Послије парламентарних избора у фебруару, Савезна Република Њемачка очекује ступање нове владе на дужност. Планирани распоред предвиђа потврђивање коалиционог споразума од стране ЦДУ и СПД-а до краја априла, док је ЦСУ, као мањи партнер у демохришћанској унији, већ службено потврдила споразум. Затим би, према планираном распореду, Фридрих Мерц био изгласан за новог канцелара и преузео владу 6. маја.
Коалициони споразум тзв. црвено-црне коалиције изазвао је у њемачкој јавности од објављивања салве полемика, које су, с обзиром на тренутну европску безбједносно-политичку ситуацију и на одлучујући положај Њемачке у оквиру ових трансформација, тема од прворазредног значаја за европску и занимљива тема за српску политичку јавност. Утолико, у наставку, за Индиктову публику сажет осврт на главне тачке споразума.
Детаљнија анализа ће на овом мјесту изостати јер се ради о документу на преко 140 страница текста, који предлаже сноп најразличитијих пројеката, од реформе социјалног система до националног космичког програма и њемачког астронаута на мјесецу. Сажети технички преглед таквог документа, какав је на овом мјесту неопходан, увијек мора много тога да изостави.
*
Теме које су пресудно обликовала парламентарне изборе, и зато су, посљедично, и централне тачке споразума, су питања њемачке привредне стагнације, миграционе политике и социјалног система, и питања одбране и сигурности. Ова питања се од преамбуле до централног дијела споразума развијају у цијели систем конкретних политика и пројеката будуће њемачке владе. Пројекти у предложеној форми и обиму, додуше, углавном важе условно – ако за њих буде довољно средстава. И ту је овај коалициони споразум изузетак јер је извршио реформу тзв. клаузуле о задуживању (Schuldenbremse) и предложио задуживање од више стотина милијарди евра намијењених улагањима у одбрану и инфраструктуру, што ће истовремено бити и генерални подстицај њемачкој привреди која се већ неколико година налази у стагнацији или техничкој рецесији. Номинално престизање Јапана као трећа привреда свијета, било је резултат девалвације јена јер је у датом периоду њемачке техничке рецесије Јапан биљежио мали раст привреде.
Већ у преамбули се говори о томе да је живот у Њемачкој, у условима привредне стагнације и инфлације, постао тежи, скупљи и напорнији, и да се већ догађа реални пад животног стандарда који у грађанима буди незадовољство и сумње у компетенције државе. Такве прогнозе су већ долазиле и прије споразума поводом америчког Закона о сузбијању инфлације, и привредне политике Кине о којој се у споразуму говори у терминима сарадање, али и системског ривалитета и смањења зависности у кључним областима. Ситуација је у међувремену екстремно заоштрена ратом у Украјини и поскупљењем енергената, који су трошкове производње у Њемачкој подигли до нивоа који суштински пријети конкурентности њене привреде на глобалном нивоу. Коначно, царински ратови и несигурност свјетске трговине коју су произвеле посљедње царинске мјере предсједника Сједињених Држава Доналда Трампа, најтеже погађају изразито извозно оријентисане привреде као што је њемачка.
Сада коалициони споразум будуће њемачке владе предвиђа системску подршку привреди кроз пореске олакшице и подстицај инвестицијама с једне стране и дерегулацију и резање државне бирократије с друге стране. У оквиру пореске политике главне мјере привреди су дегресивна амортизација код модернизације и набавке машина (degressive Abschreibung) od 30% у сљедеће три године, а затим спуштање пореза на добит правних лица (Körperschaftsteuer) са 15% на 10% у периоду 2028-2032. За разлику од оваквих јасно фиксираних вриједности и пролазних времена око пореских олакшица и структурних подстицаја привреди, што је за политике владе кључно како би се омогућило егзактно праћење динамике и успјеха реформи, пореске олакшице грађанима кроз смањење пореза на доходак само су неодређено формулисане, иако је то била једна од главних тачака у кампањи.
