Протести студената и блокада универзитета у Србији, и актуелни обрачун кабинета Доналда Трампа са Харвардом, поставили су питање универзитета још једном у центар јавне дебате. У оба случаја, универзитет је постављен у фокус посредством политике у ужем смислу ријечи, и у оба случаја, јавност је подијељена око задатка и сврхе универзитета у друштву.[1] И у контексту револуције вјештачке интелигенције поставља се питање реформе, или, са одређених адреса и сасвим екстремно – укидања универзитета. Тим поводом сјетио сам се есеја Ортеге и Гасета Мисија универзитета чије главне идеје хоћу да резимирам у овом прегледу. Осим тога, и Ортегина оцјена шпанског националног карактера може бити, по аналогији, и занимљива дијагноза српског стања данас. И, будући општа, можда још важнија него партикуларно питање високог образовања.
За Ортегу је питање универзитета стајало у центру преплитања његових неколиких, паралелних каријера: универзитетског професора, политичара и друштвеног реформатора, новинара и јавног радника. Томе долазе и лични интелектуални разлози: Ортега је, 1906. године, приликом свог другог студијског боравка у Њемачкој, и прешавши из Берлина у Марбург да студира филозофију код водећих неокантовских филозофа оног времена, окупљених у тзв. Марбуршкој школи, интензивно студирао психологију и педагогију код Паула Наторпа. Тиме је утврђено и продубљено његово занимање за организацију учења и реформу универзитета, а зреле идеје о томе, након неколико деценија спекулације и живог искуства, изложиће у јесен 1930. у једном предавању по позиву Федерације студената у Мадриду, које је, одмах потом, објављено као књига.
Ортегина реформска интелектуална диспозиција је реакција на раширени осјећај кризе и пропадања западне цивилизације између два рата: то је вријеме кад Шпенглер пише Пропаст Запада, Јејтс Други долазак а Елиот Пусту земљу, и, уосталом, сам Ортега Побуну маса, само годину дана прије предавања о универзитету. Сама чињеница предавања о реформама, међутим, је доказ да њен аутор ипак није подлегао фатализму. Он то каже и сам, формулишући своје стајалиште као „велики ентузијазам“ за пројекат „са слабом вјером“ у жељени исход пројекта. Овај „песимизам интелекта и оптимизам воље“, кога је нешто раније формулисао Ромен Ролан, а у отприлике исто вријеме исповиједао и Антонио Грамши, по Ортеги је покретач сваке више дјелатности која надилази вулгарни мотив непосредне компензације. Вријеме кризе је вријеме прилика. Страшни догађаји су, каже Ортега – само „ироничне маске“ које је вријеме прилика ставило на лице. Прилика је, међутим, само могућност, а људски живот, уколико је дјелатни живот, јесте реализација прилика, остваривање, актуализација могућности. За ту реализацију је, међутим, потребна организована пажња, концентрација и фокусиран рад, који су једини медијум трансформације могућности у стварност.
Кад је тако охрабрио студенте, а можда и себе, у погледу објективних услова у којима реформе треба да буду изведене, Ортега чини још један уступак „песимизму интелекта“ с обзиром на субјективну премису – агента промјене. Он у Шпанији не види групу која те свеобухватне промјене може да изведе, укључујући и студенте, али и његово предавање треба да послужи тој сврси, и помогне формирање те групе. Оно што даље пише Ортега, врло је занимљиво за нас, што је релативно необично јер је предавање старо деведесет пет година, и јер га је одржао један Шпанац говорећи о шпанском народу, а не Србин о српском.
*
Ортега разликује двије врсте одлучности: вулгарну страст – тј. чисто емотивну узбуђеност за неки идеал и циљ, и праву одлучност која подразумијева не само преданост циљу него и средствима неопходним за његову реализацију. Не одушевљење за циљ, за које је свако способан, него одлучна преданост средствима за остварење циља је неизоставни агенс промјене. У Шпанији, у јесен 1930. Ортега види само овај претходни сурогат одлучности, а не и праву одлучност.
