Европом кружи један баук – баук популизма. И прије свега, баук десног популизма.
Овако се може сумирати писање либералних медија – медија центра или либералног мејнстрима – о исходу избора за Европски парламент, углавном одређено одличним резулататом француског Националног окупљања (Rassemblement national, даље: RN) и добрим резултатом Алтернативе за Њемачку (Alternative für Deutschland, даље: AfD). Ван ових медија, што је и наша ситуација, може се додати, да овај баук није ни најактуелнији ни најопаснији у регистру баука над Европом. Вријеме кризе појачало је већ виђену реакцију, нарочито према Националном окупљању, претходно Националном фронту, Марин ле Пен, која је од двије именоване странке старија и са дужим стажом “баука над Европом”. Француски предсједник, Емануел Макрон, распустио је национални парламент и расписао нове изборе који сада треба да буду и једна врста националног референдума о Француској, Европи, и Француској у Европи.
Њемачка влада, напротив, није се одлучила на овај ризичан потез, иако су опозиционе странке, прије свега странке демохришћанске Уније (CDU и CSU), поменута Алтернатива за Њемачку и новооснована партија Савез Сара Вагенкнехт, настала иступањем дијела чланства из њемачке Љевице (Die Linke), оствариле значајан пораст, а владајуће странке – прије свега Зелени, али и Социјалдемократска партија – забиљежили значајан пад. Иако су услови, теме и систем парламентарних избора нешто другачији од избора за Европски парламент, странке владајуће коалиције свјесне су да је расположење бирача тренутно против њих, и намјеравају да заврше мандат.
Макрон је, напротив, због специфичности уставно-политичког система Француске у коме предсједник има несравњено значајнији положај у извршној власти, због француске политичке културе спремније на отпор и демонстрације, као и због властите лидерске стратегије за Француску у Европи, примио ризик како би сачувао унутрашњи политички кредибилитет. Приватна стратегија вјероватно рачуна и на одијум француског центра који ће на тако кратак рок бити јака мобилизацијска сила против Националног окупљања. Ризик кохабитације, међутим, постоји, с обзиром да је Макрон добио мање од једне половине гласова десних партија. Ако би RN остварио већину у парламенту и, у том исходу, Жордан Бардела постао премијер а Макрон остао предсједник, онда би ова кохабитација у случају суштинских неслагања могла завршити у уставној кризи која би у времену озбиљних изазова могла да паралише Француску и Европу. Преузимање ризика је par excellence лидерска црта која одговара Макроновом курсу, а Макрон је и у проблематичној унутрашњој политичкој ситуацији већ спроводио неке врло тешке реформе, као што је, рецимо реформа пензионог система.
Ако пак дође до парализе Француске кроз ову кохабитацију, и ако ова парализа буде још удружена с побједом Доналда Трампа на предсједничким изборима у Сједињеним Државама – што је и подсједник да баук није само над Европом – онда ће лидерски вакуум у сјеверноатланском свијету преузети Њемачка. Ово је прије неколико дана изјавио један од првих људи њемачких социјалдемократа, Ларс Клингбајл, који је такође у политичкој емисији послије првих резултата избора за Европски парламент, Алис Вајдел која је била у истом студију испред AfD-а, и њену странку назвао неонацистима. AfD је у међувремену престигао SPD, и послије демохришћанске Уније је најјача партија у Њемачкој. Свака криза је трансформација, и, према томе, прилика, а овдје се очигледно ради и о двије визије њемачког суверенизма.
Посљедице избора за Европски парламент, дакле, примарно су унутрашње посљедице за Француску и Њемачку, јер у Европском парламенту проевропске снаге и даље имају већину, на челу са Европском народном странком. Ово је утолико јасније јер се у случају француског RN и њемачког АфД-а више и не ради о уједињеној групи у Европском парламенту.
До удаљење RN -а и AfD-а дошло је у ширем контексту реформе и рибрендинга RN -а који спроводи Марин ле Пен, како би у тзв. поступку “нормализације” довела RN у политички мејнстрим. Овај политички процес аутокорекције дуго траје. Прво је формиран Национални фронт 1971. године, уједињењем неколико десних покрета који су имали врло екстремне ставове. Прво ублажење, ма како то данас звучало, дошло је са преузимањем Националног фронта од стране Жан-Марија ле Пена који је сматран умјеренијим и који на изборима 1986. осваја 35 посланика, а 2002. пролази у други круг предсједничких избора. Након што кћерка преузима вођство од оца, странка је поново у неколико наврата ишла реформским током у смјеру умјеренијих политика, при чему је дошло и до готово шекспировског политичког оцеубиства – у коме је Жан-Мари ле Пен искључен из странке коју је основао због својих изјава да су “гасне коморе само један детаљ историје Другог свјетског рата”.
Коначно је овај дуги процес реформи завршио рибрендингом Националног фронта у Национално окупљање које је већ у самом имену отупило оштрицу и требало да омогући једно умјереније грађанско позиционирање партије, која жели да сачува свој програм на основима критике глобализације, евроскпетицизма, те политка против миграције и ислама у Француској. У овој реформи и рибрендингу, посљедња акција је и дистанцирање од AfD-а: Жордан Бардела је поводом мајске изјаве носиоца листе AfD-а Максимилијана Краха за италијанску Ла Републику да нису сви чланови SS-а били злочинци, изјавио да је такав ревизионизам за RN неприхватљив и представља црвену линију послије чијег преласка се морају тражити други политички савезници. Неки коментари примјећују да Ле Пен поступа опортунистички раскидајући са AfD-ом док се истовремено приближава шпанском VOX-у са врло сличном идеологијом на трагу тзв. Нове деснице.