Друга мјера структурне подршке привреди циља на појефтињење електричне енергије. Економиста и професор емеритус са Лудвиг Максимилијан универзитета у Минхену, Ханс-Вернер Зин, годинама уназад држао је предавања у којима је упозоравао на катастрофалне посљедице које ће по привреду имати потпуно неодговорне зелене политике енергетске трансформације које су њемачки енергетски систем начиниле фундаментално нестабилним а електричну енергију једном од неколико најскупљих у свијету. Сада је у коалиционом споразуму предвиђено обарање цијене електричне енергије од 5 центи по киловат-сату. По овој мјери би просјечно домаћинство могло да уштеди годишње око 175€ док би индустријски потрошачи могли да рачунају на стотине хиљада или милионске уштеде у енергетски интензивним производним процесима. За ову мјеру ће у буџету бити предвиђено око 19 милијарди евра, и очекује се да подстакне електрификацију привреде и електротрансформацију у аутомобилској индустрији, иако је јасан план субвенција за куповину електронских аутомобила у споразуму изостао.
Таквим конкретним финансијским мјерама долази и план уштеда великом реформом за смањење бирократије. У овом пакету мјера предвиђено је уклањање до 20% административних прописа. Смањење пријава за статистичке и друге обраде података има пројектоване уштеде од 25% административних трошкова правних лица, или око 16 милијарди евра, док се за грађане предвиђа уштеда око 10 милијарди евра по истом основу. Мјера почива на плану о изградњи аутоматизованог, дигиталног система размјене података између административних тијела и привредних субјеката односно физичких лица, који се објашњава у терминима дигитализације и вјештачке интелигенције, и који је у неким областима већ започео, рецимо у здравственом систему. Ријеч бирократија, и њене изведенице, поменута је у документу као једна од основних сметњи њемачкој привреди на готово стотину мјеста.
*
Уопште се у условима релативног опадања конкурентности, брзом административном комуникацијом између државних тијела и привреде жели развити еластичност њемачке привреде. Ако црвено-црној коалицији пође за руком да се, резањем бирократије и аутоматизацијом комуникације, вишеструко потврђеној резистентности њемачке привреде додају административна брзина и еластичност, то има изгледе да на средњи рок темељно консолидује највећу европску привреду. А ко је приватно, као грађанин, имао контакт са њемачком бирократијом, може само да поздрави ову планирану реформу и нада се њеној брзој реализацији.
Интегрални дио овог убрзања је и оптимизација саобраћајне комуникације. Њемачка је, као што је већ поменуто најавила улагање од неколико стотина милијарди у инфраструктуру, а саобраћај је с правом фиксиран као основ развитка и функционисања привреде. Овдје се у коалиционом споразуму, ипак, не препознаје конкретан концепт: нема апсолутних бројева и процената, нису јасно фиксирани приоритети, а суштинска реформа Њемачких жељезница (Deutsche Ban) кроз одвајање система мреже (Netz) од система операције односно превоза (Betrieb) око кога су се у јуну 2023. у Бундестагу жестоко сукобили садашњи партнери, ЦДУ/ЦСУ из опозиције заговарајући а СПД из владајуће већине одбијајући одвајање, овога пута је изостала. Вјероватно се потврђује стара конвенција практичне политике, да је много лакше давати приједлоге из опозиције, кад се не носи одговорност за имплементацију планова и мјера.
*
У области миграционе политике, споразум изражава чврсто опредијељење да Њемачка остане отворена земља али и акцентује увођење више реда и активнијег односа према незаконитој имиграцији. Програм добровољног прихватања за Авганистан се укида, као и спајање породице које се замрзава за двије године, превасходно за избјеглице из Сирије. Већина миграционих мјера, пак, због слободног европског простора кретања и комуникације, претпоставља детаљну координацију са сусједним земљама, и практично је врло сужен простор за унилатералне акције. Оно што је у овом дијелу за српску јавност занимљиво је миграциони програм предвиђен Правилом за Западни Балкан, којим се предлаже поновно враћање годишњег контингента прилива са 50 000 на 25 000 људи. И док је поздравио стотине милијарди евра издвајања за градњу као историјску шансу, на ову редукцију годишњег контигента прилива радне снаге критички је реаговао генерални директор Централног удружења њемачке грађевинске индустрије, Феликс Паклепа (Felix Pakleppa), оцјењујући да су грађевински радници са Западног Балкана тренутно апсолутно ненадокнадиви за њемачку грађевинску индустрију.
