Eмисија у продукцији НБА, која носи исти наслов као и овај текст, прилично ме заинтересовала. Мотив овог осврта још не могу да докучим, биће да је у питању „кување жабе“, јер грамзиви НБА комесари већ дуго мјеркају Европу и настоје да такмичење прошире и на Стари континент.
Занимљива је и селекција градова који су приказани у том, морам нагласити, одличном серијалу, а то су Београд, Солун, Истанбул, Болоња, Париз, Леверкузен (Келн), Каунас и Севиља. Ко прати европску кошарку, неки избори ће му бити помало дискутабилни, неки су можда намјерно изостављени. У разлоге не бих да улазим, неки су политички, а неки економски, пошто наслућујем да поменути процес „кувања жабе“ има и економску позадину додатне популаризације овог можда најбољег екипног спорта у срединама на које најбоља лига на свијету и највећа машина за прављење пара у овој бранши има намјеру да стави шапу.
Јасна ми је, дакле, из америчке тачке гледишта, територијална дисперзија приликом одабира ових градова, али неки свакако, чак ни према простим критеријумима нису могли да се нађу на овом списку, стога ћу се овдје бавити градовима кошарке са ових простора, од којих би сви наведени (уз већ приказани Београд), могли да имају мјесто у оваквом документарцу.
Како год да окренемо причу о кошарци, кад тад ћемо доћи на тему Београда, града чији су великани, Црвена звезда и Партизан, исковали небројене легенде овог спорта и донијели озбиљну кошарку у Европу, која је стидљиво почела да се игра након Другог свјетског рата, на Звездиним теренима на Калемегданској тврђави. Тешко је рећи да ли је ико тада, у данима када су на Калемегдан долазиле београдске шипарице да би на отвореним теренима гледале Небојшу Поповића, браћу Шапер, Бору Станковића и Александра Николића, слутио у какве великане ће израсти ова два клуба и какве двије армије навијача ће данас стајати иза њих. Занимљиво, у првим годинама постојања, Звезда је била доминантнија, нанизавши 10 домаћих титула од 1946. до 1955. Ера Партизана почиње 70-тих, када у клуб долазе Дражен Далипагић и Драган Кићановић, два најбоља југословенска играча тих година. Партизан тада добија контуре великог европског клуба, осваја два Купа Радивоја Кораћа (тада се тако звало такмичење које је отприлике било еквивалент фудбалском Купу УЕФА). Партизан и у 80-тим остаје на високом нивоу, упркос доминацији клубова из Хрватске, што крунише још једним Купом Радивоја Кораћа, 1989. године, а почетком 1992, у незаборавном финалу у Истанбулу, срушио је тада најјачи шпански клуб, Хувентуд, и освојио тадашњи Куп шампиона (данас Евролига). Наредне године доносе рат, санкције и стагнацију на европској сцени. Ипак, чим су скинуте санкције, Звезда и Партизан, иако неупоредиво финансијски слабији од остатка европских клубова њиховог угледа, показују од чега су исковани. Црвена звезда 1998. године улази у финале Купа Радивоја Кораћа. Након побједе у Верони, над другим финалистом, Мешом, крцати Пионир у еуфорији је очекивао да Звезда коначно овјери и други европски трофеј (први је Куп Рајмонда Сапорте, освојен 1974.). Нажалост, гости су одиграли одличну утакмицу и однијели трофеј из прокључале дворане. Можда је истрчавање навијача с трибина и напад на противничког играча најбоља илустрација атмосфере на кошаркашким утакмицама у Београду. Страст и тензија с помало израженом насилном нотом, које живе на улицама овог града, пренесене су и на трибине. Те исте трибине носиле су те године и Партизан до фајнал-фора у Барселони. Завршили су као посљедња екипа, али сам пласман је велики подвиг, јер је екипа пуна анонимуса, од којих ће неки убрзо постати окосница репрезентације, преко и тада пребогатог ЦСКА из Москве дошла до завршнице такмичења. Данас су Звезда и Партизан респектабилни тимови и стални учесници Евролиге, такмичења којем заслужују да се налазе.
