Прекодринци у новом српском трибализму

У српској колективној меморији, раздор је означен као основни разлог националног и државног пропадања. О идеалу слоге пјева српска химна, а о трагедији неслоге централни спјев српске књижевности. И као што у Софокловом Едипу Хор горко оптужује пропадање старе атинске религиозности, тако у Горском вијенцу Коло, као и трагички хор – нормативни глас цијелога народа, силовито оптужује српску неслогу као разлог пропадања: „Великаши, траг им се утро, // распре сјеме посијаше грко, // те с њим племе српско отроваше.“ Раздор је тако препознат као дубоки импулс и праболест српског националног тијела, и као такав је санкционисан у српском колективном супер-егу.

Да ово није само стерилна расправа о најопштијем међу општим мјестима српске културе, него еминентно практична, трагична тема, сасвим екстремно показује примјер руско-украјинског рата. У ауторском чланку, О историјском јединству Руса и Украјинаца, из јула 2021, Владимир Путин пише: „Прије свега, желим да нагласим да је зид који се посљедњих година појавио између Русије и Украјине, између дијелова онога што је у суштини исти историјски и духовни простор, по мом мишљењу наша велика заједничка несрећа и трагедија. То су, прије свега, посљедице наших сопствених грешака направљених у различитим периодима. Али то су такође и резултати циљаних напора оних снага које су увијек настојале да поткопају наше јединство.“ [истицање А.Г.]

Тако постављен редослијед је врло важан: раздор између Руса и Украјинаца је, према В. Путину, примарно, резултат – „наших сопствених грешака“, коме су онда, „такође“, придодали „циљани напори оних снага које су увијек настојале да поткопају наше јединство“. Kад нема сопствених грешака, неће бити довољни само циљани напори оних који желе да поткопају јединство.

*

Да ли смо у стању да препознамо активни, фатални образац? Тај образац нам се не нуди на нивоу апстрактног мишљења, него га непосредно региструјемо у апокалиптичним сликама и снимцима руско-украјинског рата. Дронови и крстареће ракете, запаљена техника и уличне борбе на рушевинама Бахмута и Маријупоља, стотине хиљада погинулих војника, и дневни сукоби који се до данас преносе у реалном времену – директна су посљедица „сопствених грешака“ и „циљаних напора“. Трагедија руско-украјинског рата је резултат раздора унутар јединственог „историјског и духовног простора“.

У хоризонту националног искуства, ми имамо живу слику поткопаног јединства српског народа у црногорском националном идентитету, који је, одњегован нарочито од средине двадесетог вијека, преко монтенегринства Либералног савеза Славка Перовића и Дукљанске академије Јеврема Брковића до позног ДПС-а Мила Ђукановића, довео не само до невјероватног признања независности Косова*, него и до најцрње пизме и острашћености, да се устоличење митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве обавило уз специјалне јединице полиције, хеликоптере и панцирска платна.

Наиван рационалист, како га замишља просвјетитељство, помислио би да је тај примјер довољан да из њега један „јединствени духовно-историјски простор“ научи лекцију. Па упркос свему, ми данас поново, са дубоко неодговорним, и, с друге стране, злурадим полетом, полазимо путем наше праболести, путем „сопствених грешака“ и „циљаних напора“ оних актера који поткопавају српско јединство. Забијање клина између једнога српског народа са двије обале Дрине, између Србије и Републике Српске, један је од неколико фундаменталних вектора текућих протеста у Србији.

*

Централни проблем српског националног питања лежи у чињеници да су Срби историјом расути на широком простору Балкана који је био превелик за српски демографски потенцијал. Осим централне Србије, свуда гдје су Срби на Балкану живјели, и обликовали те просторе својим ратовима, трговином и културом – били су само релативна већина, која није могла да одсудно асимилује друге народе, нити да асмилацијом буде ресорбована у друге народе и државе. Рјешење националног питања, како га дефинише модерна историјска наука, идентично је са изградњом јаке националне државе која би тај народ обухватила. А јака српска национална држава, са централним положајем на Балкану – који је до данас кључни геополитички и логистички хаб у комуникацији Средње Европе и Мале Азије – срушила би деликатну равнотежу која је била потребна великим силама да управљају тим простором.¹ То је врло логичан геополитички резон, кога треба тако и посматрати, без икакве сентименталности. 

