Годину и по дана прошло је од спектакуларне акције у којој су ухапшени власници приватних факултета из више мјеста у Босни и Херцеговини. Осумњичени су да су трговали дипломама.
Да би се открило и документовало нешто чиме нико није био изненађен инспектори су глумили студенте и сами куповали дипломе. Акција је објављена уз фанфаре. Главни тужилац Тужилаштва БиХ Миланко Кајганић информисао је јавност тада да су прикупили доказе да се диплома могла купити и на пумпи.
Ваљда је и то неки капитализам, све може да се купи, па и диплома. На пумпи и кафани заврши се посао, договори усвајање закона, састави коалиција, формира власт. Што не би могла да се купи диплома?
Генерално, по бројним слободама и флуидности Босна и Херцеговина је једна економски веома егзотична капиталистичка земља. Личи помало на Сједињене Америчке Државе.
Једнако тако је и политички. До јуче то се звало транзиционо друштво – стално смо у транзицији, значи, у покрету, иде гас. У том сталном кретању пумпа је идеална метафора. Наспи гориво, попиј кафу, купи диплому и пичи даље. До овог wild wild west система стигло се кроз различите етапе и он је метастаза више различитих фактора.
Суштински и бар дјелимично то је посљедица чињенице која се често излизано изговара: знање није цијењено, цијењено је звање. Права истина је да ни звање није цијењено, већ је звање тражено, а тражено је како би човјек могао да се уновчи.
У посљедње двије деценије као киосци никли су приватни универзитети. Настали су као потреба, резултат и посљедица јасних економских закона потражње и понуде. Држава је наквасала и раширила се. Основане су институције, установе, агенције, тијела. Потреба попуњавања фотеља кроз политичке странке створила је привредну грану, цијели повезани ланац снабдијевања потребним кадровима, са знањима и звањима – природну појаву цвјетања диплома.
Све указује да је индустрија звања државни интерес, а пошто није ограничена границама, могуће да је и регионални. Штета што се извоз ове робе не мјери статистикама и камиони диплома прелазе границе неопажено.
Дипломирање као појава чији значај се може довести у питање није карактеристична искључивао за образовне установе којима управља приватни капитал.
Док вријеме пролази мијењају се матрице и идеологије, не само у државама и друштвима већ и унутар породица.
Главна матрица, у вријеме када сам завршавао средњу школу била је: упиши факултет, само ти нешто заврши, треба да имаш диплому. Сва наша понашања вуку коријене од раније. Као што ће они потези касније имати темеље у садашњем стању ствари. Диплома је сматрана олакшицом и због тога смо позавршавали факултете, стотине хиљада нас. Нико није знао шта ће са толиким дипломцима, а универзитети су наставили да раде као фабрике.
Шта се данас дешава? Главна матрица је: што не би лијепио плочице или монтирао соларне панеле? Какав факултет, нема нико више времена за то. Ово ће можда поравнати ствари на тај начин да науке изучавају они који тачно знају зашто то желе и факултети ће престати да буду вртићи за адолесценте без јасне перспективе.
Акција хапшења коју спомињемо на почетку још није добила свој епилог. Показује се да је свијет приватних високошколских установа једна веома тајновита област. Многе се налазе на мјестима некадашњих предузећа. Понегдје поред дипломе ВСС можете изнајмити апартман да се одморите од учења. У Бањалуци је у склопу НУБЛ-а (Независни универзитет Бањалука) откривена и приватна средња школа-курс, без наставног особља, која је уписала ђаке обећавши им посао у Њемачкој и затим се угасила. Испекција је дошла, видјела и…ништа.
Одличан примјер прилагођавања образовног система тржишту рада – мантре домаћих комора послодаваца и доносиоца закона и уредби.
Образовање је служило за попуњавању државног сектора, а сада наводно треба да послужи привреди. Било је фотокопирница за дипломе као улазнице за сигурну плату. Садашње стање ствари полако се ближи оној тачки гдје на зиду ћорсокака пише: сигурне плате више нема.
Шта је са правим академицима и угледним перјаницама државних универзитета?
“Можете се бавити науком колико хоћете, можете имати знања колико хоћете, али ако немате подршке иза себе, политичке и сваке друге, од науке нема ништа”, изјавио је Милан Љепојевић, у сред Академије наука и умјетности Републике Српске када је у фебруару ове године тамо одржана промоција страначког часописа СНСД-а.
Академик је управу. Ова власт је многим Љепојевићима дала све, академске титуле (“као цвјетић у коси”) и припадајуће функције и погодности. Након толико година боравка у хладу политике они сада мисле да су све заслужили и врло тешко ће неко моћи да их убиједи да нису. Многи су заборавили своје животе прије долче вите у којој су се (с)нашли и ни по коју цијену не желе да се врате.
То је каста која у тишини штити свој свијет и добијене позиције. Веома су уходани и ефикасни јер су истовремено и на синекурним мјестима савјетника, сенатора, чланова управих одбора, у странкама, академијама, кабинетима, а убијају пару и као стручњаци на телевизијама.
Академска заједница, то је мјесто сусрета трговаца дипломама на пумпама поред транзита и професора са универзитета, скровиште и за једне и за друге, уточиште опортуниста. Политичка власт је успјела све да их поравна и изједначи.
Сви у истом колу, јер једном се живи!
