Друштвене мреже заиста извуку најгоре из сваког. У низу приземних, појавило се и неколико прилично запажених тема, периодично виралних, у којима се критикује градитељско наслијеђе након Другог свјетског рата, у конкретном случају, Другог свјетског рата и ратова у бившој Југославији. Ту се критикују ”комунистичка” стамбена насеља, бездушна, сивих фасада и осталих епитета које је просјечан корисник живота ових простора усвојио током транзиције. Вјероватно свако има тренутке када помисли да интернет никако не би смио бити бесплатан, а мој је овај.
Дакле, поменути период транзиције изњедрио је незамислив број издајника и зависника о фондовима који финансирају активности невладиних организација, које, опет, приљежно раде на томе како да народу објасне да је све што је он створио, откад постоји, погрешно, ружно и накарадно. Нарочито се наглашава ругоба колективног становања, не само бивше државе, већ и цијелог ”Источног блока”, како они називају европски простор који је у прошлости баштинио неке, макар и карикатуралне, облике комунизма, а чије су границе такође флексибилне, уколико, рецимо, Чешка или Мађарска уплате неки износ за унапређење мишљења на сваку могућу тему.
Посебан излив таквог отужног презира доживјели су објекти грађени у стилу брутализма. Брутализам је, заправо, један од праваца архитектуре модерне, чији коријени сежу у период између два свјетска рата, а која је свој пуни замах доживјела у годинама прије и послије Другог свјетског рата. Сам брутализам, међутим, почиње да обликује своје особености, у, гле чуда, Британији, током 50-тих, и потом хвата замах у цијелом свијету. Тадашња Југославија, иако тек изашла из рата, потпуно девастирана, ограничених ресурса и још ограниченијег политичког маневарског простора, у овом пољу гради, тада још увијек квантитативно скромно, али у складу са свјетским трендовима. Овдје наравно мислим на сву градњу осим индивидуалне, која је ипак остала ван домена државног одлучивања.
Политички контекст послијератне архитектуре сам намјерно поменуо. Он је врло важан, а у државама попут тадашње Југославије и кључан, јер ипак говоримо о времену када моћ није била изједначена с посједовањем новца. Дакле, инвеститори нису били кључни фактор одлучивања у обликовању и димензионисању објеката, најприближније речено, из угла данашњег времена. Тако је итекако било не само могуће, него и неупитно, да по градовима, па чак и мањим, видимо нека одлична остварења овог правца, који је активно трајао све до почетка деведесетих. Изграђени су цијели комплекси, цијели градови у овом стилу, а у њих су се слили многобројни људи из разних средина, добивши комфор о којем генерације прије њих нису могле ни да сањају. Како год то смијешно, из данашње перспективе, звучало, било је то заиста тако. Овај начин становања, живота, васпитао је многе генерације, њихове потомке и научио их оном што данас називамо ”градским животом”, тако да омаловажавању таквог начина живота и објеката у којем се он одвијао не смијемо дати никакав простор. Сјећам се једног детаља из Ирске, када је колегу Руса и мене један Ирац, такође колега, питао зашто људи код нас, у дијелу Европе где ми живимо, радије инвестирају у станове него у куће, запитао сам се, не знавши одговор, јер нисам ни размишљао о томе, док је Рус одмах испалио: ”Зато што у стану човјек више осјећа да живи у граду.”.
Историја архитектуре каже да је брутализам покрет који се развио из модерне, а назив је настао из фразе у француском језику ”béton brut” тј. ”груби бетон”, у дословном преводу. Заправо, у визуелном смислу, ради се о завршној обради фасаде у виду видљивог необрађеног бетона, након скидања оплате, стога је њемачки израз ”Sichtbeton”, који дословно значи ”видљиви бетон”, можда прецизнији израз, али је вјероватно због управо поменутог значаја политичких прилика у периоду након 2. свјетског рата, француски израз постао општеприваћен. Важно је нагласити да то свакако није једини разлог, јер су Французи једни од пионира армиранобетонских конструкција, које је Шарл Жанре, свјетски познат као Ле Корбизје, увео у широку употребу у архитектури. Он је такође један од пионира коришћења, испрва у детаљима, видљивог бетона (Unité d’habitation, у Марсеју и Берлину), а потом и у цјелости, у спољној обради, као што је случај с манастиром Ла Турет или административном зградом у Чандигару, у Индији. Иако ово још увијек није ”прави” брутализам, баш због геометрије и примијењених пропорција, назиру се његове основне смјернице. Дакле, у геометријском смислу, брутализам од класичне модерне разликује потпуно коришћење бетонске конструкције као декоративног елемента, што претходно није био случај. Ово су махом, у том времену, велики, маркантни објекти, упадљиве и, у односу на периоде прије овог, помало неочекиване геометрије, масивне, врло монолитне структуре и малих отвора. У унутрашњости, неријетко су остављани видљиви елементи конструкције и инсталација.