Зато су српске побједе у великим ратовима два пута амортизоване југословенским пројектима, из чијег је коначног распада деведесетих година српски народ изашао вишеструко фрагментован. Република Српска се у том контексту проглашава једином и/или великом српском побједом, док је она у истини само релативна побједа, јер је примарни циљ Декларације о проглашењу Републике Српског Народа Босне и Херцеговине (1992) и Устава Српске Републике Босне и Херцеговине (1992) остао изневјерен – Срби нису остали у заједничкој држави са матицом српског народа, него су и из тог рата у коме су пролили много своје и туђе крви, поново изашли фрагментовани, прво у двије, а затим у више држава. Затим је у двије деценије послије рата и та побједа, тј. уставна позиција Републике Српске у дејтонској Босни и Херцеговини, масакрирана интервенцијама Високог представника и Уставног суда Босне и Херцеговине, у којима је одлучну улогу играо међународни елемент.

Распадом треће Југославије, одвојила се Црна Гора, и, коначно, у име етничког принципа погажен је историјски принцип и Повеља УН, те је НАТО агресијом и потоњом окупацијом на територији Косова и Метохије проглашена независна држава косовских Албанаца, а de facto НАТО протекторат на територији Србије. То је биланс рјешавања српског националног питања у зениту Пакс Американе.

Сада, у референтном оквиру нове међународне трансформације, у ишчекивању потенцијалног активирања многих отворених питања у овом „свијету у превирању“, даља фрагментација српског националног бића треба да онемогући сваку инцијативу о ревизији таквог наслијеђеног стања. Дугогодишњи професор политичке теорије са Хумболт Универзитета у Берлину, Херфрид Минклер, у својој књизи „Свијет у превирању: Поредак сила у XXI вијеку“, поред Русије и Турске, као главних ревизионистичких сила против постојећег европског поретка насталог деведесетих година, помиње и Србију као „латентну ревизионистичку силу“ – истичући је њеним предикатом поражене стране у ратовима деведесетих.² Таквој оцјени треба додати да је Балкан данас пун ревизионистиких сила, и готово да нема нације која нема такву групу захтјева, укључујући оне које би проф. Минклер у свом теоријском оквиру вјероватно сматрао побједничким странама у ратовима деведесетих.

Трансфер благостања, кога проф. Минклер предлаже као једну од три мјере пацификације ревизионистичких сила, дијелом објашњава европске инвестиције у Србији. Европске политичке елите, заинтересоване за одржање постојећег поретка, међутим, очигледно не вјерују до краја реторички чврстој опредијељености Александра Вучића за status quo. Отуда и бланко захтјеви да се уклони полицијска репресија према студентском антирежимском протесту, захтјеви потпуно неутемељени, јер, с обзиром на величину и трајање протеста, полицијске репресије готово уопште није било.³

Даља фрагментација српског националног тијела, као превентивна мјера пацификације, пак, иде у два главна смјера: i) изградњом паралишуће социјално-политичке поларизације у Србији, и ii) забијањем клина између Србије и Републике Српске. Ове двије кампање се у актуелним протестима сажимају под фирмама „ћација“ и „прекодринца“. О првој од ових кампања је већ било ријечи у претходном тексту; у наставку о другом краку ове кампање, коју можемо именовати фирмом – „прекодринци“.

*

У књизи Велики страх, француски историчар Жорж Лефевр (Lefebvre) излаже улогу коју је страх имао у настанку и консолидацији француске револуције. Велики страх (The Great Fear) је био једна гигантска гласина у народу (gigantic rumour) о томе да је племство организовало армију разбојника (brigands) и странаца као агента контрареволуције.⁴ Велики страх, по Лефевру, није само психолошки феномен, или један социјални епифеномен револуције, него централна креативна сила револуције која јe изазвала плиму „дефанзивног“ насиља и консолидацију револуционарних комитета и уопште свих рудиментарних институција револуције. Један цитат је карактеристичан:

