У уторак, 28. јануара, након што је страначко обезбјеђење Српске напредне странке, послије сукоба са групом студената пред страначким просторијама, нанијело тешке тјелесне повреде једној студенткињи у Новом Саду, премијер Милош Вучевић је поднио оставку: Влада, до реконструкције или нових избора, функционише у техничком мандату. Тренутни протести у Србији, који су до ове оставке довели, по масовности, трајању и организованости највећи су протести против власти у посљедњих двадесет година. Криза којој свједочимо је, међутим, више од обичне политичке кризе, она је дубља – друштвена криза.
У уводном тексту, Хроника кризе, који излаже разлоге покретања Индикта, написао сам да ако продубљење подјела, у коме се стране обраћају само истомишљеницима а демонизују другу страну, коинцидира са економским раслојавањем, онда је то предигра за грађански рат који затим само чека прилику да из латентне пређе у манифестну фазу. Србија се сада, годину дана послије овог текста, врло приближава овој зони несигурности. Само реконструкција Владе, као ни политички „рибрендинг“ кроз оснивање новог покрета кога предсједник Србије Александар Вучић најављује већ неколико година, вишеструко га одгађајући, неће угасити дубоку друштвену кризу која има поријекло у ова два основа: економском раслојавању и кризи политичког дијалога.
Палијативни приступ кризи може само привремено да отпусти презатегнути лук српског друштва. Напротив, само политичке, институционалне и друштвене реформе које би адресирале ова два проблема могу да на дужи рок да консолидују српско друштво. Ове реформе су барем једнако тако важне као и Експо, велики инфраструктурни пројекти и економски раст о којима Влада и Предсједник најчешће говоре.
Ако Александар Вучић хоће да остави државничко насљеђе као што то често понавља, онда мора извести и ове реформе, а „рибрендинг“ и оснивање покрета о коме говори може да буде прилика и оквир да то уради, прије свега великом антикорупционом акцијом у властитој партији. Aко то не уради он, овај задатак остаје некој другој власти која ће доћи послије њега; а до тада остаје структурна друштвена нестабилност која на сваки повод може да ескалира и чију ескалацију свако заинтересован може да искористи. Ова структурна нестабилност је појачана дисонанцом између сталних прича о макроекономским успјесима Србије, који у истини имају покриће у извјештајима међународних организација, и реалном стагнацијом или чак падом стандарда због раста цијена. Иако је раст цијена европски тренд, недопустиво је да цијена дизела у Србији буде као у Аустрији, а цијена животних намирница у Београду виша него у Франкфурту, док СНС олигархија показује луксуз на мрежама само још разгарајући незадовољство и сумњу да се макроеконосмски успјеси државе асиметрично сливају на приватне рачуне олигархије блиске власти.
*
Физички закон да се енергија не може уништити него само мијења облик у коме се појављује једнако важи и за друштво као суму енергије. Потиснуте друштвене енергије нису ликвидиране, оне се трансформишу, накупљају, и налазе подземне путеве којима потом избијају, често на деструктивнији начин. Ако један систем власти контролом медија и токова капитала, и контролом демократских политичких институција, веже руке и зачепи уста опозиционој енергији – онда ће та опозициона енергија на другом мјесту, и у другом облику, да ескалира.
Ово што се догађа Србији са студентским протестима, који, уосталом, више нису само студентски, дешава се и тзв. стабилним, западним демократијама, са Доналдом Трампом, Националним окупљањем или АфД-ом као исто тако носиоцима енергија које су дуго биле потиснуте од њихових система власти. Предзнак је, додуше, супротан: протести у Србији, који обећавају промјене, већ најављују исти такав презир и потискивање супротстављене енергије „полусвијета“ са скупа владајуће коалиције из Јагодине, коју транспаренти на протестима и инфлуенсери на мрежама сумирају под необично духовитом фирмом – „ћаци“. Неријетко се у овим транспарентима и објавама на мрежама пресијавао класни презир који је на моменте постајао један готово „социо-расизам“ у коме факултетски образованог, а прилично глупог и врло надменог, револуционара, вријеђа готово сама појава радника комуналног предузећа из неке мале општине, а тек потом чињеница да је радник комуналног предузећа преко странке запослен на послу кога револуционар ионако не би ни помислио да прихвати, и за шта онда дугује политичку лојалност. Револуција која и прије него што је почела није у стању да досљедно фокусира политичку и финансијску олигархију као свог примарног противника, а не социјално угрожене клијенте те олигархије, није ни по својим намјерама племенита револуција и како да буде то у својој акцији.