Један од узрока може да буде и међународна околност рата у Украјини. Од почетка рата Марин ле Пен се јасно дистанцирала од Кремља, и о томе је Le Monde већ у априлу 2022. представио један пресјек изјава у коме се та трансформација јасно види. Напротив, AfD се и даље отворено залаже за мултилатерализам, у коме тражи повлачење свих савезничких војних база, и нарочито нуклеарног арсенала, са територије Њемачке, као и конструктивнију сарадњу са Русијом и залагање за што брже окончање рата у Украјини.
Јасно је, дакле, да се ради о странкама колико сличним толико и различитим. Главна разлика је у политичкој култури: у Француској је RN “нормализовао” свој програм, укључивши и обухвативши све више “обичних” гласача из средње класе и јавних служби, док се у Њемачкој AfD и даље свакодневно носи са контроверзама, а горепоменутој изјави Максимилијана Краха треба нарочито додати, рецимо, и једног од најутицајнијих политичара у партији, Бјерна Хекеа из Тирингије, који је углавном најчешћи извор контроверзи и проблема, да се већ задуго разговара чак о судској забрани партије што је по себи демократски најтежа и најпроблематичнија мјера чак и за једну уставом предвиђену “борбену демократију” каква је њемачка. До данас ниједна партија у Њемачкој није спремна на сарадњу са AfD-ом.
Популизам, чији раст сугеришу резултати избора за Европски парламент, ипак, није само баук над Европом, јер се рецимо политика Доналда Трампа може декларисати као популизам првога реда, као што није нужно ни да популизам буде десни него може да буде и лијеви, а тако и новоосновану странку Саре Вагенкнехт медији либералног мејнстрима одређују као лијеви популизам. Стиче се, међутим, утисак и да је ријеч популизам одавно постала једна инфлаторна фраза којом се одређене политичке странке и покрети, као и политичка енергија која их носи и за њих гласа, настоје овом ипсе диџит формулом дисквалификовати уз минимум труда. Као да је тиме све речено.
Успјех популизма је утемељен на револту маса против елите. То је његова суштина и то говори о структурном проблему нашег времена. Криза демократије данас је институционална криза, и то прије свега криза репрезентације, криза представљености. Френсис Фукујама је у својој књизи Захтјев за достојанством и политика ресантимана писао о тзв. невидљивом човјеку (invisible man) који живи у америчкој унутрашњости у прекарним економским условима и који је потпуно заборављен од политичких елита са обала. Овај човјек, најчешће бијели протестант, је исто тако грађанин са инфраструктурним, економским, социјалним и културним потребама, али потпуно заборављен и невидљив америчким либералним елитама, и који зато сматра да су се те елите отуђиле и присвојиле политички систем, и да зато политички систем треба потпуно оборити. Ово је рецепт за најопаснији политички популизам који смјера не само на замјену елите, него на разградњу комплетне архитектуре демократских институција уколико оне све више, у очима тих својих грађана, губе на кредибилитету.
Савремена друштва, одавно америчко а све више и европска, све више се раслојавају, у првом реду економски, а затим социјално и политички. Говорити о “губитницима глобализације” као што је то био обичај неолибералних политичких и академских елита је арогантан и контрапродуктиван. На том трагу Ноам Чомски је неолиберализам дефинисао, и не сасвим без разлога, као – класни рат. Неолиберална глобализација је произвела структурну напетост ојачањем међународних корпорација и финансијских институција а смањила корективну снагу националних држава, при чему се квалитет живота средње класе, и нарочито ниже средње класе, трансформише у прекарним категоријама све веће несигурности, које су кулминирале свјетском финансијском кризом 2008. и у Европи кризом евра. Данас је глобални раст додатно успорен због еколошких обзира и сировинског исцрпљења, при чему су трендови економске распођеле у корист најбогатијих само појачани у пандемијском и постпандемијском времену. Реакција на ово су националне политичке опције са више или мање популистичких елемената. Ми – народ, против Њих – отуђених и саможивих елита. Марин ле Пен је, рецимо, дословно тако формулисала своју позицију: лепенистички народ против макронистичке олигархије. То је сасвим симптом времена, и феномен који није ни само француски, ни европски.
Ратовима који трају у Украјини и Палестини, тзв. global governance технократија је за неко вријеме замрзнута, ако не потпуно напуштена. Можда је једини пут оздрављења демократије, као што то мисли Волфганг Штрек, окретање националним државама чији политички центри стоје ближе њиховим грађанима и зато су подеснији да се принуде на остварење једног економски и социјално праведнијег, као и идентитетски и културно кохерентнијег друштва. А то су предуслови оздрављења демократских система, ма како да се сваки позив на ове мјере инфлаторно означавао популизмом.
Јер, ако популизам јесте баук, и ако су љевица и десница увијек екстремни као што се то тврди у медијима тзв. либералног мејнстрима, онда треба говорити и о бауку центра, односно екстремном центру који већ деценијама и досљедно фаворизује финансијске елите наспрам масе тзв. обичног народа.
