схваћен озбиљно, морао је да се одрекне тога да сам себе схвати преозбиљно. Колико год популарност не била циљ једног монаха, човјека који је управо од тога побјегао из свијета, она му се не чини претешким теретом, дијелом због тога што он управо није слободни стријелац (или ловац на кликове), већ човјек цркве.
- https://nova.rs/vesti/svet/tajne-sluzbe-mediji-i-botovi-mijajlovic-uredjivao-crnu-goru/ ↩︎
- https://mitropolija.com/2016/02/07/protojerej-stavrofor-dr-velibor-dzomic-za-radio-slovo-ljubve-o-aktuelnom-progonu-crkve-u-crnoj-gori/ – емисија од 07.02.2016. године ↩︎
- Јован Цвијић, „Балканско полуострво и јужнословенске земље – основи антропогеографије“, Београд, 1966, стр. 397-398. ↩︎
- Цвијић, стр. 361. ↩︎
- Примјер тог човјека у маломе подсјећа на ранохришћанског мученика Порфирија глумца из трећег вијека (прославља се 15. септембра по јулијанском календару). ↩︎
- Прва посланица Коринћанима, 1, 11-15. ↩︎
