Ни претходни мјесец није био без крупних вијести, од којих су најзначајније посјета кинеског предсједника Србији, пад хеликоптера у Ирану и јучерашња резолуција Генералне скупштине Уједињених нација о Сребреници. Као што је већ на почетку ове публикације речено, ми живимо у времену убрзања, у коме ће се крупне, важне и лоше вијести систематски умножавати на рачун позитивних, дневних и локалних.
Брза измјена лоших вијести које једна другу престижу и потискују, падају у наше искуство, као у јатима црне птице, притискујући га као мора. Вијести и слике које су нас јуче шокирале, данас већ сматрамо нормалним: рецимо, први масовно дијељени снимци непокривених лица убијених непријатељских војника за вријеме рата у Нагорно-Крабаху из 2020. важили су тада као варварско разбијање табуа и изазивали моралну одвратност; у међувремену су мреже и Телеграм канали препуни таквих и још тежих war porn слика преко којих се скоро рутински прелази.
Оно што послије тога остаје у људској свијести јесте неодређено осјећање бриге и исцрпљености, који расту до апатије и цинизма, или до најтамнијег песимизма, и психо-социјална истраживања мнијења могла би ово емпиријски показати. Потребно је од времена на вријеме одморити од лоших вијести, или, како се то често форумлише по наслову књиге Клеја Џонсона – подвргнути се информационој дијети.
Зато на овом мјесту, и овим текстом, једна цезура. А за ту сврху, тешко је направити бољи избор од Бранка Ћопића који је своју стваралачку филозофију тако формулисао: против сила разарања, против црних коња и црних коњаника, исписати своју златну бајку о људима. Створити у књигама бољи свијет, то је Ћопићев хуманистички и књижевни програм.
Још као дијете, неколико пута сам прочитао сабрана дјела Бранка Ћопића која је имао мој ујак, популарно издање Свјетлост-Веселин Маслеша-Просвета у тамно црвеном повезу и златотиску. Мени је Бранко Ћопић до данас интимно најближи писац, упркос армији поклоника класичног двојца Андрић-Црњански, које је и Ћопић, уосталом, врло високо цијенио. Ја за то имам сасвим личне разлоге. Ћопић није само велики дјечији писац уз кога сам се, као и толики други, навикао на књиге уопште – и зато, као васпитач, без премца у српској култури – него и мој земљак. Свако воли по сродности, и ја сам тако нарочито волио да читам о Подгрмечу у коме сам растао и ријеци Јапри на којој сам проводио љетне распусте и научио да пливам, и о његовима јунацима Крајишницима које је тако добро знао и тако вијерно представио у свим њиховим менталитетским и идиосинкратичним цртама, да сам их ја од почетка видио и у књигама и пред властитим очима. Затим, и Бранкова мајка Соја је од Новаковића који су из Лике прешли у Подгрмеч, као што је моја прабаба Јованка од Новаковића који су из Лике дошли у Подгрмеч, и још неким сличностима ћу се вратити поводом књиге која је и тема овог текста.
Почетком јануара ове године, купио сам у Београду, у књижари Службеног гласника изнад Вуковог споменика, књигу Бранко Ћопић: “Кујем своју жицу”: Интервјуи и архивски документи (приредила Олга Красић-Марјановић). У књизи се појављује приватни Бранко Ћопић, кроз интервјуе у којима говори о политици, друштву и литератури, у препричаним анегдотама и власторучним поднесцима градском комитету поводом денунцијација и књижевних контроверзи, кроз архивске фотографије из породичних албума и кроз писма блиских људи, и, коначно, кроз нервозне странице дневника које, пред смрт, имају готово један призвук очајања. У наставку један несистематичан избор из књиге, прије свега о Ћопићевом хуманизму.
У књизи говори мудрац и шерет, како га неколико пута именују у уводницима интервјуа, који осцилује између омиљеног режимског писца и дисидента. Само Ћопићева љубав за тзв. малог човјека стоји мирна и једнозначна.1 Мали човјек, за Ћопића, заправо не постоји:
“Мени су рат и револуција показали да нема тог такозваног малог човјека…. Знао сам, тако, неког Маћу Будимира под Грмечом. Звали су га Маћо, био је мален, једва 100 цм. Кад је била четврта офанзива у центру Подгрмеча, у једном је селу био опкољен њемачки пук. Онај Шоша с Козаре, који је водио ту операцију уништења пука, као бијесан јуриша шест дана и шест ноћи, а Нијемци се утврдили као командоси. И што ради тај Маћо Будимир? Упада готово у ровове! Како се тај борио, како тај неће нигдје да попусти, како тај не зна шта је страх, како тај иде напријед…! Касније сам чуо да се нешто разочарао, према њему као нешто поступали не знам како… Сада је негдје у Београду, волио бих да га нађем… али какав је то био херој! Тако сам видио да нема малог човјека и да је револуција дала сваком човјеку шансу да се покаже.” (Magda Weltrusky, Svijet, Zagreb, 20-25 maj 1975). И кад, дакле, одговара озбиљно, Ћопић деликатно иронизује синтагму “мали човјек” из саговорниковог питања, схватајући га намјерно као човјека малог растом, а затим и ту, тако схваћену синтагму, ликвидира херојем Маћом Будимиром. Мудрац поново иде под руку са шеретом.