„Четвртог јула, око осам сати ујутру, између Бурсија и Вира, једна старица, идући у поље, уплашила се видјевши двојицу прилично чудних људи поред пута. Један је лежао, очигледно исцрпљен и узнемирен, а други је ходао горе-доле са очајним изразом лица. Син локалног судског извршитеља наишао је на коњу и она му је рекла шта је видјела. Рекла је да људи страшно изгледају, као разбојници. Он се сложио, обузела га је паника, ударио мамузама коња и одјурио ка Виру, вичући успут да долазе разбојници. Сви који су видјели ту двојицу како пролазе путем били су увјерени да су опасни. Гласина се проширила и расла великом брзином. У Бурсију су говорили о двојици разбојника; у Прелу их је било десет; у Васију три стотине; у Виру шест стотина; до тренутка када је вијест стигла до Сен-Лоа, Бајеа и Кана, причало се да око три хиљаде разбојника лута шумама око Вира, пљачкајући, палећи и убијајући.“⁵

Данас више нема потребе тражити све објаве на мрежама и у субверзивним медијима Јунајтед групе у којима се, од почетка протеста, на овакав начин говори о „прекодринцима“. Ноторни представник ове класе гласина је твит радијског водитеља Игора Бракуса о „тридесет хиљада полицајаца из Републике Српске“ које је Вучић „настанио по београдским адресама“. Тај број је, додуше, пет до шест пута већи од укупног броја активних полицајаца у Републици Српској. За потребу гласине, то је, међутим, индиферентно – „прекодринци“ су контрареволуционарни агент Српске напредне странке, она армија разбојника и странаца у савременој српској верзији Великог страха.⁶

Истинити демијург ових студентских протеста, а то, наравно, нису студенти, је, судећи према његовом дјелу, интелектуално потентан ентитет, и добро разумије употребну вриједност оваквих гласина у припреми једног револуционарног пројекта. Катализатор конспиративним гласинама о „прекодринцима“ лежи у чињеници да је режим у Србији актуелном протесту супроставио, углавном, параинституционални отпор који се не може непосредно идентификовати са државом Србијом, концентрисан у тзв. Ћациленду.⁷ А икона тог параинституционалног отпора задуго је била једна комична медијска појава: Милош Павловић, студент медицине, „прекодринац“ – поријеклом из Добоја.

Овакав избор режима Александра Вучића, међутим, није створио него само продубио већ постојећу поларизацију.⁸ Јер, масовне оптужбе на мрежама против „прекодринаца“ почеле су прије пада надстрешнице у Новом Саду: у току избора 2022, и у том оквиру нарочито локалних избора у Београду, гдје су поједини познати Срби из Републике Српске гласали, и гдје је борба режима и опозиције и најтјешња. Ту се у организованој антикампањи против „организованог увоза гласова из Републике Српске“, нарочито истакао Драган Ђилас са својом странком.⁹

*

Да се не ради само о тренутној политичкој конјунктури, у којој „прекодринци“ подржавају актуелни режим у Србији, него о историјској константи дугог трајања, уведена је идентификација „прекодринаца“, тј. Срба из Републике Српске, са КуК монархијом. „Прекодринци“ данас тако поново прелазе Дрину, и јуришају на Србију, као што су то радили и 1914. у аустроугарској војсци, у чијем су се саставу тада нашли. Занимљиво је у том случају да се у наративу протеста уопште не говори о „пречанима“ у аустроугарској војсци, него само о „прекодринцима“, јер су потомци „пречана“ и повели актуелне протесте против режима, при чему је и сепаратистички елемент у Војводини добио простор у јавности за своје апетите и програме.¹⁰ То чак и ако се ради о „прекодринцу“ који је дошао „пречанима“, као у случају проф. Динка Грухоњића.

(Таква селективност, наравно, разара материјални основ паралеле о КуК баштиницима у цјелини, и била би довољна да се већ ту кампања о „прекодринцима“ одбаци као јефтина сикофантија. Али, као што је познато, логичка и историјска кохерентност, и уопште истина – никада није била неопходна за политички ефекат. А то нарочито није потребно нарцисоидној и слабо образованој генерацији која, у готово сладострасној резигнацији, понавља механички преузету формулу са англофоног интернета –  како, ето, живи у времену пост-истине.)