Овај покрет изњедрио је и бројне етичке расправе, а аутори и њему наклоњени критичари правдали су овакав приступ ауторском искреношћу, у односу на периоде прије овога, када је, у не тако давној прошлости, све било подређено спољном изгледу објекта, по њима бесмисленој симетрији и беспотребној фасадној декорацији, врло скупом и без икакве функције. Како се између редова може наслутити, оваква градња има и социјалну црту, одбацује се смисленост скупе градње и пропагира се приближавање архитектуре свим слојевима друштва. Разлог за ово могу бити и врло честа љевичарска увјерења тадашњих аутора, али и потребе послијератног свијета за брзом изградњом ради удомљавања становништва, које је масовно хрлило у градове. Све ово, довело је до тога да ова, само декларативно неелитистичка градња, не много скупа, нађе пут и до наших простора и, прије свега, удоми нарастајућу радничку класу, а послије ње и државу и њен апарат.
Генексова кула у Београду свакако је најпознатији примјер брутализма на овим просторима. Можда не и најрепрезентативнији, али свакако не смије се занемарити врло смјела идеја архитекте Михајла Митровића нити сам грађевински подухват тада најмоћнијег југословенског предузећа ”Генекс”, државе у држави, која је, поред наведеног, заслужна за још неке бисере наше архитектуре, попут ”Сава центра” или некадашњег хотела ”Интерконтинентал”, данас хотела ”Краун плаза”. Значај оваквих објеката није само у њиховој несумњивој архитектонској вриједности, већ у историјској, пошто су њиховим ходницима корачали неки од највећих свјетских лидера, а у њиховим конгресним салама и фоајеима кројена је историја свијета, нарочито оног ”несврстаног”. Можда и најбољи српски архитекта тог времена, Стојан Максимовић, поред ”Сава центра” и ”Интерконтинентала”, оставио је иза себе и низ бруталистичких објеката попут стамбене зграде на Јужном булевару или данашњег сједишта општине Нови Београд. Максимовић није само бруталиста, првенствено је један од зачетника савремене архитектуре код нас. Он тај стил користи у детаљима, али свакако су ти детаљи уочљиви, првенствено у геометрији и величини његових објеката.
Београд обилује оваквим зградама, за многе од њих се везују разне тачне и нетачне приче, као нпр. приче о симболици пет солитера у београдском насељу Бањица, аутора Миодрага Ружића, које се налазе између улица сликовитих назива – Црнотравска и Бахтијара Вагабзаде – названих по легендарним зидарима из Црне Траве и чувеном азербејџанском пјеснику. Ових пет не потпуно истих објеката доминирају простором, а да ли их је пет баш због тога да симболизују звијезду петокраку, пет дивизија које су ослобађале Београд 1944. или пет прстију шаке која вири из земље и симболизује Бањички логор, никада нећемо сазнати, али сигурно знамо да је, у једном од њих, одрастао Новак Ђоковић. Не смијемо такође заборавити још један објекат, у којем је српски и југословенски спорт, нарочито кошарка, исписао своје најсвјетлије странице, а то је дворана Пионир, ауторског и брачног пара, Љиљане и Драгољуба Бакић.
На лијевој страни Дунава и Дрине, нема баш овако досљедних примјера овог стила, али само по питању досљедности обраде фасаде. Мегаломанска геометрија, естетика конструкције и све остале одлике, ушле су масовно у градњу, па тако град Загреб 1974, по пројекту проф. Ђуре Мирковића и Невенке Постружник, гради, у насељу Травно, највећи стамбени пројекат у својој цјелокупној дотадашњој историји (а вјероватно и у догледној будућности), чувену зграду од стране станара названу ”Мамутица”, дом за преко 5.000 људи. Ова зграда се временом потпуно уткала у загребачку културу и постала мјесто дешавања чувених серија и књижевних дјела. Ако за ”Мамутицу” можемо наслутити како је добила надимак, за зграду, нешто мању од ње, названу ”Супер Андрија” не можемо, те се морамо ослонити на легенде, попут оних за зграде на Бањици, а у овом случају, прича се да је зграда добила име по неком бившем станару, чувеном ЈНА генералу, који се такође звао Андрија, по истоименој пјесми или по преминулом пројектанту, Андрији Чавајди, али ниједна верзија није потврђена. Ипак, најрепрезентативнији примјер ове архитектуре у данашњој Хрватској је сплитско насеље ”Сплит-3”. Ради се о комплексу више стамбених зграда, концентрисаних око пјешачке улице усмјерене ка обали, врхунском рјешењу архитеката Динка Ковачића и Михајла Зорића. Оба аутора су била толико посвећена овом дјелу, да су сами аутори објашњавали будућим станарима како исправно користити бројне иновације које су тада примијенили на својим зградама.