Након свега написаног о Звезди и Партизану, обавеза је поменути некадашњи страх и трепет европских паркета, екипу од које је један од најбољих европских тренера у историји направио монструма, који је 80-тих терорисао домаћа и европска кошаркашка такмичења. Ријеч је, наравно, о Божидару Маљковићу и Југопластици из Сплита. Сам тим је имао врло добре успјехе у периоду прије тога (двије титуле у домаћем првенству 70-тих и три домаћа купа), а експлодирао је крајем 80-тих, када је генерација састављена од, испоставиће се касније, самих ведета европске и свјетске кошарке, почистила до тог момента доминантне Цибону, Партизан и Звезду с паркета и попела се на пијадестал можда најдоминантније европске и југословенске екипе. Сам град Сплит доживио је 70-тих и 80-тих година стреловит успон. Није то био Сплит каквим га знамо данас, пун туриста са свих страна свијета, који на шеталишту испијају кафе и удишу морски ваздух, већ велика, прљава, али богата лука, која је поред свих великих пројеката реализованих тих година, могла себи да приушти и тада најперспективније југословенске играче. Управа клуба је одмах одустала од загребачких и београдских играча, јер је најбоље од њих било немогуће довести, како због финансијских тако и политичких околности. Ипак, из тадашње титоградске Будућности стигли су Душко Ивановић, највeћи ауторитет тог тима, први југословенски играч који је изгледао као тадашње мишићаве америчке кошаркашке звијезде. С њим је стигао и млади Лука Павићевић, бриљантни и окретни плејмејкер, један од првих са ових простора који је завршио колеџ у Америци (Јута) и играо колеџ лигу. Ту се из Београда некако нашао и бивши Звездин плеј, покојни Зоран Сретеновић, кога је, на срећу Југопластике, пријеки и плаховити тренер Владе Ђуровић отјерао из тима. Ипак, окосницу екипе чиниће сплитска дјеца: Перасовић, Табак, Рађа и најбољи од њих, Тони Кукоч. Посљедња двојица ће чинити ударну иглу овог тима, a крајем 80-тих година и југословенске репрезентације. Овај бриљантни тим ће освојити у низу четири југословенска првенства (1987 – 1991) и три Евролиге (1988 – 1991). И поред огромног офанзивног потенцијала овог тима, тренер Маљковић је био заговорник агресивне и чврсте одбране, по којој је и постао познат, а сва југословенска кошарка, након тога, темељила се на тим принципима, што јој је и донијело касније успјехе, првенствено српској репрезентацији. Својевремено је изјавио да је његов тим у стању да побиједи сваки тим који им да испод 70 кошева. Из данашње тачке гледишта, ова изјава и не звучи претјерано спектакуларно, али треба имати у виду да је тадашња кошарка била доста спорија, постизано је мање поена него данас (напад је трајао 30 секунди), стога 70 поена и није било мало. Посљедња европска титула освојена је у априлу 1991, у Паризу, свега 15-так дана након почетка оружаних сукоба у СР Хрватској, а Тони Кукоч је, по 4. пут заредом проглашен за МВП-а такмичења, а тим је ту сезону одиграо под именом ПОП 84. Екипа се убрзо након тога распала и никада више ни приближно вратила на стазе старе славе. Сада тавори у доњем дијелу табеле АБА лиге, без изгледа да ће се стање поправити.
Морам признати да ми наредни тим није најомиљенији, али ријеч је свакако о великану, стога ћу прећи преко тога и поменути загребачку Цибону, четврти највећи клуб бивше државе, троструког југословенског (1982, 1984. и 1985.) и двоструког европског првака (1985. и 1986.). Цибона је такође освојила и још два Купа побједника купова (1982. и 1987.), као и Куп Радивоја Кораћа (1972.). Зашто пишем све ово, заједно с годинама успјеха? Наиме, ако изузмемо домаће купове, којих је освојила осам, али који свакако представљају споредна такмичења за екипу оваквих амбиција, примијетићете да је Цибона освојила више европских него домаћих титула, и све, осим једне, освојене су у 80-тим. Како су спорт и политика у нераскидивој вези коју обоје упорно поричу, овдје морамо направити осврт и на причу да је НК Динамо годинама био у тишини спречаван да дође до титуле, управо због негативне политичке ауре која га је пратила, а како је КК Цибона дио истог културног и политичког миљеа, можемо претпоставити да је исти случај био о с њом. Тек крајем 70-тих, хрватске политичке структуре почињу да увиђају да у спорту могу да генеришу навијачку, тачније будућу подобну бирачку масу. Тако, крајем 70-тих, НК Динамо почиње да прави врло јак тим, који ће тај програм крунисати титулом националног првака 1982. године, након 24 године. Упоредо с њима, тадашња КК Локомотива, 1975. за спонзора добија концерн најјачих загребачких прехрамбених фирми, Цибону, по којима узима име. Тај концерн чинили су Краш, Франк, Бадел и Воће. Назив Цибона никада до краја није објашњен, али претпоставља се да је у питању кованица латинских ријечи cibus bonus (добра храна). Цибона постепено ствара јак тим, сачињен махом и не случајно од хрватских играча и 1982. године осваја првенство предвођена легендарним Крешимиром Ћосићем. Наравно, као и у случају Југопластике, овдје је кључан био тренер, велики Мирко Новосел. Врхунац свог кошаркашког сјаја Цибона има