Једна од првих ствари које сам се сјетио, када сам чуо за несрећу у Новом Саду, јесу биле ријечи једног професора с факултета, а које отприлике гласе: ”Дрво (дрвене конструкције, оп.а.) никада не падне одмах. Оно шкрипи, пуцкета, крцка, па тек дуго након тога се сруши. Бетон не шкрипи, он одмах падне.”. Тај човјек је предавао предмет који се зове Дрвене конструкције, био је мало невјешт педагог, али врстан и признат стручњак у овој области. Редовно је наглашавао предност дрвених конструкција у градњи објеката које људи фреквентно користе, нарочито у смислу сигурности. Како је у питању био необично духовит човјек, склон банализовању најсложенијих ситуација и њиховом сликовитом предочавању, наслушали смо се разних бизарних догађаја из праксе, у којима је апокалиптично описивао колапсе бетонских конструкција, од којих добро памтим један, када је, пред пуним амфитеатром, витлао чланком из ”Вечерњих новости” и причао како је неком човјеку у Чачку пао балкон на главу и убио га на лицу мјеста, јер није добро поставио арматуру.
Шалу на страну, али јасно је да су овакви догађаји могући, посебно ако се озбиљне ствари као што су грађевинске конструкције третирају површно. Послије ове трагедије, након професорових ријечи, на памет ми је пало и то да за свог живота нисам чуо за неко озбиљно урушавање објекта у нашем региону, попут овог и са оволиким бројем жртава, као у Новом Саду. Додуше, сјећамо се сви једне једнако страшне ситуације – вијадукта Понте Моранди у Ђенови – али на простору бивше државе, тога, до сада, није било, ако изузмемо неколико великих земљотреса. Експресно по урушавању надстрешнице, почела је медијска и друштвена хистерија, која још увијек траје. У данима након тога, на друштвеним мрежама, порталима и телевизијама, редали су се ”стручњаци” са којекаквим безвезним теоријама и за Србију тако типичним ”информацијама из прве руке”, објашњавајући побјешњелом народу шта је права истина, ко од пројектаната и извођача нема појма и чији скалп треба да буде скинут. Можда их је било и више од једног, али морам поменути једини глас разума који сам лично чуо, у том вртлогу неартикулисаног простаклука и бијеса, а то је гостовање проф. Бранислава Митровића, тренутно можда највећег српског живог архитекте, у некаквом телевизијском прилогу, који је готово с гнушањем одбио нападе и инсинуације навалентног и претенциозног новинара, да као велики ауторитет ”аминује” тврдње јавности и корисника друштвених мрежа, при чему је сталожено констатовао да доста тих тврдњи звучи неозбиљно и да је неопходно сагледати искључиво документацију и чињенице на терену.
С обзиром на то да су нека документација и релевантна стручна мишљења везани за овај случај, у међувремену, приспјели и већ су доступни јавности, указаћу на неке детаље, који су ми лично били занимљиви, а уједно и дискутабилни. Дакле, у ширем контексту, ради се о Пројекту реконструкције, изградње и модернизације двоколосјечне пруге Београд – Суботица – Келебија (граница с Мађарском). Укратко, у питању је пруга којом се власт Србије дичи, додао бих с правом, јер је у питању велики искорак у пољу жељезничке инфраструктуре, деценијама потпуно запуштене. Објекат у Новом Саду је само један дио пројекта и конкретно за њега је била предвиђена реконструкција и адаптација. Ради се о објекту изграђеном 1964. године, по пројекту Имреа Фаркаша и Милана Матовића. У питању је прилично савремен објекат за то вријеме, посебно за тада мали Нови Сад, на којем су примијењена нека прогресивна рјешења тог времена, попут надстрешнице, која је наша тема, и крова главног хола. Куриозитет је и то да је објекат изграђен за 8 мјесеци, што је импресиван резултат, чак и за данашње вријеме. Ова зграда није била талична ни по главног пројектанта, Фаркаша, који није доживио да види судбину свог највећег пројекта у родној земљи. Колају приче да је, по његовом завршетку, био предложен за Октобарску награду Новог Сада након чега су почеле разне опструкције од стране завидних колега и партијске бирократије. Фаркаш награду није добио и недуго потом је одселио у Канаду, гдје је и умро, прије десетак година.
