Хронологија случаја “Снајпер сафари”: Од 1. априла 1995, до новембра 2025.
Према оном што је доступно у медијима и у извјешајима војне службе тзв. АРБиХ прва појава ове теме веже се за Meђународни дан шале, 1. април 1995. године. Тај дан сарајевско “Ослобођење” преноси слободно допуњен текст из италијанских новина.
Један стубац из Corrie Della Sera са 12. стране постао ударна вијест на насловној страни “Ослобођења” 1. априла 1995. године, aли сарајевско “Ослобођење” не помиње Corrie Della Sera него за извор наводи торинску “La Stampu”.
Аутор текста у Corrie Della Sera, Венанцио Постиљоне (Venanzio Postiglione), наводи да постоје информације, без прецизног извора, да туристи одлазе у Босну (не помиње ни један град директно) гдје добијају прилику да за новац пуцају на становнике Босне и Херцеговине. Аутор не помиње да ли су домаћини Срби, Муслимани или Хрвати, ни ко су жртве. Наравно, ово је било довољно да дежурне жртве одмах сву причу пребаце у Сарајево.
У свом тексту “Oслобођење” доноси и име првог свједока наводног сафарија, а у питању је италинајски новинар Ђузепе Закарија који је касније био члан Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. године. Нисмо пронашли доказ да је Закарија икад касније помињао тај његов догађај с Пала „кад му је српски официр понудио да пуца на цивиле у снајперској алеји.“
Овдје је новинар листа “Ослобођење” пропустио прилику да похвали српско снајперско оружје које је у стању да с Пала погоди цивила у Сарајеву, јер тешко да и данас постоји снајпер који може да погоди мету с 15 километара. Иста прича, у мањем обиму, копирана је у СДА гласило “Љиљан” 5. априла 1995. На те двије објаве своди се први покушај форсирања ове приче у јавном простору.
Други пут прича се појавује 2022. и то у виду документарног филма „Сарајево сафари“ словеначког аутора Мирана Зупанчића. Миран уводи једну новину јер у филму има свједока догађаја. Идентитет свједока није откривен, а откривено нам је само да је био члан једне свјетске агенције и да је боравио и на простору Муслиманско-хрватске федерације, али и Републике Српске. Још једна новина коју нам доноси словеначки аутор јер податак да су службе сигурности имале ове податке још 1993. године.
Увидом у Билтене/Специјалне информације/Изворне информације, три типа докумената које је радио Штаб Врховне команде АРБиХ, нисмо дошли до ових информација. Потребно је напоменути да у овим документима постоји сијасет информација о новинарима, њиховим кретањима, али и снајперистима на разним странама.
Један од извјештаја говори о понашању новинара пред најављено нато бомбардовање српских положаја:
Прашина коју је подигао словеначки аутор није трајала дуго али ни тад као ни 1995. није било реакције српских институција на ову тему.
Нова афирмација ове теме дешава се управо ових дана кад имамо све више свједока и све више људи који су, наравно, о сафарију “све знали.” Један од посљедњих који се појавио је Џон Џордан ( John Jordan), амерички ватрогасац, који је боравио у Сарајеву током рата и који се сад сјећа људи који су долазили на сафари.
У тексту објављеном на темељима књиге „Ведран и ватрогасци“ аутора Хариса Имамовића, односно Џордановог свједочења пред судом у Хагу, гдје тврди да је знао за сафари снајперсите. Међутим, Џордан је дао изјаву августа 1993. и Државној комисији за прикупљање чињеница о ратним злочинима у Босни и Херцеговини, гдје уопште не помиње овако значајну тему.
Државна комисија за прикупљање чињеница о ратним злочинима у Босни и Херцеговини у неколико издања својих новина, “Билтен“ и „Злочини”, није поменула никакав сафари. Такође ни Helsinki Watch у својим издањима „Ратни злочини у Босни и Херцеговини“ не помиње ову тему, за коју као што сад видимо, обогаћени накандном памећу и ко за каквим поривима, сви знају и већ су се окомили да наметну Србима неки нови вид кривице.
Шта је објављено у Италији?
„Босански обавјештајци“ спомињу се у тексту који су прије десетак објавили италијански медији „Република“ (La Republica) и Ђорно (IL Giorno).
„Босански обавјештајци су, наводно, у то вријеме обавијестили и италијанске службе да „на брдима око Сарајева има Италијана“ који су из Трста долазили „у пратњи некога да иду пуцати на цивиле“, и да је онда дошло до интервенције како би та путовања била прекинута. Постоје ли тајни документи о организаторима тих злочиначких „екскурзија“ и учесницима? Могу ли други свједоци, који су до сада ћутали, довести до преокрета? То су питања у фокусу истраге миланског тужилаштва, о црној страници историје отвореној након проглашења независности Босне и реакције Београда и босанских Срба. Стиснуто између планина, потпуно изоловано, Сарајево је било окружено топовима, минобацачима и стотинама снајпериста. Међу њима би, наводно, било и Италијана, наизглед безазлених, који су ради забаве учествовали у „људском сафарију“, користећи чак и беспомоћну дјецу као мету,“ наводи се у чланку миланског „Ђорна.“
Спомиње се да би као свједок могао бити саслушан и „бивши припадник босанске војне обавјештајне службе, Е.С.“, интервјуисан у документарцу („Сарајевски сафари“ словеначког редитеља Мирана Зупанича). Међу потенцијалним свједоцима је и сам Зупанич, те поједини извори, стоји у тексту у којем је много тога „наводно“ и у којем пише да је да миланско тужилаштво отворилo случај, да саслушава свједоке и прибавља документацију:
„Тужилац Алесандро Гобис отворио је истражни предмет, за сада против непознатих лица, уз квалификацију кривичног дјела убиства с умишљајем „отежано подлим и безразложним мотивима“, почињеног у саизвршилаштву између више лица у Сарајеву између 1993. и 1994. године, повјеравајући истрагу карабињерима РОС-а. У предмету се налази и извјештај о тим „богатим странцима који воле нечовјечна дјела“, који је недавно Тужилаштву у Милану доставила бивша градоначелница Сарајева Бењамина Карић: она је 2022. већ иницирала покретање истраге у Босни, која би затим запела, заснована на открићима из документарца „Сарајевски сафари“ словеначког редитеља Мирана Зупанича, представљеног на Al Jazeera Balkans Film Festivalу, као и на књизи „Копилад Сарајева“ Луке Леонеа.“
Kao што је познато, вијест из Италије током новембра пренијели су бројни западни медији, а тема је након пар дана већ клизила у заборав. Међутим, новинар из Хрватске, Домагој Маргетић, послао је италијанском тужилаштву изјаву у којој пише да је положаје српске војске у Сарајеву током рата посјећивао садашњи предсједник Србије Александар Вучић, а цијело писмо интонирано је тако да се Вучић повеже са наводним снајперским сафаријем.
То што је уперио прст у Вучића је Маргетићевом потезу обезбиједило до сада незамислив публицитет (Маргетић се у регионалној јавности третира као „пара-новинарска“ појава. На примјер: његова претходна прича o заједничком договору Београда и Загреба да руски дио НИС-а продају компанији Томислава Мерчепа била је игнорисана, поготово у Хрватској, као и бројне у низу) и покренуло нови круг објава у хрватским, затим сарајевским, дијелу српских, а онда и оним истим западним медијима који су прије десетак дана објавили иницијалну вијест.
У складу са манипулативним медијским праксама, иза те нове „бомбе“ потпуно је сакривена чињеница да је „снајперски сафари“ и даље недоказана претпоставка без иједне опипљиве чињенице и стварног свједока.
