„Ал’ кренуће свадбе са салаша,
вратиће се топле мајске ноћи,
равница ће процветати наша,
хеј салаши опет ћу вам доћи.“
Након година реформи, МАСПОК-а, новог устава и политичко-правне (де)конструкције СФРЈ, 1975. је снимљена, а годину дана након, емитована серија „Салаш у Малом риту“. Радња је већ свима позната. Годинама реемитован серијал постао је саставни дио српског културног кода и избјегао сврставање у рубрику забаве за најмлађе. Заправо, ова серија је све само не забава. Она је приказ реалног живота села у периоду свјетског и грађанског рата, а са друге стране је логично доведена и у везу са Грунтовчанима о којима писах у контексту врста Срба према Весни Кнежевић.
Наиме, сада већ блокирана Радио телевизија Србије, Јутјуб је освјежила неким класицима који су радо испраћени на малим екранима свих ових година. У тој категорији се нашло и ремек дјело Арсена Диклића, односно Бранка Бауера. О догађајима у Дугом свјетском рату након осамдесет година је јако егзотично гледати. Они који настањују „крајине“ још увијек имају развијену свијест о значају таквих догађаја у свјетско-историјским превирањима, али многи су, уљуљкани у либералној паадигми евро-америчке империје, заборавили на почетне положаје који су трасирали развој догађаја на југословенском простору. Иако „Салаш у Малом риту“ не залази у заврзламе националног и идеолошког, он флагрантно и непримјетно намеће основне идеје државног идеолошког апарата тога доба.
Таласи Дунава и војвођанска жита
У овом кратком омажу серији која је већ деценијама редован празнични програм и својеврсна базична лектира за Увод у партизански филм (пропаганду), кренућемо од натписа који се кратко појављује на почетку сваке епизоде.
По окупацији Југославије у пролеће 1941. године немачки фашисти су неке делове вишенационалне Војводине прогласили саставним делом Великог Немачког Рајха.
Већ у току Другог свјетског рата највише политичко-војно руководство састајало се у Антифашистичком вијећу народног ослобођења Југославије. Већ тада, од 1943. године јасно је дефинисано да се боримо против фашизма, а не нацизма. Њемачки нацизам је неправедно, али и лукаво изостављен из концепта борбе на југо-тлу, а италијанском фашизму је дата једина тежина Фауста.
(Окупационе зоне у Југославији/извор: Википедија)
На мапи се јасно виде територије које су окупиране фашизмом, и оне које су припадале њемачком нацистичком ареалу. Апроксимативно је већи дио припадао Њемачкој, и ако идемо са полазишта да је Хитлер био носилац нацизма, онда би било погрешно рећи да су се народи Војводине борили против фашизма, што је пропагандно учињено у свим партизанским филмовима, те остао идаље доминантан наратив. Иако су слични, ова два покрета имају неколико кључних разлика. Идеолошка основа оба је ауторитаризам, али су код фашизма израженији национализам и милитаризам, док код нацизма шовинизам, расизам и антисемитизам. Иако су фашисти антијеврејски настројени, нису ишли до мјере геноцида у опхођењу према другим народима. У НДХ је тада владала католичка диктатура, како наводи Милорад Екмечић, заснована на мржњи према православном народу. Италијани су се чак снебивали на потезе Усташа. Њемачки историчар је октобар 1941. у Хрватској описивао овако: „Хрватска је постала једна огромна крстионица и уједно џиновска кланица“. У току Другог свјетског рата је одбачен антинацизам и прихваћен антифашизам, може бити из (1) разлога односа са Италијом, Тршћанске кризе, због тога што су (2) Италијани одавно претендовали на дуго јадранско приморје, или због (3) хрватских злочина који су чињени у име религије и расе. Објашњење које ћемо најчешће наћи је због совјетске пропагандне дјелатности која је наметала идеју о антифашизму као борби против широког опсега манифестних појава радикално десне идеологије. Било како било, Војводином у коју су смјестили Мали рит владала је Њемачка, односно нацизам. Иако дјелује ситничаво, веома је битно поимање разлике и наратива.
Кад говоримо о појму вишенационалности Војводине, не може оку избјећи потреба наметања идеје о легитимизацији давања огромне аутономије покрајинама уставом донесеним само годину дана прије стварања овог серијала. У Дунавској бановини, истина, вишенационалној бановини са 59,1% Срба (1931), за вријеме Другог свјетског рата највише је страдало Срба и Јевреја (који су чинили 0,8% становништва). У оквиру доминантног наратива то није могло бити речено гласно ни о Јасеновцу, а камоли о Војводини коју је у Осмој офанзиви населила Бронзана стража.
Васа као парадигма отпора
Избјегавам да овај текст буде кратак садржај, јер вам то данас нажалост може понудити и примитивни генератор вјештачке интелигенције. Ово је омаж и једном лику који је неправедно схватан као споредни лик, а суштаствени је приказ брзоплетог српског дјетета које не размишљајући о посљедицама помаже свом народу. Када имате приказ савршено интелигентног Милана Маљевића (Славко Штимац) који би можда и прихватио упуштање Југославије у Тројни пакт (кад бисмо га ставили у тај контекст), онда је Васо најбољи приказ тадашњег Србина.
Сцене које ме убјеђују у то су:
⦁ Васо помаже паорима завезаним испред нацистичке касарне у селу, на врелом љетњем сунцу, тако што им, иако не смије, допушта да пију воду из канте намијењену Нијемцима, а потом не подноси понижење од стране нацистичког официра, Риђег…
⦁ Паљење сијена као вид освете.
Као што је слоган и говорио „Боље гроб него роб“, Васа је неустрашиво запалио сијено и даље уз помоћ пријатеља чинио све да се затвореници ослободе из казамата Георга Шицера. Иако тужан због посљедица његовог потеза, на крају је утицао на омасовљење партизанског покрета и уништења нацистичког упоришта у Малом риту.
Васа је као и Југославија, или боље речено они који су свргнули коалициону владу Цветковић-Мачек у пучу 27. марта 1941. године. Пучисти су тада запалили сијено, а Нијемци су запалили и уништили Југославију. Сличан је пимјер и са Малим ритом, салашом у којем је народ првобитно вјеровао да њемачки војници нису злокобни окупатори, све док нису показали своје пуно достојанство и повриједили окупацине власти. Зато је Васа вертикала ове серије и након педесет година.
Пет деценија је сасвим довољно да се ништа суштински не промијени. У години када обиљежавамо осамдесет година од пробоја Јасеновца и уништења нацистичко-фашистичке империје, либерализам је тај који у своје окриље прихвата концерт Томпсона на загребачком хиподрому, либерализам представља главни економско-војни покрет против Русије. Жарко Видовић је непогрешиво упоредио либералну демократију са фашизмом, дајући на значају борби коју водимо данас против помахниталог Левијатана.