Ако лични карактер Александра Вучића и његов систем власти не кореспондирају са демократском државом по западном моделу, онда томе сигурно не одговара ни овај презир нове елите према „крезубом полусвијету“ са снимка Вучићевог некадашњег саборца из Српске радикалне странке Немање Шаровића. Презир либералне елите са обала према сиромашном бијелом хришћанину на америчком средњем западу, то искључење „заосталог полусвијета“ из политичког система и претварање једног социјално-културног типа у невидљивог човјека (invisible man), према Фукујами, довело је до стварања гласачке базе и друштвене енергије која је Трампа први пут довела на власт. Тиме се улази у зачарани круг нестабилног смјењивања либералних елита с популистичким лидерима из кога се не види излаз, а одговорност за ту поларизацију је једнако на либералним елитама колико и на популистичком лидеру. Оно што је дуго било потиснуто устаје да исто тако потисне и маргинализује другу страну. У тој борби, тада, нема невиних.
*
Коментари негодовања или чуђења, прије свега из редова режима, о томе да су протести у Србији побуна привилегованих или револуција елите као да је тако нешто нечувено, потпуно су промашени. Ниче је једном записао да револуције не подиже глад него – увећани апетити. Нормативна очекивања људи од двадесет до тридесет година радикално се разликују од нормативних очекивања људи од педесет до шездесет година, и нарочито морају да се разликују у времену тако брзих друштвених трансформација које карактеришу наше вријеме. С друге стране, исто тако промашено је и одушевљење неких опозиционо расположених коментара, који се чуде да генерација која не зна ни за шта друго осим за „тоталну медијску контролу Александра Вучића“ сада пробија зид те контроле и води протесте. Јер, генерација студената у блокади се и не обавјештава традиционалним каналима да би била погођена чињеницом што Н1 или Нова немају националну фреквенцију, па не могу да их гледају на телевизији на цијелој територији Србије. Не видим како би иједна власт и послије напредњачке, ако јој је стварно стало до државних интереса, могла да додијели националну фреквенцију овим медијским кућама.
Берк је писао да у једној држави не владају ни закони ни принуда, тј. насиље, него државниково познавање народног карактера и дјеловање у складу с тим карактером. С обзиром да је данас немогуће говорити о монолитном народном карактеру, рекли бисмо – познавање главних навика и очекивања, као и начина и канала комуникације појединачних демографских група у бирачком тијелу. Невјероватно је да су Александар Вучић и странка коју de facto води, рачунајући на доминацију традиционалним медијима с националном фреквенцијом, скоро потпуно запустили друштвене мреже и пропустили да, као рецимо Доналд Трамп или АфД ангажују и професионалне тимове младих људи задужених само за то да њихова гледишта и политике приближе младом бирачу, у његовим терминима, према његовом поткултурном моделу и његовим медијумом комуникације, а прије свега, рецимо, на тик-току. Опозиција је, напротив, на посљедњим изборима потпуно одустала од кампање на терену, и посветила се само медијској и online кампањи. И ово је доказ поларизације у Србији у којој се свако обраћа само својој страни.
*
Четири изворна студентска захтјева су потпуно оправдана и ја их подржавам. Одговорни за трагедију од 1. новембра која је однијела 15 живота морају да одговарају. Гњев је разумљиво још већи јер су људи блиски власти годинама уназад већ били штићени од одговрности или пролазили са преблагим казнама, као, рецимо, у ноторном случају сина српског медијског могула Жељка Митровића.
