Јавност је поново забављена баченом коском у виду компромитујућег видео снимка политичара и криминалцa. Само пет дана прије његовог објављивања она се бавила причом о томе да ли је највећи политички противник тог првог актера ухваћен у клопку геј порно снимка и истовремено снимком исте тематике на којем је наводно његов близак сарадник.
Ово није текст нити о једноме о њих, нити о пријевременим предсједничким изборима у чијем финалу кампање се ово дешава, већ покушај сагледавања феномена компромитујућих снимака и приватних преписки и о њиховој друштвеној функцији. Ово није ни стручно истраживање, већ аматерски текст о аматерским снимцима који у јавност доспијевају професионалним радом оних који се баве програмирањем медијске стварности.
Како снимци настају?
Без амбиције да правимо класификације, овдје ћемо раздвојити снимке на двије основне групе, по начину настанка: оне које су снимили сами актери, па су им снимци украдени (процурили) и оне које су снимиле службе, односно њихови прикривени истражиоци, али и (политички) противници.
Српско друштво се бори између крајности, односно између два мишљења: да су тајне службе свемогуће и да се све дешава по њиховом „плану“ и супротног, условно говорећи рационалног, минимизирања улога тих служби. Не умањујући успјешност тајних служби у тим подухватима, на првом мјесту се не смије занемарити недостатак опреза корисника смартфона данас, али и начина филтрирања круга особа које прилазе државним функционерима и с њима се, у крајњем случају, фотографишу. Једна од теза овог текста јесте да такви садржаји настају из личне досаде – из потребе да се стварност на силу учини занимљивом и потенцијално ризичном.
Постојање таквих садржаја само на телефону (без њиховог добровољног дијељења) само по себи је ризично, јер ове податке сакупљају произвођачи уређаја, платформе, али и илегалне апликације.1 Међутим, и мимо тога, дијељење приватних садржаја у групним препискама показало се не као дијељење интимног садржаја са блиским људима што остаје у том затвореном кругу, већ као савремена реинтерпретација легенде о козјим ушима цара Тројана гдје је оно што је прошапутано у рупу касније било доступно свијету кроз свиралу направљену од зове која је израсла на тој рупи. Сваки читалац овог текста има искуство гдје је нешто приватно из преписке три особе изашло из тог круга и подијељено другима као да је јавни податак. Ово потврђују напријед цитирани аутори.2 Исти читалац поново на личном примјеру може да потврди да се на јавним мјестима, посебно на весељима, осјећа мање спонтано управо због константне укључености камера на уређајима и могућности да се сними нешто што се нужно и дешава на таквим догађајима, али што ће бити предмет препричавања ван тог контекста. Јавни радник (и то у најширем смислу, не само политичар, већ и активиста, пјевач, спортиста, глумац) тога мора бити свјестан.
Сви се налазимо под будним оком не само државе (па и тајних служби), већ и приватних и мултинационалних компанија. Нпр. у Москви су камере инсталиране на практично сваком улазу, а управа града је (2022. г.) планирала инсталацију око 200 хиљада камера високе резолуције, док је претпоставка да у Лондону просјечног грађанина за један дан сними најмање 400-500 камера. Тај број је још већи у Кини.3
Ово се није десило преко ноћи. Позната је Афера Шпегељ из 1990. године у видео продукцији Контраобавјештајне службе. Такође, Александар Васиљевић, један од првих контраобавјештајаца Југославије, говорио је о томе да је КОС 1992. године имао Сарајево под видео надзором. Зато није на карикирању настала реплика у „Професионалцу“ у којој Лука Лабан на питање и ужас дисидента о томе да ли је Служба имала цијели Београд под надзором, одговорио да јесте, осим пар клозета.
У медијима под контролом Запада, проблематизовано је, нимало изненађујуће, инсталирање Хуавеијевих камера на јавним мјестима у Београду 2019. године.4 Још увијек траје сага око откупа кинеског оснивачког удјела у Тик току, а може се наћи сличност са готово принудном продајом руског удјела у Нафтној индустрији Србије. Енергенти јесу опипљиви, али и гомила података које апликација скупља се итекако могу капитализовати. Тако је и на интернет сфери, актуелизовано начело Cuius regio, eius religio; питање контроле интернета, па и контроле апликација, питање је суверенитета. За људе у БиХ, ово је апстракција.
Међутим, уопште се не доводи у питање да ли корисници савремених уређаја за комуникацију на нашим просторима имају дигиталну хигијену, а ситуације са политичарима потврђују да се они не разликују од обичног човјека, иако би они морали бити додатно опрезнији. Бизаран је случај посланика Скупштине Србије који на снимку са проститутком конзумира кокаин, бизарнији је од првог случаја из увода овог текста, а оба ипак заслужују сажаљење. Господин из Србије очигледно није био упознат са безбједносним савјетима које је дала умјетница професионално сродна његовој пријатељици.5 Уколико би се испоставило да млади безгранично амбициозни политичар из увода заиста има аутентични компромитујући снимак и ако он буде учињен доступним јавности, и на његовом случају ће се потврдити да нису слушали ову учитељицу о безбједносној хигијени.