*
У одбрамбеној политици, споразум прати општи европски тренд наоружавања, и највећи дио задуживања предвиђеног реформом клаузуле о задуживњау, као што је поменуто, предвиђен је, поред инфраструктуре, за одбрану и наоружање. Њемачка је од почетка рата у Украјини најавила промјену курса у тадашњем говору премијера Олафа Шолца о кардиналној трансформацији међународног поретка, и од тада је политика искључиво меког утицаја снагом привреде, политике и културе (Frieden schaffen ohne Waffen) замијeњена моделом одвраћања снагом, кога њемачки политички теоретичар Херфрид Минклер назива Вегецијевим моделом, према Вегецијевом начелу – qui desiderat pacem, bellum praeparet. Управо тако је доктрина формулисана и у споразуму: Руководимо се принципом: Желимо да можемо да се бранимо како не бисмо морали да се бранимо. (Dabei leitet uns der Grundsatz: Wir wollen uns verteidigen können, um uns nicht verteidigen zu müssen). При томе је главно да споразум не планира увођење обавезног војног рока о чему је било много дебате у претходном периоду, него реформу професионалног и добровољног модела, и то да Њемачка планира велико улагање у наоружање, и чак властити национални сателитски програм за намјене одбране. Овај развој је објективно условљен перцепцијом све већег америчког дистанцирања од европских безбједносних интереса, и руском пријетњом коју споразум именује главном по европску безбиједност. Оно што се прећуткује, али што је природно претпоставити: Европа ће у датим условима покушати да реализује стратешку аутономију, која је њен циљ још прије рата у Украјини, а јасно формулисана већ послије првог мандата Доналда Трампа. То се препознаје и у ријечима споразума како први пут од Хладног рата Европа мора бити способна да се сама брине о својој сигурности.
Посебан значај дат је дигитализацији за коју је основано ново министарство, и што је у рефлексу врло важно за односе Европе и Њемачке са Сједињеним Државама. До сада је Европа почивала на америчком дигиталном екосистему. Сад се у споразуму наводи: „Дигитална политика је питање моћи. Наш циљ је дигитално суверена Немачка. Зато ћемо смањити зависност од страних технологија тако што ћемо развијати сопствене кључне технологије, постављати и чувати стандарде, те штитити и унапређивати дигиталну инфраструктуру. Радићемо на изградњи европски интегрисаних и отпорних ланаца вредности у стратешким индустријама – од сировина и чипова до хардвера и софтвера.“ Европски дигитални суверенитет је једна од главних тема у европским политичким и пословним листовима посљедњих мјесеци, у чему ни њемачки листови нису изузетак. Томе није разлог само револуције вјештачке интелигенције, у којој области такође постоји план о пет гигацентара вјештачке интелигенције који ће у сљедећем периоду бити изграђени у Европи. Европа је, као потенцијални одговор на царине Трампове администрације прво узела на нишан америчке технолошке гиганте. До ове ескалације, ипак, још није дошло.
*
Коалициони споразум нове њемачке владе је интелигентан и избалансиран документ, али у цјелини више документ компромиса и континуитета него документ цезуре и радикалне реформе. У том тону је и критика опозиције: за Алис Вајдел (AfD) споразум је „свједочанство капитулације Фридриха Мерца“ и кршење свих предизборних обећања ЦДУ/ЦСУ; за Франциску Брантнтер (Зелени) споразум је „валијум за Европу, којој је, напротив, потреба енергетска инјекција“, недостаје му храброст и иновација; за Инес Швертнер (Љевица) ради се о „документу незнања“ који запоставља централна питања радника, цијене животних намирница и станарина, и запоставља питање друштвене кохезије; за Сару Вагенкнехт споразум не даје одговор ни на једно главно питање привредне стагнације и трговинског рата, те Њемачкој предстоји даља рецесија под Фридрихом Мерцом. Вагенкнехт није пропустила прилику за духовит каламбур да ту рецесију назове – мерцесија.
С друге стране, бивши канцелар Ангела Меркел похвалила је споразум, и склапање црвено-црне коалиције која је обиљежила и њену дугу владавину.
Али само условно се може говорити у терминима бивше канцеларке о континуитету с њеном политиком. Ова влада ступа у један потпуно други свијет.
