Игра кукавице или по амерички „playing chicken“ назив је за ону врсту показивања ко је храбрији (заправо луђи) тако што два возача јуре у сусрет један другом огромном брзином. У неком тренутку један ће под притиском бесмислености губљења живота скренути и избјећи судар.
Образац се често може препознати и у другим ситуацијама, као што је политичка криза у БиХ. Двије стране желе нешто да докажу и дали су политички гас, све уз очекивање да ће друга страна скренути у позив на договор.
Овај текст не претендује да анализира политичке потезе, већ да запази ширину обухвата игре. Не само да се доносе закони и укида важење закона на неком простору, већ је започето и доношење новог Устава Републике Српске.
Скоро мјесец дана радна група обиграва градове Српске и објашњава народу да је доношење новог устава благотворно и благородно.
У међувремену, Додик је на твитеру поручио да постоји могућност да се донесени закони у Народној скупштини “замрзну”, уколико се поништи “волунтаризам Кристијана Шмита”. Уколико се спремно на тако нешто, онда је и сам нови Устав лако забравити, јер је тешко вјеровати да ће се чланови радне групе осјећати онако како би свако са имало пристојности и самопоштовања требао да се осјећа због тога што су у протеклом периоду били путујући циркус широм Српске.
Из неког разлога, доношење новог Устава је фетиш екипе из врха СНСД. Још 5. септембра 2018. Додиков савјетник Славко Митровић у емисији Један на један на АТВ (данас недоступна због брисања њиховог канала са Јутјуба) изашао је са тезом да је за промјену Устава потребна сагласност у Вијећу народа НСРС, док у случају доношења новог устава то није потребно.
Митровић тада говори да је текст новог устава припремљен и да ће се њиме побројати и самим тим заштити надлежности које Српска добија у дејтонском споразуму и Уставу БиХ који је његов дио.
Оно што упада у очи је огроман несразмјер у понашању власти која ствари поставља тако да ће се читава ситуација промијенити ако се нешто напише на папиру, макар изнад написаног стајало да је то “закон” или “устав”. Истовремено, ниједна власт није учинила толико да сваки закон, правило или институција не морају да се поштују. Тај “договорићемо се” приступ који је примјењив на све, можда је и тајна успјеха одржања актуелне гарнитуре на власти. Зато и фасцинира та упорност да се мијења Устав са увјерењем да ће се промијенити политички односи са Федерацијом и Западом који је стајао иза ње.
У БиХ тренутно не постоји никакав систем и влада договору увијек прилагодљиво обичајно право – све што се политички актери договоре, постаће закон. У томе ће страдати и закони математике, као у случају када је Инцко донио одлуку да 5 представља трећину од 17. Потребно је само имати довољно снаге да се избориш за договор који ти одговара.
Устав Републике Српске је искасапљен наметањем разних амандмана до непрепознатљивости. И нико то не осјећа као проблем, већ позиција Српске зависи од њене унутрашње снаге. Видимо на случају последњих догађаја да се ни одлуке Суда БиХ или закони човјека који се представља као Високи представник не морају поштовати. Зато када се ствари поставе тако да би за бољи положај требало измијенити устав, онда је логично питање Дарка Ђога:
…ако је извор промјена старог устава била искључиво страна окупациона сила и, ако нови устав доносимо упркос тој окупационој сили, онда Окамова оштрица каже да би лакше било поништити амандмане на стари устав, него писати из почетка нови.
Важност Устава Републике Српске је тренутно највише симболичка. Донесен 28. фебруара 1992. Године он је најстарији уставни акт, старији и од „Републике Босне и Херцеговине”, и од садашње Босне и Херцеговине. И то треба сачувати.
Нацртом новог устава добили смо увид у стање свијести оних који су га писали. Њима није пало на памет Уставом врате симболе Републике Српске, њен грб и химну Боже правде. Територију Брчко дистрикта признају као заједничку територију два ентитета. У политичком смислу се “избацује” Вијеће народа РС, које се може изиграти и на друге, политичке начине, а то до сада нису ни покушали. Њима је најважније озваничити да је Бања Лука главни град, а уједно су отворили и остале малограђанске полемике ко ће бити “пријестоница” а ко ће имати статус “административног центра. И тако даље…
Генерално, јако штетна идеја промјене Устава Републике Српске једна је од карти на столу актуелне политичке партије покера. Јавности дјелује као најнебитнија и ту лежи непознаница. Да ли ће у случају осталих једина проћи када се буде направио лични договор који се прижељкује, или ће као и остали бити замрзнут. Навикли смо на законе НСРС који су мртво слово на папиру (или у замрзивачу) а исто то са Уставом би био само корак више у обесмишљавању.