„Прекодринци“, дакле, поново прелазе Дрину, али не „пречани“ Дунав и Саву. Ово је и мјесто за пригодну историјску парентезу. Зашто је аустроугарски напад на Србију ишао преко Дрине, а не, као што је то раније увијек било, преко Дунава и Саве према моравској и вардарској долини? Међу осталим и управо због тога да се српски народ у склопу те офанзиве етнички очисти из Босне и Херцеговине, нарочито из Подриња, за шта су посебно биле задужене шуцкорске јединице (састављене главним дијелом од босанских муслимана и Хрвата) које су онемогућавале повратак остацима преживјелих Срба на своја имања. Тако, у перверзној персифлажи актуелних протеста у Србији, и етнички очишћени Срби Подрињци постају „прекодринци“ који су предводили завојевачки рат на Србију, и сви они који су у Босни и Херцеговини током десет година, од Анексионе кризе до краја Првог свјетског рата, били прогоњени и суђени, принудно мобилисани, интернинрани у логоре и убијани у широким репресалијама регуларних аустроугарских и шуцкорских јединица.

„Из Босне и Херцеговине су 10. августа први транспорти били упућени у Арад, где је током рата било интернирано преко 3.300 људи, од којих је у интернацији умрло најмање 553; постоји и податак о близу 5.500 интернираних из Босне и Херцеговине у овај логор, од којих се кући вратио само 1.031 заточеник. Интернирци из Босне и Херцеговине упућивани су такође и у логоре Шопроњек, Коморан, Кечкемет, Талерсдорф, Туроњ и Грац. Један део ових интернираца је ускоро био мобилисан и никад није утврђен број оних међу њима који су погинули или умрли у војсци. На територији Босне био је основан велики логор код Добоја у коме се број логораша пео и до 46.000, а међу њима број жена и деце износио близу 17.000 (реч је била првенствено о породицама чији су чланови постали српски добровољци). У овом логору су услови живота за сужње били изузетно тешки.“¹¹ То је исти онај Добој из кога долази и прво заштитно лице тзв. Ћациленда, студент Милош Павловић, поводом кога је и реактивирана демонизација „прекодринаца“ у оквиру актуелног протеста у Србији.

Ако је Срба са простора Босне и Херцеговине и тадашње Хрватске бановине и било у аустроугарској војсци, а било их је, то је онда национална трагедија која је и настала из тога што је српско национално тијело живјело фрагментовано у више држава, као што је то дијелом и данас случај, и на чему активно раде продубљењем ових подјела и актуелни протести у Србији. Од тих српских заробљеника на Галицији су, рецимо, у Одеси потом формиране Прва и Друга српска добровољачка дивизија под командом Стевана Хаџића и Михаила Живковића, које су у великом ентузијазму масовно изгинуле ратујући на Добруџи и у источној Србији. Као што је и штаб Врховне команде српске војске, придошле масе добровољаца са аустроугарске територије, заробљеника који су се и сами предавали, и потом изразили жељу да ратују у српској војсци, циљано слао на јужни фронт, на Косово и Метохију и у Македонију, како им, у случају заробљавања, не би аутоматски слиједила смртна казна у велеиздајничким процесима пред армијом КуК монархије. Јер је Врховни штаб знао историјску ситуацију тада трагички разбијеног српског народа.

*

Актуелна демонизација „прекодринаца“ је тако у свему неисторијска, фрагментарна и селективна, и у свему срачуната само на то да забије клин између Србије и Републике Српске, како би се, као што је већ истакнуто, извела неопходна пацификација српског народа, да у евентуалном ширем оквиру ревизија и трансформација не предузме и ревизију српског питања како га је ријешио претходни поредак Пакс Американе.

Није стога необично да са овом демонизацијом „прекодринаца“ коинцидира демонизација Срба са Косова и Метохије, које исти ови актери означавају одвратним термином – „косовари“.¹² Ради се о данас двије најугроженије периферије српског националног бића: Срби са Косова и Метохије су актуелно најугроженији, док су Срби из Републике Српске, нарочито из Босанске Крајине, потенцијално најугроженији – будући данас најзападнији дио српског народа са врло дугим и врло уским коридором према матици.

У том оквиру, системске денунцијације ових двају дијелова српског националног тијела у актуелним протестима нису случајне, и представљају, осим консолидације револуционарног покрета системом Великог страха, и наративну припрему за потенцијално даље потискивање српске периферије према центру замишљеним етничким чишћењима, што би осим даљег територијалног сажимања српског националног тијела додатно поларизовало сам центар према коме би били потиснути.

Јер, како би разорена национална солидарност – на чијем мјесту се његује готово трибалистичка мржња према другим дијеловима једнога народа – презирући „прекодринце“ и „косоваре“ на периферији данашњег српског националног простора, тј. са сигурне удаљености, могла да одреагује када се та периферија потисне у центар. Овдје већ имамо и историјски примјер крајишких Срба.

