„Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува“
Предсједник Србије истрпио је за кратко вријеме двије опречне критике са два геополитичка, супротна пола. Прије и након путовања у Москву на обиљежавање 80. годишњице Дана побједе, из Брисела су Александра Вучића упозоравали да је то у супротности са европским путем и потребом/наређењем да се српска спољна политика усклади са политиком ЕУ. Због забране прелета кроз дијелове Уније, у Москву је одлетио заобилазним путем.
Прошло је нешто више од двије недјеље и према Београду је лансирана проблематична и озбиљна критика, сада са московске стране, да Србија продаје оружје Кијеву и забија нож у леђа братској земљи.
Тешко је овакве поруке, које стижу тако брзо, дјелују контроверзно и једна искључује другу, скенирати на основу постојећих политичких и идеолошких параметара који су били на снази у српским медијима и јавности већ више од 30 година.
Појава и вишегодишњи мандат актуелне власти у политичком смислу потпуно су испразнили потенцијал дотадашње реторике о двије Србије, по којој је она друга, тзв. грађанска, прогресивна и европска, а она прва проруска и конзервативна.
Несумњиво је да подјеле и даље постоје, можда и по истим линијама. Постоји конзервативнији дио становништва насупрот урбаној класи из два највећа града. Постоје иста стремљења, само је питање шта се налази на крају, у исходишту тих стремљења? Бирачи купују исту робу на тржишту, али је сада веома проблематично како је купљена, како упакована и по којој цијени?
И на крају крајева, шта бирач да ради са тим што купи?
Оригинал или копија, бренд је плаћен, а домаћа власт производ склапа сама. Добар дан. Изволите, који пакет Србије желите? Црвена, жута, плава, зелена, црна, бијела, која је твоја?
Деведесетих су ове подјеле и стремљења изгледале судбоносно. Данас? Преостало је било још да Н1 испрати студенте који носе штафету у Брисел, гдје ће пред неким замјеником Урсуле фон дер Лајен изрецитовати своју пионирску заклетву: “Ми смо за Европу.”
Дуго, предуго, на Балканском полуострву, довољно је било да се та лозинка изговори и да се плута безбрижно у чамцу на власти. Ово још мисле поједини у Босни и Херцеговини. Европски пут је као онај деда из филма Мртав ладан, којег Коља Пејаковић возика у хладњачи по Банату, а сви остали актери се праве једни пред другима да је жив. Осим Зорана Милановића, који једини смије да изјави да је деда мртав (нема проширења), на општу забезекнутост.
На другом полу ситуација је нимало спектакуларна и још теже је разјашњива.
Кеч-ол политика и посљедња дешавања, укључујући и мандат америчког амбасадора Кристофера Хила, потпуно су замутили замишљену границу на линији за и против Запада. У таквој атмосфери проамерички ставови или проруски, а на основу којих се дијелила српска елита у јавности, изгледали су смијешно или, најблаже, неутемељено. Док је Марија Захарова тврдила да су студентски протести дио наранџасте револуције подржане са Запада, Хил се дружио са Јованом Јеремић и ишао на утакмице, сликајући се на Маракани и у Арени.
Нема више про-западних и про-источних, те ријеке више немају своје ушће, aли ако желите ми ћемо вам запаковати по 200 грама од једног и другог и стићи ће вам све на тв-у или на апликацији на телефон.
Можда је о томе размишљао и патријарх Порфирије када је, након свог подужег обраћања, чуо Владимира Путина и патријарха Кирила како ћаскају о покојном римском папи.