Дакле, већ 2015. почиње реализација овог пројекта у смислу израде студија изводљивости и сличне документације. Инвеститор пројекта јесу ”Инфраструктуре железница Србије”, извођач кинески конзорцијум ”CRDC&CCCC”, надзорни орган мађарско-српска фирма ”Utiber”, док је за пројектанта одабран Саобраћајни институт ”ЦИП” из Београда. На интернет страници Владе Србије, у документацији која је постављена, видимо да је ”ЦИП” израдио пројекат за грађевинску дозволу у априлу 2021. У том пројекту, као и у оригиналном, првобитном, објекат је подијељен на 4 крила: А, Б, Ц и Д. Нама је овдје занимљиво крило Б, које представља главни улаз станице из правца града, јер се на његовој јужној, улазној фасади налази надстрешница која се урушила. У прилично опширном техничком опису, констатује се да је конструкција цијелог објекта у визуелно добром стању, али да су фасада и столарија оштећене, механичким утицајима и утицајем атмосферилија, да је неопходна замјена исте, да је неопходно довести у функцију све садржаје објекта, додати нове и сл. Оно на што се, током читања, треба обратити пажња је то да су одводи за атмосферску воду на крову запушени и да се вода задржава на крову. Даље се наводи како је основа за израду овог пројекта, између осталог, био Идејни пројекат и дио архивског, оригиналног пројекта (само крило Д) и да је, због тога ”приказ постојећег стања дат кроз снимање објекта на лицу места”. Сам претходни навод да је објекат ове величине (cca 11.000 квадратних метара) снимљен ”на лицу места” је мало бизаран, јер свако ко је детаљно снимао постојеће стање просјечне куће, зна колики посао је у питању и то само за грађевински дио објекта, без припадајућих инсталација. Ако претпоставимо да је то ипак истина, онда морамо имати у виду да се тај посао снимања објекта, без обзира да ли је у питању класична или нека напредна метода, подразумијева његов детаљан обилазак. Даље, занимљиво је и то што је видљиво и то да на надстрешници пројектом нису предвиђени никакви нарочити радови (постављање стакла у алуминијскијским рамовима и замјена стропа). Материјали који су коришћени током тих радова, тј. њихова тежина, није могла да значајно оптерети, а потом и уруши конструкцију у исправном стању, у овом случају затеге, које су је држале објешену о кров крила Б. Необично је и то што овакав пројекат нема цртежа детаља, већ само уобичајене цртеже основа, пресјека и фасада, а такође пажњу привлачи и то да није објављен пројекат конструкције објекта, који садржи прорачуне и детаље ове фазе. Пројекат је добио позитиван налаз ревизије, без нарочитих примједби, по свим фазама, по основу чега је издата и грађевинска дозвола и реконструкција је почела.
У документацији која се тиче саме реконструкције нема оног главног-грађевинских дневника. За неупућене, у питању је документ који се води на самом градилишту, од стране извођача, а потписују га сви учесници у грађењу, за сваки дан грађења, понаособ, након што се изврши контрола навода из њега. Врло га је тешко фалсификовати и антидатирати, јер свака страна добија по један примјерак и у евентуалним истрагама се лако може урадити поређење. Лично, трошио сам сате исписујући дневнике, јер, како каже један старији колега: ”Дневник је Бог на суду.”, а чини ми се да ће бити и на суђењима која ће услиједити, у овом случају. Међутим, из лоших примјера неких колега такође знам да се дневници често воде врло површно, некада намјерно, некада из лијености или немара, а надзорни орган, који их контролише, из истих разлога их такве понекад и потписује. Пошто дневници нису постављени на страницу Владе преглед извршених радова је био могућ само из сажетих мјесечних и седмичних извјештаја, које је надзорни орган слао инвеститору, и у којима се такође не може утврдити да ли је на самој надстрешници урађено нешто мимо пројекта.
Све ово је утврдио и новосадски ФТН, који је, по налогу тужилаштва, након несреће, сачинио извјештај, тј. вјештачење, у којем је утврдио низ додатних неправилности, од којих је најзанимљивија та да су они ипак дошли у посјед оригиналног пројекта, док је главни пројектант добио само дио! Даље се наводи да визуелни преглед конструкције, такође узет као критеријум за пројектовање, није био довољан, већ је био потребан детаљан елаборат о њеном стању, али и да је детаљним визуелним прегледом било могуће утврдити недостатке, најприје онај кључни. Овдје долазимо до детаља из техничког описа пројекта, у којем је констатовано да се усљед запушених одвода, вода задржава на крову. Како је могуће да је то неко примијетио, а није примијетио нити узео у обзир чињеницу да котве, које су држале затеге на крову, о које је била окачена надстрешница, стоје годинама под том водом, незаштићене, усљед чега су кородирале и то је довело до урушавања надстрешнице? Такође се наводи да објекат није адекватно одржаван од самог отварања, да су грађевински дневници, током реализације овог пројекта, вођени невјеродостојно, и да неки радови не одговарају стварном стању, као и то да недостаје велики дио атестне документације за уграђени материјал. Ово је важно имати у виду, пошто ће вјештачење бити кровни документ истраге и све неправилности у осталој грађевинској документацији биће мјерене према њему.