Овдје долазимо до централног узрока кризе шпанског друштва и универзитета. По Ортеги то је – немар, јавашлук (slovenliness). Немар је у шпанском друштву прожео све, од државе, до универзитета и приватног живота у домаћинству и породици. На примјер, државна немарност се најчистије испољава у чињеници да држава неријетко толерише грађанима непоштовање својих закона, или сама те законе примјењује изневјеравајући или фалсификујући њихов смисао. То је централни проблем, и на њега се мора реаговати реформом а не празним моралисањем:
„Јер нема сврхе узвикивати и декламовати, као у јавним говорима, да је такво понашање владе злочин, неподношљива злоупотреба, издаја јавног повјерења. Оно је, наравно, све то: али тако биједно, тако глупо, тако рутинско – тако далеко и од било какве користи за саму владу – да се човјек стиди да то назове злочином. Искрено говорећи, иако је то злочин у правном смислу, то није злочин као психолошка чињеница, као историјска стварност. Злочин је нешто насилно и страшно, и, у том погледу, чак достојно извјесног поштовања: ово није злочин већ нешто ниже од злочина. То је, једноставно речено, немар, потпуни недостатак укуса, самопоштовања и пристојности у начину како држава обавља своје најосјетљивије дужности.“
Овај немар, о коме пише Ортега, мени је, такође, одувијек био гори од тешких кривичних дјела проневјера и корупције које би починила власт. Сјетимо се примјера куће Бранка Ћопића, коју, у Републици Српској, обнавља влада Азербејџана. Кад је генерал Младић преузео команду над Војском Републике Српске која је тек формирана, и направио прве инспекције по преласку у Босну и Херцеговину, он је, по свједочењу најближих сарадника, казао – ово није војска, ово је јавашлук. Затим је та војска створена – организацијом и дисциплином. Или, Зоран Ђинђић, који је био филозоф по вокацији и сигурно добро знао Ортегу, и уопште идејну механику реформи, то је једном објаснио на примјеру сата. Сат који не ради у предузећу, а може да ради уз мало посвећености и труда, је симбол нашег немара против кога и ми као народ, и свако од нас појединачно, морамо да се боримо, као што је то и Ортега говорио Шпанији прије деведесет година. „И то попуштање себи – то ваше ‘пусти нека иде како год’, ‘свеједно је’, ‘мало више или мање’, ‘шта има везе?’ – то је немарност.“ И то је могао рећи и Зоран Ђинђић, али је већ записао Ортега и Гасет. Ако је немар проблем, онда реформе не смију бити немарне.
Ортега на једва једном или два мјеста у есеју помиње ријеч дисциплина (барем у енглеском преводу који сам ја читао – а у преводу може много тога да се изгуби). Он помиње спортски појам форме, односно „бити у форми“. „Бити у форми“ значи квалитативну промјену – то није иста особа као кад је ван форме. Њене снаге и потенцијали су другачији. Сваки пасионирани пратилац спорта добро зна ту разлику, а она је можда још највидљивија у борилачким спортовима. Тешко је гледати некадашњег шампиона како одлази поражен из борби које би „у форми“ рутински добио, и како некада трајно оштећује своју заоставштину. А бити у форми подразумијева концентрисано чињење само онога што ту форму држи, и избјегавање свега што је угрожава. Форма стоји и пропада на дисциплини, и само група „у форми“ може да утиче на масу, и да савлада отпор инерције. На овом мјесту је о томе већ било ријечи, и занимљиво је упоредити како су двадесетих и тридесетих година кад је западна цивилизација била у кризи, дисциплину исповиједали такви људи као Ернст Јингер и Ортега и Гасет, а данас је исповиједају Џордан Питерсон и браћа Тејт. И то је неоспорно један знак поред пута.
И већи утицај цркве на младе људе данас, нарочито у нас, има дијелом узрок и у импозантној „форми“, односно дисциплини свештенства. Ова дисциплина улива поштовање, и на масу вјероватно дјелује непосредније него сама љепота вјере, која се постепено открива.
*
У питању реформе универзитета Ортега је аналитичан и врло прецизан. Универзитет се, као институција, потпуно одређује телеолошки, с обзиром на циљ. За Ортегу, институција је машина чији сви дијелови треба да буду оптимално подешени њеној сврси. Ово је врло слично Оријуовој институционалистичкој теорији државе и права, према којој свака институција израста из заједичког социјалног циља кога треба њеним дјелом остварити, и око чега се онда формирају хумани и материјални елементи ради остварења те сврхе. Сврха универзитета је одређена троструко: 1. професионални тренинг, 2. научни рад, и 3. културно образовање. Овако одредивши задатак универзитета, који је до данас остао, Ортега предлаже неке врло радикалне реформе.
Прије свега, он тражи одвајање професионалног тренинга и науке. Професионални тренинг, образовање доктора, инжењера, љекара, адвоката итд. је витална друштвена функција универзитета. Ови људи су класа која друштво држи и носи. Наука, напротив, није витална функција, и она a priori уопште нема мјесто на универзитету. Интеграција науке на модерни универзитет уназадила је и универзитет и науку. Овдје треба рећи да Ортега науку схвата у строгом смислу ријечи: као истраживање, постављање хипотезе, проблема, и рад на његовом рашчишћењу до утврђења нове објективне истине. Тако схваћена наука је позив изабраних, она је врло езотеријска дисциплина која не може бити на прави начин институционализована. „Наука се одвија на тако високом нивоу да је по својој природи врло деликатан процес. Свиђало се то нама или не, наука искључује обичног човјека. Она подразумијева позив који је веома риједак и удаљен од уобичајеног тока људског друштва. Научник је монах модерних времена.“
Ово је, наравно, претјерана оцјена, али је Ортега у праву да је боље издвајање науке у посебне, универзитету придружене институте, који нису директно интегрисани са универзитетом на коме се врше предавања и професионални тренинг. Погрешно је очекивати од просјечног студента да ће бити научник, а институција универзитета мора да се прилагоди просјечном студенту. Научник који се заиста посветио науци осјећа фрустрацију у раду са студентима кога гледа као губитак времена, и Ортега свједочи како је на њемачким универзитетима посјећивао предавања највећих научника од оног времена – ниједан није био добар педагог и предавач. Таква оцјена се, рецимо, може чути и за једног од највећих српских кривичара и филозофа права, Тому Живановића.
