Док су сиријски побуњеници подржани од стране Турске тутњали правцем Африн – Алепо – Хама – Хомс – Дамаск, свеколика јавност већ је разрађивала могућа објашњења шта се то дешава, а кључна ријеч у сваком је била – договор.
Све је било договорено, само се није знало ко је са ким имао договор и шта су кључне тачке договора, али друге могућности нису постојале.
Једино што се гурало у страну јесте да маса тумача бјелосвјетске стварности која галопира кроз ТВ студија објашњавајући природу сукоба у Украјини није исказала ни удаљену сумњу да се нешто везано за Русију може десити на неком другом мјесту. А кад се десило, у разради “теорије договора” поклопили су се са својим западњачким парњацима. Обе стране су биле на позицији да је немогуће да је Русија у Сирији била немоћна да нешто спријечи.
Прозападни мислиоци су ствари постављали тако да је Русија могла, али није помогла јер лоша као таква. Јер се у њу не може и не треба поуздати као савезника. Проруски такође нису оспоравали свемоћ Русије, прешли су брзо и преко тезе да Русија није имала коме ни да помогне, а већ је развијена прича да је Сирија мијењана за Украјину.
Шта се заправо десило још увијек ће остати непознаница, ако икад до краја будемо сазнали кључне детаље. Али су у овом случају занимљиве перцепције оних који сами себи желе да објасне стварност и све се своде на договор.
Да договора нема, требало би га измислити, јер је стварност очито толико тешка за подношење, да се тежина блажи идејом да иза свега стоје неки људи који су све благовремено договорили.
Некада су људи тежину неизвјесности постојећег пребацивали на богове или Бога, али кад су одлучили да је човјек и његов разум изнад свега, створила се потреба да се замјена пронађе у масонима, илуминатима, групама овог или оног поријекла и намјене, све како би се одржао привид да неко држи узде у рукама.
Занимљив је примјер корона кризе, када се свијет оштро подијелио. Они који за себе држе да су рационални, прихватили су легенду које се не би постидјели ни творци митова о грчким херојима – у легенди је све почело кад је један човјек на пијаци појео шишмиша и тако је вирус прешао на човјека, а онда заразио читав свијет. Са друге стране, они који за себе држе да вјерују у нешто више, ухватили су се хипернаучне приче у којој је вирус направљен у лабораторији. Једне је смиривала мисао да ће научници наћи рјешење, други да ће се све искључити када се завјера разоткрије.
Паника наступа кад не постоји привид контроле. “Како је могуће да не могу да нађу остатке авиона који је упао у Индијски океан”? Како не могу да направе вакцину? Како, како, како…
За све друге ситуације постоји договор и план. Логично је да за бројне ситуације постоји план. Постоји план шта да се ради кад план не иде како се очекивало, па и план, ако ни то не иде. И онда се у стварности глобалне политике чини да је и план Ц био некакав план од почетка.