Све ово вријеме, на другом крају свијета, у Јапану, развија се нешто врло слично брутализму, али, примјерено тадашњој јапанској минуциозности, доста детаљније и сложеније. Историја архитектуре је овај покрет назвала метаболизам, а предводили су га Кензо Танге, Фумихико Маки, Кјонори Кикутаке и Кишо Курокава. Ако је брутализам био, за то вријеме, превише доминантан у простору, метаболизам га је тек потпуно занемаривао. Огромне, врло често биомимикријске структуре, преплавиле су велике јапанске градове. Све оне фантастичне цртеже зграда, великих композиција градова и надвожњака из јапанских стрипова и цртаних филмова инспирисала је управо ова архитектура.
Метаболизам се, такође за разлику од брутализма, много детаљније бавио урбаним планирањем. Док се брутализам скоро потпуно ослања на модернистичке, Корбизјеовске матрице, широке, велике, али прилично хуманизоване, метаболизам разрађује своје мегаломанске урбанистичке концепте, приличне супер-градовима, које његови оци сањају.
Када је 26. јула 1963. Скопље погодио земљотрес који је до темеља срушио ту велику и скоро потпуно оријенталну чаршију, Кензо Танге се понудио да бесплатно уради урбанистички план новог Скопља. Оно што је добијено, изненадило је не само југословенску, већ и европску стручну јавност. На темељима некадашње престонице Душана Силног, сједишта Ускупског санџака и некадашње највеће пијаце робова у Европи, планиран је потпуно нови град, по узору на оне у Јапану. Огромни булевари, окружени бескрајно дугим ламелама, жељезничка и аутобуска станица једна изнад друге и огромне зграде јавних објеката требало је да замијене до тада ситну отоманску урбанистичку структуру, малих објеката, нагураних око кривудавих сокака из које само штрче минарети и јабланови. Ипак, мало због тога што је политика ипак имала посљедњу ријеч у одлукама, а она је, у овом сегменту живота била таква да ново обавезно мора да потисне старо, а више због тога што се Тангеовом ауторитету није смјело опонирати, кренула је брза обнова овог града, по плану, који нажалост, због низа проблема, од којих је рат био коначни, никада није реализован до краја. Ипак, остали су неки сјајни објекти, попут студентског дома, главне поште, националног универзитета итд, важно је нагласити, домаћих аутора – којима је велико име попут Тангеа дало вјетар у леђа, а држава и стране донације новац за обнову, да покажу своје могућности, у најбољем свјетлу – попут Јанка Константинова, Георгија Константиновског, Живка Поповског итд.
Прича нас опет враћа на почетак, јер је ова несумњиво импресивна и динамична градитељска епоха понудила сјајна остварења, али ипак, шири друштвени слојеви их никада нису прихватили, карактеришући их као наказне и ружне. На крају, изгледа да је покрет који се трудио бити непретенциозан и неелитистички, постао омиљен управо међу људима нешто бољег и темељнијег образовања. Ови који мисле да су позвани етикетирати га понижавајућим епитетима, углавном своје естетске фантазије проналазе у кућама обилато материјализованим у дрвету, камену и цигли. Пошто о укусима ипак вриједи расправљати, морао сам ово унијети у епилог. Наиме, дуго није било правог назива за тај ”стил”, а онда сам негдје прочитао одличан ”Jagdbarock” (ловачки барок). Данас се овај покрет поново враћа у моду, али не у пуном замаху, као некада, већ мјестимично и углавном помодно, попут кућа имућнијих људи или тек као детаљ, реминисценца, у понекој већој јавној згради.
Како год, брутализам и сви његови огранци увијек су били миљеници критике, али у немилости шире публике. Ипак, не може се порећи да свако ко види та остварења, памти их заувијек.