Шта кажу бројке?
Како се та потенцијална енергија претвара у кинетичку?
Гугл претрага термина „приватни снимак“ уз истовремено кориштење филтера који искључују приказивање резултата са порно сајтова, препознаје 1410 резултата (линкова, садржаја) у посљедњих годину дана.
Извор: google.com, приступљено 20. новембра 2025.
Ово је оно што је сервирано јавности кроз портале, али и што су други корисници интернета генерисали на друштвеним мрежама. Насумични преглед понуђених резултата претраге показује да се под „приватним снимцима“ понекад јављају и снимци који нису сексуалног или каквог другог компромитујућег садржаја.
Претрага на trends.google.com, која приказује заинтересованост корисника за одређени садржај, показује да је у Србији у посљедњих 12 мјесеци било посебно изражено интересовање корисника Гугл претраге за термине „приватни снимак“, „процурео снимак“, „афера снимак“ или „експлицитни снимак“ у периоду између 12. и 18. октобра. Ријеч је о геј афери, и то о афери фудбалера у којој је процурио садржај полицијске истраге, како у виду фотографије записника исказа осумњиченог и оштећеног, тако и интерпретација њихових исказа у којем је помињан видео снимак.
Упоређујући резултате са остатком 2025. године, може се стећи утисак да претраге наведених синтагми уопште није било, што не би био тачан закључак, већ су претраге у том периоду, поредећи са онима из октобра, биле испод Гугловог прага статистичке релевантности. Уколико се прегледа претрага истих ријечи уназад пет година, добија се такође интересантан резултат. Претрага ових термина, иако за тек трећину оног резултата из октобра 2025, забиљежена је у јуну 2021. године (видео снимак оралног секса једне атрактивне младе пјевачице) и у новембру 2023. године (снимак посланика у Скупштини Србије са проститутком и кокаином). Погрешан је закључак да становник Србије између ових догађаја уопште не претражује те термине, већ да је то, у поређењу са густином и бројем око описаних случајева, сувише ниског интензитета да би било забиљежено. При томе, наше истраживање је обухватало и синтагму „афера снимак“ која нужно не лови само компромитујуће снимке сексуалног садржаја.
(Извор: trends.google.com, приступљено 20. новембра 2025.)
Да не саблажњујемо народ садржајима, већ да се вратимо на тему. С једне стране, очигледан је несклад између понуде садржаја кроз објаве на порталима, и стварне заинтересованости корисника која се може забиљежити и испратити кроз Гугл претрагу.6 Чињеница да вријеме објављивања појединих, јавности интересантних, компромитујућих снимака није посебно забиљежено на овом ЕКГ-у не значи да је резултат погрешан, него то да је претежан број корисника снимак добио сервиран – на порталима, друштвеним мрежама или апликацијама за дописивање, тј. да им пажња није била заголицана толико да га сами траже на интернету.
Ипак, може се закључити да портали подгријавају ватру сталних „скандалозних снимака“, али да се заинтересованост просјечног корисника завршава на клику на текст, без сопствене иницијативе у даљој истрази ради проналажења снимка.
Скандалозно: нови снимак ПОТРЕСАО јавност!
С обзиром да статистика не показује да читаоци самостално траже такав садржај (да улажу и минимални труд да би до њега дошли), али да им се он константно сервира, разумно је прво поставити питање – зашто се то ради и ко то ради.
Исти сервиси (портали) у ехо-текстовима у данима након објављивања „ексклузивног“ снимка у свом сиромашном ријечнику по правилу наводе да је снимак потресао јавност. Кратким увидом у психолошке уџбенике долазимо до појашњења да потресеност није емоција, већ афекат, али да се као емоција може изразити (у овом контексту) најчешће кроз гађење, љутњу и слично. С обзиром да нити један од снимака који су поменути или који ће се поменути у овом тексту, нису изазвали протесте, демонстрације, бојкот, јасно је да је потресеност о којој се говори у ствари, вјероватно, колективни осјећај гађења.
Даље, психолошки уџбеници гађење дефинишу као осјећање које субјекат осјећа „када процењује да би некаква штетна супстанца могла бити унета у његов организам.“7 Дакле, ако се жели рећи да је јавност згађена снимком овог или оног политичара, спортисте или епископа, то претпоставља да јавност има одређени изграђени систем моралних вриједности и да колективни имунитет (као здрав) препознаје опасност по организам и мора да га одбаци кроз колективну осуду. Међутим, да ли је тако?
Јавност, ипак, није потресена, јер се потрести може неко ко је осјетљив, неко ко је жив. Јавност је толико засићена садржајима, а данашњем човјеку је досадно и не зна како да се забави. Зато добија стимулацију коју су препознали ствараоци интернет садржаја, прије свега портали и ријалити програми. Међутим, савременом човјеку, а посебно просјечном, а тим прије младом, сужена је пажња. Садржај који је бљештав, бизаран, привлачан је у кратком периоду. Серија, ма колико добра, не може се циједити и гледати неколико дана или седмица, већ се мора погледати одмах – бинџовати.
