Објава о обнављању редовног служења војног рока очекивано је подијелила српску јавност у дубоко укопане клубове противника и присталица. Доказ о трансформацији друштвене стварности: ми смо то већ очекивали, а прије само неколико деценија било би незамисливо да се на овом питању нација тако референдумски раздијели.
Као и по другим незнатнијим поводима, отворен је на мрежама и на овом мјесту рат полова. Неки мушкарци који се противе обавезном војном року, подржани врло гласним мајкама које чудном логиком на своје одавно одрасле синове и даље истичу право, нападају одлуку, и централну власт која тако хоће да уназади све те младе животе које чекају коктели и корпоративне будућности; а младе жене с вишком еманципације, и феминисткиње експерткиње за патријархат, екологију и геноцид, исмијавају ове мушкарце због мањка мушкости. (Тиме је разумљиво и зашто младе жене с вишком еманципације данас тако често немају уз себе мушкарца – јер је тај мушкарац немужеван, и оне га с разлогом презиру. За феминисткиње експерткиње за патријархат, геноцид и екологију претпостављам неки други разлог, у који и поред најбоље воље, и за рачун мог читаоца, не могу да прозрем.)
Ја, међутим, такав рат полова, каквих је десет од сриједе до петка, не бих ни сад сматрао довољно занимљивим да до мене није дошао саркастичан коментар једне боркиње за права жена, који се може фиксирати као репрезентативан за цијелу ову провенијенцију. У коментару се ликује над овим протестима мушкараца жељним коктела и корпоративне будућности: мушкарци се буне против одлуке која се тиче њих, а нису учествовали у тој одлуци, да ли они сада виде како је то? Затим је боркиња те мушкарце, с иронијом карактеристичном за вишак еманципације, назвала – мачићи.
Претпостављам да алузија у коментару пореди обавезни војни рок са абортусом, као да би абортус у Србији био забрањен. Овдје се очито пореди увођење војног рока у Србији са ревизијом случаја Roe v. Wade у Сједињеним Државама, јер американизовани мозгови одавно више ни не одвајају случајеве који се са интернета, као из једне цијеви прљава вода, изливају у њихове мозгове. (Као што је и културни контрапункт у коме кореспондирају вишак женске еманципације и мајмунска мужевност à la браћа Тејт, и уопште сав тај рат полова – амерички производ. Америка је човјечанству дала интернет, и то је њена бесмртна заслуга; али она је дала и политику идентитета – и изравнала рачун.) Тим поводом, поводом абортуса и војног рока, сјетио сам се одличног Јингеровог есеја О болу или, још боље преведено, Преко бола (Über den Schmerzen).
Први пут објављен 1934, Јингеров есеј о Ничеовом Посљедњем човјеку, до данас је дијагноза времена, утолико више уколико се опадање савременог Запада најчешће аутореферише на вријеме позног царства у Риму, и на Вајмарску Њемачку, у којој и против које је писао Јингер. „Гдје дух све види под знаком питања, склон је катастрофалној интерпретацији стварности. . . . Таква склоност се препознаје по посебним афинитетима ума: овдје припада и тенденција ка осјећању пропадања која не само да је загосподарила широким областима науке него објашњава и привлачну снагу многих секти. Апокалиптичне визије се умножавају; историјско посматрање почиње да истражује могућности потпуног уништења, које долази или изнутра кроз фаталне болести културе, или споља кроз напад најудаљенијих и најнемилосрднијих сила, као што су ‘обојене расе’.“ Није тешко видјети у чему ове реченице написане прије деведесет година коинцидирају са савременим политикама Запада.
Јингеров есеј је замишљен као егзистенцијалистички оглед о болу, који у неким тачкама прелази готово у једну онтологију бола. Под болом Јингер разумијева прије свега физички бол, затим психички или бол душе, и коначно смрт. Идеја бола тако нараста преко конвенционалног значења ријечи и постаје фундаментална градивна компонента људског живота. Бол је сјена живота, и непромјењива чињеница живота, али је однос према болу промјењив, и за Јингера је тај однос мјера човјека и маркер цивилизације.
Човјек се, по Јингеру, не разликује од инсекта, који на свом кратком путовању кроз траву на сваком кораку може постати плијен предаторима или природним силама, који нису ништа друго него инструменти бола. Осим што је свеприсутан, бол је и савршено индиферентан: шрапнел или тумор разарају једнако мозак генија као и мозак медиокритета.
Бол, дакле, не припада области случајности него виси над човјеком увијек као мач, а несигурност је елементарни модус човјекове егзистенције. Само у тзв. стабилним епохама и друштвима сигурности, човјек подлијеже оптичкој варци општих хуманистичких појмова који се, по Јингеру, као покорица хватају над елементарном регијом живота, тј. зоном бола, као што Синдбад на леђима кита мисли да је на сигурном острву. Али кит зарања независно од Синдбадове воље, и Синдбадова илузија се у тренутку раствара.
Или, даље пише Јингер, човјек је као путник на залеђеном језеру чији се лед, усљед пораста температуре, тањи и пуца: „Површина општих појмова постаје крхка, и дубина елемента, која је увијек била присутна, тамно свјетлуца кроз спојеве и пукотине.“ („Die Oberfläche der allgemeinen Begriffe beginnt brüchig zu werden, und die Tiefe des Elements, dass immer vorhanden war, schimmert dunkel durch die Risse und Fugen hindurch.“) Треба увијек имати на уму да је овакву прозу писао човјек који је до краја живота одбијао титулу писца, и звао се скромније аутором, а прије свега – ратником.)