Историја архитектуре каже да је брутализам покрет који се развио из модерне, а назив је настао из фразе у француском језику ”béton brut” тј. ”груби бетон”, у дословном преводу. Заправо, у визуелном смислу, ради се о завршној обради фасаде у виду видљивог необрађеног бетона, након скидања оплате, стога је њемачки израз ”Sichtbeton”, који дословно значи ”видљиви бетон”, можда прецизнији израз, али је вјероватно због управо поменутог значаја политичких прилика у периоду након 2. свјетског рата, француски израз постао општеприваћен. Важно је нагласити да то свакако није једини разлог, јер су Французи једни од пионира армиранобетонских конструкција, које је Шарл Жанре, свјетски познат као Ле Корбизје, увео у широку употребу у архитектури. Он је такође један од пионира коришћења, испрва у детаљима, видљивог бетона (Unité d’habitation, у Марсеју и Берлину), а потом и у цјелости, у спољној обради, као што је случај с манастиром Ла Турет или административном зградом у Чандигару, у Индији. Иако ово још увијек није ”прави” брутализам, баш због геометрије и примијењених пропорција, назиру се његове основне смјернице. Дакле, у геометријском смислу, брутализам од класичне модерне разликује потпуно коришћење бетонске конструкције као декоративног елемента, што претходно није био случај. Ово су махом, у том времену, велики, маркантни објекти, упадљиве и, у односу на периоде прије овог, помало неочекиване геометрије, масивне, врло монолитне структуре и малих отвора. У унутрашњости, неријетко су остављани видљиви елементи конструкције и инсталација.
Овај покрет изњедрио је и бројне етичке расправе, а аутори и њему наклоњени критичари правдали су овакав приступ ауторском искреношћу, у односу на периоде прије овога, када је, у не тако давној прошлости, све било подређено спољном изгледу објекта, по њима бесмисленој симетрији и беспотребној фасадној декорацији, врло скупом и без икакве функције. Како се између редова може наслутити, оваква градња има и социјалну црту, одбацује се смисленост скупе градње и пропагира се приближавање архитектуре свим слојевима друштва. Разлог за ово могу бити и врло честа љевичарска увјерења тадашњих аутора, али и потребе послијератног свијета за брзом изградњом ради удомљавања становништва, које је масовно хрлило у градове. Све ово, довело је до тога да ова, само декларативно неелитистичка градња, не много скупа, нађе пут и до наших простора и, прије свега, удоми нарастајућу радничку класу, а послије ње и државу и њен апарат.
Генексова кула у Београду свакако је најпознатији примјер брутализма на овим просторима. Можда не и најрепрезентативнији, али свакако не смије се занемарити врло смјела идеја архитекте Михајла Митровића нити сам грађевински подухват тада најмоћнијег југословенског предузећа ”Генекс”, државе у држави, која је, поред наведеног, заслужна за још неке бисере наше архитектуре, попут ”Сава центра” или некадашњег хотела ”Интерконтинентал”, данас хотела ”Краун плаза”. Значај оваквих објеката није само у њиховој несумњивој архитектонској вриједности, већ у историјској, пошто су њиховим ходницима корачали неки од највећих свјетских лидера, а у њиховим конгресним салама и фоајеима кројена је историја свијета, нарочито оног ”несврстаног”. Можда и најбољи српски архитекта тог времена, Стојан Максимовић, поред ”Сава центра” и ”Интерконтинентала”, оставио је иза себе и низ бруталистичких објеката попут стамбене зграде на Јужном булевару или данашњег сједишта општине Нови Београд. Максимовић није само бруталиста, првенствено је један од зачетника савремене архитектуре код нас. Он тај стил користи у детаљима, али свакако су ти детаљи уочљиви, првенствено у геометрији и величини његових објеката.
Београд обилује оваквим зградама, за многе од њих се везују разне тачне и нетачне приче, као нпр. приче о симболици пет солитера у београдском насељу Бањица, аутора Миодрага Ружића, које се налазе између улица сликовитих назива – Црнотравска и Бахтијара Вагабзаде – названих по легендарним зидарима из Црне Траве и чувеном азербејџанском пјеснику. Ових пет не потпуно истих објеката доминирају простором, а да ли их је пет баш због тога да симболизују звијезду петокраку, пет дивизија које су ослобађале Београд 1944. или пет прстију шаке која вири из земље и симболизује Бањички логор, никада нећемо сазнати, али сигурно знамо да је, у једном од њих, одрастао Новак Ђоковић. Не смијемо такође заборавити још један објекат, у којем је српски и југословенски спорт, нарочито кошарка, исписао своје најсвјетлије странице, а то је дворана Пионир, ауторског и брачног пара, Љиљане и Драгољуба Бакић.