Не мањи дио народа није у досади, него у горем, у апатији. Због тога константна производња медијског садржаја не трпи постојање једне вијести која остаје закуцана данима на врху наше билбордове топ листе гадости, већ тражи њену прераду и цијеђење гдје на крају једемо храну од отпадака. Ма колико јавности био интересантан случај поменут на почетку текста, писац је већ навече истог дана када је снимак објављен примијетио да та тема није ни у првих 10 текстова на неколико релевантних портала.
Дакле, ко је „јавност“? Да ли је то мала група људи која се стално оглашава, односно збир запослених у медијским кућама, или је то народ који већину времена ћути и не гугла чак ни ласцивне садржаје (корисне, свакако не гугла)?
Учесталост афера на људе има ефекат као електротерапија на мртваца. Дејство ових компромитујућих снимака на јавност која је у у посљедњих пет година суочена са најмање десет масовних трагедија, са преко 250 мртвих, неупоредиво је мања од дејства тих трагедија. Ако су те трагедије и могле имати дејство електро-шока код реанимације, овакви снимци имају дејство електро-масаже на кадавера.
Може се закључити да потресеност није стварна већ ритуална, да је њен пут инверзан и да не заврши у свирали од зове, већ у рупи – као тема једне или двије кафе, неколико сати преписке у вајбер групи, писања фрустрираних коментара на друштвеним мрежама.
Умјесто закључка
Рат снимцима или цурење преписки са скај апликације, ако и има за циљ уништење политичке каријере појединца или цијеле једне политичке опције, углавном ово нема за ефекат. У ситуацији сталне предизборне кампање која у земљама „региона“ траје већ неколико година различитим интензитетом, објављивање снимака се прије чини као низ контролисаних експлозија, него као прилика за прочишћење друштвеног организма. Контролисана експлозија је ту да привремено одвуче пажњу од нечег мало битнијег.
Тако, снимци или преписке могу и да забаве својом бизарношћу. На примјер, тренутни в.д. предсједника једне раније моћне црногорске странке је свог посланички глас продао за нови телефон чија је тадашња вриједност била око хиљаду евра, и то се мјесецима натезао са спонзором око њега. Други политичар из БиХ је (при том, предсједник једне владе и у овом тренутку), према подацима објављеним на порталу блиском једној тајној служби, свој новостечени политички утицај искористио, између осталог, и ради брисања саобраћајног прекршаја. Неодољива асоцијација је случај Тонија Сопрана из треће сезоне серије гдје, иако је упетљан у гомилу озбиљних превара, он преврне небо и земљу да би му се опростила законски основана казна због прекорачења брзине на ауто-путу. Зашто функционер не може да истрпи и безвезну казну због прекорачења брзине када не бива кажњен од стране јавности ни за много већа кршења закона? Баналност такве јефтине трговине утицајем није на скали глупости ниже од жеље за снимањем приватног порно снимка неког ко (у начелу) не може да истрпи ни одијум јавности поводом неплаћене паркинг карте. Тај замишљени (не и измишљени) савремени политичар је, изгледа, морални пигмеј, како каже Ђорђе Чварков.
Једна од посљедица објављивања снимака или цурења информација из тужилачких истрага јесте (свјесно од стране оних који то раде) губитак повјерења у политичаре и стварање осјећаја да су „сви они исти“ уз истовремено убијање мотивације и самим политичарима да могу бити опрезнији од оних који су се прије њих оклизнули.
Снимака ће бити још, како аутентичних усљед неопрезности или усљед диверзије политичких противника, тако и оних монтираних кориштењем алата вјештачке интелигенције. Али ако јавност летаргично реагује на стварне и озбиљне снимке или повјерљиве преписке, како ће реаговати на фабриковане и да ли ће тад уопште бити икаквог друштвеног имунитета?
У овај рат је већ ушао наш највећи филмски режисер након што је највећи живи помоћник режисера нашег медијског ужаса монтирао снимак његове сахране. Борбу овог првог готово нико у обамрлој јавности није схватио озбиљно.
- „Дигитална хигијена“, Наталија Касперска и Игор Ашманов, Ризница, Београд, 2023, стр. 36-37 ↩︎
- Касперска и Ашаманов, цитирно дјело, стр. 96-97. ↩︎
- Касперска и Ашманов, стр 87. ↩︎
- https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-58740352 ↩︎
- https://mondo.ba/Sport/Kosarka/a1110023/lisa-en-o-vezama-sa-sportistima.html ↩︎
- Анализа Гугл претраге може и заварати, јер корисници интернета различитих генерација користе различите изразе за исте садржаје које ово мало истраживање није могло узети у обзир. Треба узети у обзир и фактор дјелимичне застарјелости Гугла као средства доласка до садржаја насупрот апликацијама за дописивање кроз које се садржаји дијеле директно. Наравно, нама није познат домашај и опсег тих садржаја који се шири приватним каналима на Телеграму, у приватним Вајбер групама и слично. ↩︎
- Др Зоран Миливојевић, „Емоције“, Прометеј, Нови Сад, 2000, стр. 335. ↩︎
