Идеја да се промијени закон тако да ниједна странка не добија накнаду из буџета практично је значила још једно подвијање репа. Значила је да се неће супротстављати одлуци Кристијана Шмита да укине буџетско финансирање за СНСД и Уједињену Српску и пронађено је ново креативно рјешење – неће се исплаћивати ником.
Но није у томе бравура троловања. На тој конференцији Додик је испалио да је “рјешење за БиХ да се муслимани врате на своју стару православну вјеру”. Кад се то деси, Срби ће бити већина у БиХ, и онда БиХ може да буде унитарна. Медији су се наравно упецали на ово и потпуно заборавили значај политичке одлуке која је понуђена на тој конференцији.
Људи који изјаве политичара конзумирају путем медија, а не директно на конференцијама као што то чине новинари, никад нису видјели како Додик, инстинктом човјека који зна да му то ради посао, трза погледом према “опозиционим” новинарима, очекујући да му поставе неко шкакљиво питање, након ког би он повиленио и расправу окренуо у другом смјеру, а та слика искочила у први план и засјенила нешто што се до тад причало, а не иде му у прилог. У случају буџетског финансирања дошао је спреман.
Уводна четири реда узета су тек као актуелан повод да се разложи једна тема коју људи на постјугословенском простору никако да прежваћу, а то је однос религије и нације на овом подручју. Он се огледа у питањима као што су “може ли се бити Србин а не бити православац” и већ споменутој конструкцији да би самозвани Бошњаци постали Срби кад би прешли на православље. Из неразумијевања ове теме истичу и разне друге будалаштине, као што су изјаве да је СПЦ одредила да само православац може бити Србин, што је, ето, отјерало бројне друге који су хтјели бити Срби, али им црква није дала јер су друге вјере. Тако нешто се напросто није могло десити.
За схватање овог питања потребно је вратити се до владавине Османског царства на овим просторима. Оно је понудило уређење у коме су постојали милети, што се може објаснити као вјерска група која је уједно и социјална група или сталеж. “Пуноправни грађани” су били муслимани, док су остали попут хришћана и Јевреја били грађани другог реда.
Разлог томе је што Ислам себе види као наставак божијих објава које су дате у јеврејским и хришћанским светим књигама. Заправо, он се види као праву објаву коју је Бог дао људима, али су је Јевреји временом искривили, па је морао доћи Исус да поправи ствари, а кад су хришћани застранили, Бог је послао Мухамеда да још једном уведе ред. Тако Ислам и Аврама и Исуса види као праве муслимане, а Јевреје и хришћане као људе књиге који потенцијално могу прогледати и стићи до праве вјере. Са друге стране за Јазиде (Курди који нису прешли на ислам), чија религија има везе са зороастризмом, сматрају да са њима нема разговора и да их је дозвољено уништити.
У сврху “подстицања” да се прогледа и ажурира вјерски оперативни систем на најновију верзију, ислам предвиђа лошији економски положај за хришћане и Јевреје, који морају да плаћају већи порез док су у својој вјери. Не само то, него им брани да се облаче гиздаво и носе одјећу одређених боја, могу да јашу кобиле, али не и пастуве, не могу да носе оружје, не могу да носе браде чиме се удара на мушкост и још мноштво ситних ствари којима се потенцира подређеност. Наравно да је свака врста кињења иновјерних брзо изгубила своју стимулативну сврху преласка на ислам и постала сврха сама себи, односно постала је обично испољавање моћи.
Овде треба поменути да ни сви хришћани нису имали исти статус, јер су нешто теже услове Турци одредили за оне чији је вјерски поглавар био ван Отоманског царства, јер за разлику за цариградског патријарха римски бискуп није био под њиховом контролом. Није било свеједно ни то да ли ћете као православац имати свој милет, као што су Срби имали са обновљеном Пећком патријаршијом, но то је једна друга прича. Исто тако, Срби на просторима под влашћу Венеције, Аустрије и Мађарске вежу своје политичке привилегије за православну вјеру, нудећи војничке услуге у замјену за њено исповиједање. Због тога се бесповратно вјера веже за национални идентитет и ван турског царства.
У таквим околностима, у оквиру једног народа, народа истог поријекла и језика, стварају се различите социо-економске групе, ствара се различита свијест, другачије дефинисање себе и заједнице, што се темељно одражава приликом савременог дефинисања нација. Православни, католици и муслимани поприлично су се осјећали као посебне заједнице, без обзира на бројне романтичаре из интелектуалних кругова свих страна, који су вјеровали да је могуће од народа једног језика створити једну нацију по узору на Италијане и Нијемце. Једноставно, разлике створене повезивањем религије са социо-економским положајем изродиле су и различите политичке циљеве тих заједница. На крају, ни потоње историјске прилике нису ишле на руку приближавању, напротив.
Можемо ли провјерити да ли ова теза стоји ако промијенимо временски оквир? Данас када религија није одређујућа ствар и ваш економски положај не зависи од ње, у оквиру Срба, Хрвата и Бошњака постоје атеисти, агностици, кежуал вјерници, мање или више озбиљни упражњивачи за ове просторе нетрадиционалних вјерских пракси, а народност се не мијења. Исто тако, у Црној Гори је дошло до подјеле на Србе и Црногорце, а ових потоњих има много више него што има вјерника карикатуралне НВО зване црногорска црква. Национално опредјељење је више одређивала страначка припадност, која је доносила запослење односно бољи економски положај.
У БиХ постоји сијасет различитих примјера. Постоје људи који живе у Републици Српској, долазе из католичке или исламске традиције, а у политичком смислу су Срби, односно дијеле политичке циљеве Републике Српске, а у националном одређењу су Хрвати и Бошњаци само зато што постоји квота која им омогућује да тако функцију и синекуре добију лакше него други.
Истовремена промјена религије и националности данас функционише у појединачним случајевима када неко свој живот веже уз другу заједницу, коју почиње доживљавати као своју. Идеја да би колективна промјена вјере интегрисала једну заједницу у другу је инфантилна. Потпуно различити политички погледи данас су већа су препрека чак и обичном приближавању народа, него што је то религија.