Стабилна друштва, која су настала послије краја вјерских ратова и побједе буржоаске демократије, са унутрашњим политичким смирењем и институционализацијом предвидивости у политици и економији, као и у напору просвјетитељског ума да живот у свему учини лагоднијим, завршила су у великим, топлим кафеима у којима човјек осјећа „сањиви, безболни и необично растворени комфор, који наркотички испуњава ваздух“ („das traumhafte, schmerzlose, und seltsam aufgelöste Wohlbehagen, dass die Luft narkotisch erfüllt“) и све као да је направљено само „да угрије, да освијетли, да покреће, да забави, и да привуче потоке злата“ („zu beleuchten, zu erwärmen, zu bewegen, zu belustigen und Ströme des Goldes herbeizuziehen“). Ова друштва, чији крак улази дубоко у наше вријеме, произвела су асиметрични пораст сензитивности уназад два вијека.
Тијело је постављено у центар, а тијело је медијум бола, и зато је бол морао бити искључен по сваку цијену. (Култ физичког изгледа, рецимо, је само изведена функција култа тијела, и савремена опсесивна настојања да се заустави старење имају свој коријен у овом првом култу.) С обзиром да је бол фундаментални атрибут људске егзистенције, он је незаобилазан и у друштвима сигурности. На овом мјесту Јингер, кокетујући с Хегеловом терминологијом, говори о „лукавству бола“ (List des Schmerzens): кад је посуда затворена, као што су друштва сигурности осигурана од бола, тада бол улази кап по кап, а његово растапање у времену се појављује као досада („So ist die Langweile nichts anderes als die Auflösung des Schmerzes in der Zeit.“)
Коначно, фундаментална економија бола, по Јингеру, одговара конвенционалној економији капитала: бол, потиснут из друштва на маргину, расте, као што капитал расте са каматом, и овај пораст потиснутог бола се манифестује као увећање пријетње да он једном, утолико страшније провали. Као што се, уосталом, пет година послије Јингеровог есеја и догодило.
Насупрот хиперсензитивној култури као главном правцу модерне, стоје културни модели који су у константном додиру са болом. Овај свјесни и константни додир са болом назива Јингер – дисциплином. За разлику од хиперсензитивне културе којој је тијело у центру, ови други типови културе, као што су аскетско-свештеничка и ратничка култура, своје тијело постављају као објекат у служби вишег командног центра личности (Kommandohöhe), у сваком тренутку одлучни да одговоре вишем позиву. Као екстремне примјере именује Јингер јапанске војнике који су, из једне ћелије у унутрашњости торпеда управљали пројектилом – и властитом смрћу, тј. болом, као и једног руског анархиста из Конрадовог романа, који је у џепу увијек носио бомбу дизајнирану да се активира притиском гумене лопте коју није испуштао из руке, тако да никад не буде заробљен избјегавајући бол, а изневјеривши циљ и слободу. (Nota bene: овај „командни центар“ у човјеку не може се вјештачки створити ни прогласити ex cathedra. Он је, по Јингеру, прије свега – привилегија рођења.)
Очигледно је гдје стоји култура која одбија да служи војни рок, зато што он руши њен комфор, тј. отвара простор за улазак бола, а затим сугерише и проспекте његовог радикалног раста у случају да се вјештине научене на служењу војног рока буду морале и примијенити. Типична је заблуда субјекта сензитивне културе, међутим, да ће га бол заобићи у другом кораку, зато што је он заобишао бол у првом. Ту је Јингер врло прецизан и за наше вријеме, кад говори о времену између два свјетска рата: „Ове године карактерише необична мјешавина људскости и варварства; све подсјећа на архипелаг у коме острва вегетаријанаца леже поред острва канибала.“
Очигледно је како у овако оцртаном координатном систему стоје мушкарци који се из већ поменутих разлога противе служењу војног рока. И мајке, које на мрежама истичу право на своје одрасле синове, по Јингеру би биле само симптом слабљења централног ауторитета који би истекао своје јаче право. Ово је типично за либералну културу, за коју је разградња централног ауторитета, то јест јаке државе, основно идеолошко настојање. Сваки хуманистички систем у коме су живот и тијело суверене вриједности, није ништа друго него у целофан умотан нихилизам. Тај закључак остаје без обзира на ужасе често бесмислених ратова које уопште не треба романтизовати.
Коначно, да не останемо дужни алузији на абортус боркиње с почетка, иако се сигурно радило о ревизији Roe v. Wade, кад се већ није радило о Србији, у есеју се и о абортусу говори као о најнедостојнијој инстанци избјегавања бола: „Када размишљамо о продору бола у област рађања, не смијемо заборавити напад на нерођене у коме се истовремено испољава слабићки и бестијални карактер Посљедњег човјека. Наравно, ум чији се недостатак проницљивости исказује у мијешању рата са убиством, или злочина с болешћу, у борби за животни простор нужно ће изабрати најјаднију и најмање опасну врсту убиства. У позицији адвоката одбране, чује се само патња тужитеља, али не и патња беспомоћних који немају гласа.“
Ово је Јингеров, несавремени, илиберални аргумент.
Често је за његове списе речено да стоје за један аморални или чисто естетски систем вриједности. Морална аргументација остаје привилегија боркиња и дезертера.