А центар се, ево, већ сад о своме јаду забавио.

*

Као што је фрагментација српског националног тијела легитимни интерес друге стране, тако је и српски културни интегрализам наш историјски императив времена. Исти они који пред јавношћу Србије у протестима, у референтном оквиру Великог страха, говоре о „прекодринцу“ који прелази Дрину да би одлучио исход избора и преузео најбоља радна мјеста, кад није заузет премлаћивањем српских студената-нобеловаца, о српском културном интегрализму већ говоре као о новом хегемонистичком пројекту, и готово као о новој Великој Србији. Из тог разлога, рецимо, одбацују и једног Мила Ломпара, иако су заједно против Вучићевог режима. И из тог разлога, нарочито, и на сваком кораку, клевећу и централну интегралистичку институцију српског народа – Српску православну цркву и њеног патријарха.

У тој борби око културног регистра и значења (Deutungskampf), у том рату у симболичком простору – који је, како је упорно истицао Бурдију, и искључиво поље истините моћи савременог друштва – лежи главни задатак нашег времена.

За нас не постоје цисдринци и трансдринци, не постоје ендо- и егзо- ни епи- и хипо- у српском националном корпусу. За нас постоји један и јединствени српски народ, који не живи у раздобљу среће и склада иза кога , према Хегеловим ријечима, остају празне странице историје; него у опасном времену трансформације и кризе, у коме се грешке скупо плаћају.

1. Потпуно у овмим терминима је српски геополитички проблем сажео нпр. Чедомир Попов. ↩︎
2. Herfried Münkler, Welt in Aufruhr: Die Ordnung der Mächte im 21. Jahrhundert, Rowohlt Verlag 2023. Проф. Минклер је врло интелигентни аутор у оквиру оне политичке перспективе која НАТО агресију и проглашење независне државе косовских Албанаца на територији Косова и Метохије сматра – оправданим. Дуго је за ову прилику испитивати конзистентност таквог става у ширем координатном систему његовог ауторског опуса. ↩︎
3. Упоредите, рецимо, са експресним разбијањем протеста у пандемији. ↩︎
4. Читалац примјећује да сам ја Лефеврову књигу читао у енглеском преводу, у коме, додуше, може и много тога да се изгуби. ↩︎
5. Georges Lefebvre, The Great Fear of 1789: Rural Panic in Revolutionary France, (trans. Joan White), New York: Pantheon Books, 1973, стр. 54 ↩︎
6. Ја, нажалост, немам времена да урадим студију случаја о Великом страху од „прекодринаца“ у Србији, и испитам ову Лефеврову хипотезу на већ великом узорку емпиријског материјала након годину дана протеста. Радовао бих се да то неко уради. ↩︎
7. Овај поступак може подједнако увјерљиво да се објасни хипотезом срачунате тактике као и хипотезом изнуђеног одступања. ↩︎
8. Мање је вјероватно да је овај избор резултат дилетантизма и непромишљености. Вјероватније хипотеза је да је режим циљано изабрао студента из Републике Српске, како би потпуно консолидовао свој блок денунцирајући кампању против Срба из Републике Српску као издају, усташтво и сл. Цијену те поларизације су, без своје воље, платили Срби из Републике Српске. ↩︎
9. По мом мишљењу, гласање Срба из Републике Српске на локалним изборима у Србији, ако и имају законско право, је погрешно, јер нема ни маргиналан политички утицај на исход избора, а даје карту у руке денунцијантима који играју на национални раздор, и ако би они и без тога нашли довољно изговора. ↩︎
10. Апетите и програме, уосталом, врло глупе, као да Војводина има икакве државотворне потенцијале, и као да би могла да се одржи у независности одвајањем од Србије, а не да тренутно буде раскомада и апсорбована између Хрватске, Мађарске и Румуније, које немају баш никаквог интереса за некавом независном Војводином. ↩︎
11. Историја српског народа, књ. VI-2, Београд: Српска књижевна задруга, 1983, стр. 50. ↩︎
12. Нека читалац, рецимо, укуца у претраживач на твитеру, латиницом и ћирилицом ријечи „прекодринац“ и „косовар“, е да би се увјерио о размјерама ове кампање. ↩︎