Ово је и досљедна посљедица Ћопићевог хуманизма. Одлучна љубав и борба за тзв. малог човјека и јетка нетрпељивост према бирократији, а то значи државној моћи, одређује Ћопића не као комунисту онога свог времена, него сасвим јасно као ону врсту хуманистичког љевичара и либерала који је од почетка био врло риједак и чији је практични политички биланс увијек био најнезнатнији. Ћопић припада истој оној културно-политичкој линији којој припадају, рецимо, Вилхелм фон Хумболт и Ноам Чомски:
“Најзначајнији проблем у нашем друштвеном животу је питање како да се до максимума развеже и развије стваралачка и радна иницијатива сваког нашег човјека.” (НИН, Београд, Год. VIII, бр. 382, 27. април 1958), и затим: “У свести наших људи још је увек заостала и веома је присутна психологија грађанина поданика и послушника. Вековима је та психа као коров израстала, сплитала се и пуштала корена под турским, аустроугарским и нашим феудалним и другим тиранима. Из душа наших људи тешко је ишчупати то верноподаничко корење и људе учинити истински слободним. Мислим да је велики и племенити задатак књижевности да данас помогне нашем човеку-самоуправљачу, да се развије у слободну, стваралачку и потпуну људску личност.” (Драгослав Адамовић, Политика, Београд. – Год. LXXI, бр. 21994, субота, 28. децембар 1974, стр. 13)
У том великом послу ослобођења, обичног човјека је требало уздићи образовањем а бирократију обуздати сатиром. Ћопић схвата писца и културног радника као “инжењера душе” а васпитање народа најтежим задатком: “Лакше је саградити Јабланицу и Аутопут, него сељака с Врандука увјерити да је равноправан с министром, или да је његова жена, замотана у фереџу, равноправна с њим.” (Књижевне новине, Београд, Год. LXXI, бр. 41, 10. октобар 1950, стр. 3) Због другог дијела задатка, тј. свог сатиричког ангажмана да одвоји жито од кукоља и опортунисте од револуционара, или како их Ћопић назива “абдулахмедовски лижисахани, црножуте фељбабе и префарбани срески начелници”, дошао је у сукоб с врхом партије и Титом лично, који га је по имену прозвао на Трећем конгресу Антифашистичког вијећа жена (АФЖ) у Загребу, чему су се у новинама придружили Моша Пијаде, Душан Поповић, Велибор Глигорић и чак Скендер Куленовић. Коначно, хронологија његове друге познате сатире говори о том отпору центара политичке моћи: Одумирање међеда је написао 1958, комад је премијерно игран тек 8. октобра 1967. у позоришту Јоаким Вујић у Крагујевцу, а прво сљедеће играње послије премијере је тек 1975. у позоришту Јазавац у Загребу поводом пишчевих шесдесет година живота.
И без овог великог отпора, Ћопић је говорио да му сатира, за разлику од лирског хумора, није природна јер је горка и нападачка, али да је неопходна, а кад је већ неопходна тада оштрији нож мање боли. У том смислу је сматрао оклијевање и аутоцензуру код млађих писаца онога времена лошом и за њих и за друштво. Ћопићево стварање бољег свијета није се, дакле, ограничило само на ону златну бајку о људима у књижевности из Писма Зији Диздаревићу – није чисто артистичко, него је укључивало и активну борбу писца и културног радника за праведније друштво у коме ће се у највећој могућој мјери ослободити стваралачки и радни потенцијали сваког човјека. Тај напор је био разуман у једном свијету у коме је књижевност још имала релативно широк одјек, и у коме политичка власт према томе и довољно уважавала писца да би га прогонила; а идеја о томе свијету данас готово да разбуђује ону лирску меланхолију над изгубљеним, измученим али бољим свијетом, коју је уписао Ћопић у своје предратне приче почев од Смртног рува Соје Чубрилове.
У политици убијеђени прогресивац, Ћопић је у књижевности остао досљедни конзервативац који је презирао модернистичке покрете оног времена, а у првом реду надреализам, као претенциозно мућење воде да би изгледала дубља. Коријен овог политичког прогресивизма и умјетничког конзервативизма је, пак заједнички – Ћопић је просвјетитељ и воли разум и јасне линије, и нарочито свјесно и систематско стварање независно од надахнућа. Посуђујући наслов од Скендера Куленовића, Ћопић пише у листу Јеж одличну сатиричну пјесму Збор дервиша модерниша, у којој исмијава надреалистичку моду и њене идоле, Сартра, Рембоа, и хашиш, и подсвијест и надпамет; а затим даје и један раблеовски тумач непознатих појмова на крају пјесме да би га модернисти боље разумјели, па је тако јаје – полуфабрикат који производе птице по дубоком унутрашњем нагону, а рупа – нешто као вакуум.
