Далеко је већ 2017. година и тадашњи свијет када је америчка влада први пут увела санкције предсједнику Републике Српске. На инаугурацију новопеченог предсједника Сједињених Држава, Доналда Трампа, у Вашингтон, биле су позване госпођа Додик и Жељка Цвијановић, предсједница Владе Републике Српске.
Мјесецима и годинама након тога домаћа јавност била је изложена убјеђивању да је Одлазећа америчка администрација, како је с презиром названа, хтјела да напакости Трампу, а да ће санкције веома брзо бити укинуте. Најчешће је то морао у серијама изјава обећавати тадашњи шеф представништва Републике Српске у САД, Обрад Кесић.
Данас, у јануару 2025. године, и Жељка Цвијановић је под санкцијама (што није спречило Вилијама Бернса, директора ЦИА-е, да се састане с њом), као и бројна свита око руководства Републике Српске. Кесић је амбасадор БиХ при Европској унији, а Милорад Додик је на тежи начин научио да се политика Америке не врти око њега, колико год да је покушавао да створи другачији утисак.
Те далеке 2017. године, у вријеме Трамповог првог мандата, амбасадор САД у БиХ био је Ерик Нелсон, који је, између осталог, остао упамћен јер је јавно критиковао коришћење кинеских технологија у БиХ, у сектору телекомуникација.
Информисани људи на правим мјестима већ су могли да наслуте куда се ствари крећу.
Прије осам година све се вртило око Хуавеја и 5Г технологије. Данас је борба између CHAT GPT-а и DEEP SEEK-а. Можете ли у овом тренутку замислити да амерички амбасадор Мајкл Марфи сугерише народу који модел вјештачке интелигенције је бољи? Не. Утолико се и свијет промијенио.
У играма симбола и доминације, они су послали Ф-16 да лети изнад Бањалуке, уз пропратна саопштења, а снимци авиона објављени су на Тиктоку, чекајући да стигне наруџба са Темуа. САД су извозиле идеологију и политику, Кинези технологију и робе. У Вашингтону сада желе да буду мало више као Кинези.
Америчка администрација која губи у овој „контрареволуцији“ (како се изразио Марко Шикуљак у тексту на овој истој публикацији) јесте дио старог, доктринираног америчког политичког чудовишта. По тој инерцији ставова и дјеловања (не сличности) слична јој је ова наша која се баш упрла да докаже како није (гласање за Трампа је такође резултат угледа његових противника, исто као код нас на микро нивоу).
Ова нова администрација пуна је бизнисмена највећег калибра из биг тех свијета који су сложно аплаудирали док је предсједник Трамп, у маниру Данијела Плејнвјуа из „Биће крви“, најављивао бушење нафтних поља. Све њих заједно неће занимати извоз демократије, већ сопствених личних интереса.
Који су то интереси, ми не знамо, осим што наслућујемо да почиње трка ко ће шта прије да уграби. Уопште, ово је свијет различитих, укрштених интереса и унутар снажних векторских сила које наизглед потичу из истог поља. Нит која држи на окупу заједничке агенде и наративе је све слабија, или, тачније, она се мијења. Цвјетају стратешка партнерства, а испод столова траје општа трговина.
Овај Трамп није онај Трамп из 2017. Познати економиста Бранко Милановић каже да је ово крај глобалног неолиберализма. Други економисти и аналитичари прогнозирају подјелу свијета на блокове, најављују економске хладне ратове, нове берлинске зидове, али у свему томе – убрзање свјетске економије.
Треба бити опрезан у овој свјетској арени од огледала. Амбасадор Марфи, који одлази кући у својим каубојским чизмицама, тврди да нема промјене америчке спољне политике. С њим се слаже и Игор Црнадак. С друге стране (Дрине), одлазећи амбасадор Хил каже:
„…не бих искључио промјену“. Додуше, мислио је на односе са Србијом.
У те односе у Србији су штошта уложили, од личних односа, стратешких разговора, дипломатије и пријатељства, па до концесија (стварних, бизнис концесија, али и оних политичких).
Горепоменути Кесић, сада у улози аналитичара из Вашингтона за „Новости“, најављује да би Трамп могао укинути санкције НИС-у, а о санкцијама према Републици Српској не говори. Подгријава наду да је због Ричарда Гренела Београд постао главни партнер САД на Западном Балкану, а да ће се преко Орбана смањити притисак и на Републику Српску.
То је неко опште очекивање у српском политичком корпусу. Као у филму „Три крате за Холивуд“, Срби увијек рачунају на велике државе и велике догађаје.
У том смислу, инстинктивно или изнуђено одустајање од управљања Министарством иностраних послова БиХ, а у корист вођења „личне спољне политике“ преко стварања веза са Виктором Орбаном, данас се показује као можда далековид потез, иако сигурно изнуђен.
Веће су шансе да је због притисака „кројача власти“ у БиХ након посљедњих општих избора, тај сектор препуштен тзв. тројци управо због формалног сврставања БиХ у међународној арени и Српској је остављено да из Бањалуке тражи алтернативу за везе и интересе преко Мађарске и Србије, да буде у сталној опозицији и дефанзиви, али и да путем члана Предсједништва БиХ ипак има акредитацију за свој глас у званичним мултилатералним тијелима.
Чекајући, годинама већ, коначни одлазак вјечно одлазеће администрације.
Путин је примијетио да је Трамп бизнисмен, а не политичар, и да чини грешке. Међутим, амерички предсједник је данас сигурно много искуснији политичар него што је био 2017. године.
Али, слика из Вашингтона, бар она на површини, није тако спектакуларна. Понекад се чини, као и код нас, да је та политика постала бал кловнова и шарлатана различитих врста. То је, како се каже, дух времена. Зато Такер Карлсон, чим ухвати времена, лети у Москву да чује коју паметну од Лаврова или Путина, несвјесно желећи да вјерује у повратак рационалних и искусних политичара на Западу.
На инаугурацији су се мултимилијардери поредали као у клупском сепареу, а ведетама нове власти толеришу се гафови који су у најмању руку ексцентрични и бизарни; у свом говору, предсједник највеће свјетске силе, иначе прилично бескрупулозан бизнисмен са низом афера, тврди да га је Бог спасио (од атентата) како би он онда спасио Америку!
Сви то слушамо и правимо се да је то нормално, јер за разлику од Бајдена, бар умије да разговјетно прича. Ваљда понешто и разумије.
Чини ми се као да је свијет превише размазио Америку и да се према њој понаша као према размаженом дјетету. Не смију одмах да му се одузму све играчке како не би у тренутку хистерије направио неку велику глупост. Парадоксално, свима, па и њеним противницима, стало је да ова чудовишна сила у сваком позитивном и негативном смислу, преживи.
Шта на крају можемо да очекујемо? Шта ће нам ово донијети и коју цијену ћемо морати да платимо и коме? Да ли ће Република платити цијену смањења притиска на предсједника? Могуће је да би на референдуму већина гласала да буде обрнуто, чега би они лидери који вјерују да су историјске личности требало да буду свјесни.
Чак је и предсједник Удружења протјераних грађана Дрвара „Одржив повратак“ Миле Марчета, државној агенцији Срна изјавио како се нада да ће се новоизабрани предсједник Доналд Трамп и његова администрација придржавати Дејтонског споразума и радити у корист сва три народа у БиХ, али не на штету Срба.
Након бомби, хапшења, притисака и козметичких санкција (ма шта ко говори, ОФАЦ листе нису најгора ствар која се десила ни Српској, а ни људима који су на списку), сљедећи 8. јануар можда проведемо без звука америчког авиона изнад глава.