Чињеница да је објекат отворен за рад без употребне дозволе ме, нажалост, није уопште изненадила, јер смо на ту чињеницу сви који живимо под овим небом већ поприлично огуглали, пошто је то већ постао дио идентитета. Објекат је, наиме, пуштен у рад у јуну 2024. године, након тзв. интерног пријема. У питању је процедура у којој инвеститор и надзор предају примједбе за изведене радове извођачу, да би их он отклонио и тако довео објекат у ред, прије техничког пријема, након чега се, у случају да технички пријем буде позитиван, издаје употребна дозвола. Ова процедура нема никакву законску тежину, по питању утврђивања одговорности, пошто се, до добијања употребне дозволе, објекат третира као градилиште и такав не смије бити стављен у употребу, од стране инвеститора. Оно што ме је заиста зачудило је редослијед догађаја послије урушавања надстрешнице. Наиме, рецимо да је пука случајност било то што је представник комисије за технички преглед, на дан урушавања надстрешнице (1.11.2024.), у 1.46 ујутро (!), послао мејл инвеститору, Железницама, да је преглед станичне зграде готов и да ће бити потписан у току дана. Нажалост, трагедија се дешава нешто прије поднева, приликом чега на терен излази и грађевинска инспекција, утврђује да градилиште није обезбијеђено на адекватан начин и затвара га, до даљњег, што констатује нешто касније сачињеним записником.
Ипак, два најспектакуларнија тренутка дешавају се неколико дана након несреће. У првом, који се десио 4.11.2024, три дана након несреће, инвеститор, Железнице, прослијеђује мејл из јуна те године надзорном органу, фирми Утибер, којим га намјерава подсјетити да достави потврду која констатује да су сви радови изведени у складу с пројектном документацијом и такви у потпуности од стране надзорног органа примљени. Потписник овог уредно протоколисаног дописа је Слободанка Катанић, менаџер за развој и инвестиције при кабинету генералног директора Железница. У другом, инвеститор је изјавио жалбу, којом покушава да побије претходно рјешење грађевинске инспекције, низом комичних констатација, од којих је најбриљантнија она у којој се наводи да основана сумња, да је угрожена конструктивна стабилност остатка објекта, не може послужити као основ за доношење рјешења којим се затвара градилиште. Поред ових докумената, очигледно је да је, без икаквог разлога, постављена огромна количина документације, потпуно ирелевантне у овом случају, попут пројеката и дозвола за станичне зграде у нпр. Ловћенцу, Кисачу или Наумовићеву, као и некаквих бесмислених пописних листа опреме, који заиста не нуде никакво објашњење. Дакако, ријеч је о истом пројекту, у суштини, али толико докумената прилично одвлачи пажњу с главног проблема, тако да не искључујем ни намјеру да се произведе такав ефекат. Доста дискутабилан је и разлог постављања неке документације, попут процедура одржавања објеката. Немам никакав доказ, али прва помисао ми је била да су документи можда антидатирани и постављени с намјером да се неко превентивно заштити.
У сваком случају, под огромним притиском јавности, народа који је изашао на улице, слика је постајала јаснија, почела су да на видјело излазе релевантна стручна мишљења, тако да, ових дана, имамо прве званично изречене оптужбе дојучерашњих сарадника. Оно што је привукло велику пажњу јесте изјава Јелене Танасковић, в.д. генералног директора Инфраструктура железница Србије, у којој је, у исказу тужилаштву, навела да јој је тадашњи ресорни министар Горан Весић наложио да се не мијеша у овај пројекат и да он лично њим руководи, по налогу предсједника Александра Вучића. Тачност овог навода је тешко провјерити, али госпођа Танасковић такође тврди да посједује и писани налог од стране тадашњег министра Весића, којим јој децидно налаже да управљање овим пројектом преда некаквој радној групи за управљање и координацију пројектима инфраструктуре. Чак и у случају да овакав документ постоји, он је неће ослободити кривичне одговорности, можда и оне најтеже. Парадокс јесте у том, да је Јелена Танасковић постала в.д. генералног директора 7.5.2024, тек неколико мјесеци прије несреће, односно пред завршетак овог дијела пројекта, али тим је свакако преузела све обавезе свог претходника, који ће, такође, вјероватно бити позван на кривичну одговорност. У најбољем случају, уколико држава буде дјеловала онако како би требало да дјелује, можемо очекивати низ хапшења, дугих суђења и још дужих затворских казни. Како се то, сигуран сам, неће десити, јер ће подићи још већу прашину и открити неслућене неправилности, можемо очекивати да ће сва штета бити у склањању неколико имена која су, свјесно или несвјесно, пристала да буду потрошена од стране власти.
Укратко, сматрам да ће, у овим претходним редовима, бити тражена глава коју ће власт ставити пред народ, на крвави пањ, и тим покушати ставити тачку на овај ужас, који може да ескалира и произведе тешке друштвене посљедице, мада сам скептичан да би жртвовање само Јелене Танасковић задовољило јавност и народ, тако да ће се тражити и неко звучније и неомиљеније име, можда чак и сам Горан Весић. Чак и да је све што је она у тужилаштву рекла неистина, нико неће прихватити ту причу и одложити је дубоко у ладицу, јер све што је претходно написано, може да се преслика на било који досадашњи, успјешно окончани јавни пројекат, само што се у овом још једно планирано политичко славље претворило у ноћну мору.