у периоду 1984 – 1988, када, на почетку овог периода, након беспоштедне борбе са Црвеном звездом и Партизаном, успијевају да доведу двадесетогодишњег вундеркида из Шибенке, Дражена Петровића. Разлог за прелазак у Загреб и Цибону, поред београдских великана, била је чињеница да је у Цибони већ играо његов старији брат Алекандар. Дражен Петровић је био заиста маестралан у том дијелу каријере, а у прилог томе говори и статистика из његове прве сезоне у Цибони, у којој је, у домаћој лиги забиљежио просјек од чак 32,5 поена по утакмици! Ипак, ови славни дани укрстили су се са надолазећом екипом Југопластике, која је засјела на њихов престо. Цибона је током рата и у послијератним годинама углавном била доминантна у Хрватској, једно вријеме имала чак и А лиценцу Евролиге, потрошено је доста новца, али никакав нарочит успјех није постигнут. Једини бљесак екипа је имала у АБА лиги, 2014, када је један врло просјечан тим, предвођен младим Дариом Шарићем, успио да, на фајнал фору усред Београда, нокаутира и Црвену звезду и Партизан и постане првак овог такмичења. Међутим, клуб је већ тада био у финансијски катастрофалној ситуацији, стога је Евролигу, умјесто њега, играла Црвена звезда. У резимеу овог дијела приче, вратићу се и на Југопластику, која заједно с Цибоном, животари, у кошаркашком смислу. Проблем су, наравно, финансије, али је несхватљиво да градови попут Сплита, а нарочито Загреба, као и привреда која послује у њима, нису у стању да одвоје новац за ова два бренда, нарочито ако се има у виду да за пристојан кошаркашки клуб није потребан нарочит новац, у поређењу с нпр. фудбалом, у који „сипају“ огромне износе и који такође доноси релативно скромне резултате, нарочито у Сплиту. Претпоставићу да је циљ довести клубове до банкрота, јер су оба власници атрактивних некретнина у овим градовима.
КК Босна из Сарајева имала је кратку, али врло динамичну историју у елити. Наиме, клуб је тек 1971. ушао у 1. лигу Југославије, а прву титулу освојио 1978, да би у предстојећој Лиги шампиона, 1979, освојио прво мјесто, у финалу побиједивши тада страшни Емерсон из Варезеа, предвођен Дином Менегином. То је била прва Лига шампиона коју је освојио неки југословенски клуб. Екипу је тада, као тренер почетник, предводио Богдан Тањевић. Састављена углавном од студената коју су, почетком 70-тих, студирали у Сарајеву (отуда и надимак „Студенти“), залагањем тренера и амбициозне управе, дала је велике играче и потом спортске раднике: Мирзу Делибашића, Ратка Радовановића, Сабита Хаџића, Жарка Варајића и Светислава Пешића. У тој генерацији, играо је и Боро Вучевић, отац познатијег Николе Вучевића, који није био један од носилаца игре, али свакако јесте један од најатрактивнијих играча, пошто је био пионир тада још увијек европској публици непознатих „закуцавања“. Занимљив податак за овај клуб је и то да је један од првих тог времена, који је користио (условно речено) допинг. Наиме, у једном интервјуу, Мирза Делибашић је причао, да су током припрема, као и сви, прво ишли на море, а потом на планину, да би крв обогатили хемоглобином. Како је то била уобичајена пракса, ништа не би било чудно, да се један сарајевски доктор није досјетио да играчима извади крв, одмах по доласку с припрема и да је чува у болници, до тренутка у када екипа почиње да осјећа физички замор, у другом дијелу сезоне, када би је вратио играчима у крвоток. То је дало резултат, Босна је, за то вријеме, изгледала физички импресивно и добрим дијелом због тога добијала „тијесне“ утакмице. Посљедње своје посљедње СФРЈ првенство освојили су 1983, што не би било посебно занимљиво, да у питању није можда најскандалозније финале у историји ове лиге. Његови актери су били и претходно поменути Дражен Петровић и Владе Ђуровић, тада играч и тренер Шибенке. Наиме, тадашња финала играла су се на двије добијене утакмице. У трећој, одлучујућој, утакмици финала, Дражен Петровић је, слободним бацањима, након фаула у посљедњој секунди, донио титулу Шибенки. Побједник је проглашен, медаље су додијељене, но ту тек почиње права драма. Сутрадан је судија, по налогу некакве комисије која је накнадно засиједала, поништио кош Шибенке, јер је наводно утврђено да је шут који је претходио фаулу и слободним бацањима упућен након истека времена. Након страшног медијског притиска, Кошаркашки савез је попустио и одлучио да се утакмица понови на неутралном терену, у Новом Саду. Како је увријеђена Шибенка одлучила да се не појави, титула је припала Босни. Ипак, нови првак је остао без медаља, јер су Шибенчани одлучили да их задрже. Након распада државе, Босна није имала посебно добре резултате и клуб је полако тонуо у пропаст. Ипак, у посљедњих неколико година, клуб полако стаје на ноге и гради своју позицију кроз АБА 2 лигу.
У поменутим градовима, деценијама се играла најбоља кошарка у овом дијелу Европе. Они су, заједно са својим клубовима, дали играче и тренере који су обиљежили европску и свјетску кошарку. Ту су свакако и мањи, али једнако занимљиви кошаркашки центри, попут Подгорице, Љубљане, Задра, Чачка и Шибеника, али о њима можда неки други пут.