Оно што је за Ћопића најкарактеристичније, и о чему је и у овој књизи на више мјеста било ријечи, то је изванредна живост његове књижевности и његових јунака. Своје јунаке Ћопић је и узимао из живота и виртузно сликао у живе људе-типове што је и довело до његове несравњене популарности, нарочито међу Крајишницима и војвођанским колонистима који су изашли из народа коме се он у својим књигама увијек враћао. Тако један млади писац тврди да је Николетина Бурсаћ његов стриц, а један демобилисани официр у Панчеву позива Ћопића на страну и шапатом га пита – “деде реци, је ли истина да сам ја Николетина”. Николетина је, из Ћопићевих књига и илустрација Зуке Џумхура, израстао у омиљеног послијератног јунака и у парагона крајишког ратника, а Ћопић је постао савремени класик на онај начин како се, по Достојевском, класик једино и постаје – стварајући савршени тип у једном ограниченом, националном или још ужем локалном контексту кога писац најбоље познаје, а не стварајући од почетка свјетску књижевност на универзалним мотивима.
Изостављајући нервозне странице пуне очајања из дневника с краја живота, које стају у посљедњу реченицу опроштајне поруке – збогом лијепи и страшни животе, још двије сасвим личне цртице на крају овог врло личног осврта на збирку докумената Бранка Ћопића. Ћопић је као једног од омиљених писаца због кога се и коначно заувијек окренуо књижевности именовао првог руског чаробњака и мог омиљеног писца – Николаја Гогоља; а за дугих зимских дана, као дјечак, морао је да чита пјесме о Марку Краљевићу једном великом јунаковом поклонику, свом комшији Малигану, који је око сваких задушница продавао овцу и куповао велику свијећу, дуплијер, и проливајући сузе се спуштао цркви да је запали за јунакову душу. (Вук Трнавски, Политика, Београд – Год. LII, бр. 15316, 16 децембар 1955, стр. 9) Овај податак ме је скоро наглас насмијао као тако и раније Ћопићеве књиге: јер сам ја, као ђечак, једнако морао да читам пјесме једном фанатичном поклонику Марка Краљевића, који је за једну ријеч против српског јунака био спреман да се са сваким посвађа на крв и нож – мом ђеду Стевану. Тим другим податком, јер ми је први већ био познат, моје личне симпатије за писца само су утврђене.
Бранко Ћопић учествовао је у првом нападу на Бањалуку током Прве бањалучке операције НОВЈ у коме су јединице народноослободилачке војске ушле у град и од новогодишње ноћи 31. децембра 1943. до 3. јануара 1944. водиле градске борбе са мијешаним саставом Вермахта и различитим јединицама НДХ. О томе Ћопић, на свој начин у књизи прича сљедеће: “Сјећам се кад смо уочи само Нове године 1944. нападали Бања Луку – прича Бранко Ћопић. Прије напада, то вам је била смијурина, непријатељска радио-станица рекламирала је поједине хотеле и друга мјеста гдје је требало да дочекају Нову годину. ‘Далмација подрум у тој и тој улици’ – јављали су – ‘припрема својим цијењеним гостима изненађење…’ Јединица, у којој сам се и ја налазио, донијела је заиста изненађење.” И затим даље: “Почела је битка – наставља Бранко Ћопић – био је то прави кошмар од метежа. Даме су бјежале у дугим хаљинама. Одјекивала је урнебесна вика… Али и ја сам ту доживио изненађење. Због тога сам незаборавно упамтио ту Нову годину. Изненада је непријатељској војсци дошла помоћ, управо у часу, кад сам се ја разјуначио, намерачен да у слављу и весељу дочекам Ново љето. Једва сам изгурао уз Бријег Перићевац(сиц!). Бјежао сам – смијући се додаје Ћопић – да ноге поломим!” (М. Ашанин, Народни лист, Загреб, 1, 2. и 3. јануар 1959.)
Наша је велика срамота што је родна кућа Бранка Ћопића онако дуго стајала као заборављена рушевина, док је новац у Републици Српској од њене самосталности, и затим од краја рата до данас, дијељен за сваки интерес бизниса и хира поратних олигархија и новобогаташа. Један пријатељ ми је скоро пренио да постоји идеја да нови парк у Бањој Луци понесе име Бранка Ћопића. С обзиром да Петар Кочић, према заслузи, већ има парк у центру Бање Луке, ово је прилика да Бања Лука постави и парк с другим стражаром над Крајином.
То је наш дуг данас. Споменици које су они нама подигли, далеко су већи.