Исто тако мислим да већина студената у протестима има добре намјере, као што не сумњам у добре намјере неких људи у протестима које лично познајем. И као што је Токвил подржао идеал револуције али ју је критиковао у акцији и посљедицама, тако ми ништа не може бити одвратније и више страно од квазиреволуционарне хистерије и агресивног правовјерја како га сада исповиједа маса пратилаца који се студентима придружују у протестима. Ово квазиреволуционарно правовјерје већ, исто као Сен Жист у Француској револуцији, не жели да уклања само противнике протеста него и – недовољно ентузијастичне. На том удару се, послије претходног медијског спина, нашао и српски Патријарх, коме је маса у хистеричном жару овог новог правовјерја исписала такве ријечи које ја нећу да поновим, исписујући тиме само јавни регистар своје властите глупости и надмености.
Свако ко се још усуђује да размишља својом главом и не иде за одушевљењем масе, бачен је у машину cancel правовјерја која се по свом притиску и агресији нимало не разликује од оног вулгарног, институционализованог медијског топлог зеца кроз кога се, у режимским таблоидима, провлаче критичари режима. Ја, међутим, сваког, ма шта мислио, охрабрујем да стане иза свог мишљења и да његова оданост самом себи као рационалном бићу не попусти никада и ни под каквим притиском споља с које год стране тај притисак долазио.
*
Лично сам принципијелно против младих људи у политици, у складу с тим и политичког активизма студената, зато што студенти још немају формалног образовања ни животног искуства да се баве озбиљним државним и политичким проблемима, и према томе су, као колективни ентитет, врло подложни манипулацији. Док су студентски захтјеви неполитички, као до сад, они заслужују подршку; преко тога – више не. У том случају они морају да постану дио редовних политичких процеса у складу са правилима која важе за све, без икаквог студентског моралног ексклузивитета.
Колективна хистерија која студентима у протестима приписује готово херојске интелектуалне и моралне способности, није само неозбиљна, и готово смијешна, него је најгоре што се може догодити самим студентима. Неутемељна самоувјереност је можда потребна да изведе одлучну политичку акцију, али она и најбрже води у грешку. Студенти, као такви, још нису никаква елита у једном друштву, и чак ни свршени студенти нису по себи још никаква друштвена елита. Друштвена елита су само људи који оставе значајно дјело у економском, научном, културном и политичком животу своје земље.
Још једна мистификација, рецимо, тиче се децентрализоване организације протеста, у којој се студенти практично појављују са хоризонталном организационом структуром, без лидера, што је приписано интелигенцији и организационим иновацијама самих студената. Напротив, у савременој теорији ненасилног отпора ово је једна од централних тачака, која је потврђена и спроведена у Арапском прољећу, као и у Occupy Wall Street и Black Lives Matter покрету. Нарочито је Black Lives Matter дијелио и особину велике емоционалне узбуђености увијек на граници суза, и готово гротескне гесте клањања и цјеливања стопала афроамериканцима од стране њихових бијелих суграђана, зато што су њихови преци тлачили претке афроамериканаца. Све ово нема никакве везе са уклањањем политичке неправде него припада хистеричном ексцесу тзв. сигнализације врлине која је баш морално сумњива.
На тај начин требало је од студената у протестима направити идола, од кога је све што долази добро и с оне стране сваке критике. Организација протеста је осим тога врло добра, и ако студенти немају организациону помоћ неких стручних људи, онда су они већ много паметнији од моје генерације и Србија, према томе, нема од чега да страхује у својој будућности. Мноштво српских застава, и застава Нема предаје на протестима сугерише да је генерација студената много национално освјештенија него раније. Осим ако то, као и печено прасе на Аутокоманди, није препоручена иконографија како би се први велики масовни протести у очима посматрача дистанцирали од протеста Петог октобра, радећи по сличној агенди.
То би можда дало одступницу, и алиби, и за тражење оставке предсједника Србије Александра Вучића. Који, за разлику од Слободана Милошевића пред Пети октобар – није изгубио изборе. И који је, уз прекорачење уставних овлашћења, и уз дилетантизмом и ендемском корупцијом преоптерећену унутрашњу политику, досад водио најбољу спољну политику, обезбјеђујући тиме, у несигурном времену у коме живимо, велики залог државе Србије и српског народа ван матице.