Друга тачка радикалне реформе универзитета је дефинисана као постављање примата „културног образовања“ студената. Ортега подвлачи како ово, што је данас остало као реликт преко кога савремени универзитет немарно прелази, у вријеме настајања универзитета у средњем вијеку чинило – језгро универзитетског образовања. Непосредна посљедица специјализације и професионализације програма модерног универзитета јесте застрашујућа необразованост просјечног човјека, чак и кад он има универзитетску диплому. Ово има далекосежне посљедице по нестабилноста савремених друштава, чиме се Ортега детаљније бавио у преходно објављеној Побуни маса. У предавању он те закључке понавља:
„Нестабилна ситуација у Европи у овом тренутку је посљедица чињенице да су просјечан Енглез, просјечан Француз, просјечан Нијемац – некултурни; они су неуки о суштинском систему идеја о свијету и човјеку који припада нашем времену. Ова просјечна особа је нови варварин, заостао за савременом цивилизацијом, архаичан и примитиван у поређењу са својим проблемима, који су сурово, немилосрдно модерни. Овај нови варварин је прије свега професионалац, ученији него икада прије, али истовремено некултурнији – инжењер, љекар, адвокат, научник.“
Култура је, по Ортеги, неопходни референтни оквир човјеку за његово сналажење у животу. Она, као ни живот, не може да чека да наука у бескрајно дугим процесима открива и демонстрира своје истине. Без културе, човјек је без укуса у својим абицијама, у свом опхођењу, у томе који идеали, или, коначно, које жене га привлаче. Култура је, по Ортеги, динамичан систем у сталној еволуцији, скуп виталних идеја једне епохе по којима човјек може адекватно да управља свој живот. Проблем, који остаје отворен, је зашто Ортега мисли да је савремени систем идеја, скуп идеја епохе, зашто је – садашњост увијек у праву? Она је у праву само под условом да је увијек заокружена синтеза и да, у том својству, никада не изневјери.
*
Савремени универзитет тако се мора вратити основним начелима економичности, и радикално прилагодити своје програме по два критеријума: 1. шта студент треба да научи да би се снашао у свом свијету и времену; 2. шта од тога што је потребно, он истински, органски може да научи и усвоји. За то је потребна радикална редукција програма, и консолидација знања – тј. организовање и сажимање потребних знања и вјештина тако да студент има преглед дисциплине и неопходна знања за практичну примјену, не губећи се у бескрајним педантским дескрипцијама које је немогуће интернализовати. Такво професионално знање, уз компендијум знања културе – тј. виталних идеја једног времена, чини комплетног човјека, а производња овог комплетног човјека је задатак универзитета, и задатак који, по Ортеги, само универзитет може да оствари.
*
Много Ортегиних реформских идеја и данас су актуелне. Српски образовни систем и даље пати од кардиналног неразумијевања, или боље – немара према принципу економије у образовању, тј. према јако ограниченој способности човјека да учи због које није у стању да усвоји ни све неопходно, а камоли сувишно знање. Можда је ситуација данас боља, и ја се надам да је боља него што је била за вријеме мојих студија у Бањој Луци кад сам, на многим предметима, морао да учим застрашујућу гомилу потпуно непотребних ствари које сам заборављао два дана послије испита. Ја данас, из те перспективе, сматрам чудом да сам уопште завршио факултет.
Коначно, по Ортеги, универзитет, као универзитет, треба да изађе у друштво, и као активна духовна сила потисне штампу која је ту улогу потпуно преузела. Јер, штампа је вулгарни идолопоклоник тренутка: „Стварни живот је, свакако, искључиво садашњост; али новинар деформише садашњост сводећи је на тренутак, а тренутак на сензационално.“ Универзитет мора да, као универзитет, говори о важним, трајно важним савременим темама из перспективе професије, науке и културе.
А вама је познато да смо ми, на готово исти начин, већ дефинисали задатак Индикта.
[1] У Републици Србији се, кроз протесте, реактивирала и идеја режима да на велика на врата отвори врата страним приватним универзитетима да послују у Србији а државни универзитет је тај приједлог већ одбацио.