На лијевој страни Дунава и Дрине, нема баш овако досљедних примјера овог стила, али само по питању досљедности обраде фасаде. Мегаломанска геометрија, естетика конструкције и све остале одлике, ушле су масовно у градњу, па тако град Загреб 1974, по пројекту проф. Ђуре Мирковића и Невенке Постружник, гради, у насељу Травно, највећи стамбени пројекат у својој цјелокупној дотадашњој историји (а вјероватно и у догледној будућности), чувену зграду од стране станара названу ”Мамутица”, дом за преко 5.000 људи. Ова зграда се временом потпуно уткала у загребачку културу и постала мјесто дешавања чувених серија и књижевних дјела. Ако за ”Мамутицу” можемо наслутити како је добила надимак, за зграду, нешто мању од ње, названу ”Супер Андрија” не можемо, те се морамо ослонити на легенде, попут оних за зграде на Бањици, а у овом случају, прича се да је зграда добила име по неком бившем станару, чувеном ЈНА генералу, који се такође звао Андрија, по истоименој пјесми или по преминулом пројектанту, Андрији Чавајди, али ниједна верзија није потврђена. Ипак, најрепрезентативнији примјер ове архитектуре у данашњој Хрватској је сплитско насеље ”Сплит-3”. Ради се о комплексу више стамбених зграда, концентрисаних око пјешачке улице усмјерене ка обали, врхунском рјешењу архитеката Динка Ковачића и Михајла Зорића. Оба аутора су била толико посвећена овом дјелу, да су сами аутори објашњавали будућим станарима како исправно користити бројне иновације које су тада примијенили на својим зградама.
Све ово вријеме, на другом крају свијета, у Јапану, развија се нешто врло слично брутализму, али, примјерено тадашњој јапанској минуциозности, доста детаљније и сложеније. Историја архитектуре је овај покрет назвала метаболизам, а предводили су га Кензо Танге, Фумихико Маки, Кјонори Кикутаке и Кишо Курокава. Ако је брутализам био, за то вријеме, превише доминантан у простору, метаболизам га је тек потпуно занемаривао. Огромне, врло често биомимикријске структуре, преплавиле су велике јапанске градове. Све оне фантастичне цртеже зграда, великих композиција градова и надвожњака из јапанских стрипова и цртаних филмова инспирисала је управо ова архитектура.
Метаболизам се, такође за разлику од брутализма, много детаљније бавио урбаним планирањем. Док се брутализам скоро потпуно ослања на модернистичке, Корбизјеовске матрице, широке, велике, али прилично хуманизоване, метаболизам разрађује своје мегаломанске урбанистичке концепте, приличне супер-градовима, које његови оци сањају.
Када је 26. јула 1963. Скопље погодио земљотрес који је до темеља срушио ту велику и скоро потпуно оријенталну чаршију, Кензо Танге се понудио да бесплатно уради урбанистички план новог Скопља. Оно што је добијено, изненадило је не само југословенску, већ и европску стручну јавност. На темељима некадашње престонице Душана Силног, сједишта Ускупског санџака и некадашње највеће пијаце робова у Европи, планиран је потпуно нови град, по узору на оне у Јапану. Огромни булевари, окружени бескрајно дугим ламелама, жељезничка и аутобуска станица једна изнад друге и огромне зграде јавних објеката требало је да замијене до тада ситну отоманску урбанистичку структуру, малих објеката, нагураних око кривудавих сокака из које само штрче минарети и јабланови. Ипак, мало због тога што је политика ипак имала посљедњу ријеч у одлукама, а она је, у овом сегменту живота била таква да ново обавезно мора да потисне старо, а више због тога што се Тангеовом ауторитету није смјело опонирати, кренула је брза обнова овог града, по плану, који нажалост, због низа проблема, од којих је рат био коначни, никада није реализован до краја. Ипак, остали су неки сјајни објекти, попут студентског дома, главне поште, националног универзитета итд, важно је нагласити, домаћих аутора – којима је велико име попут Тангеа дало вјетар у леђа, а држава и стране донације новац за обнову, да покажу своје могућности, у најбољем свјетлу – попут Јанка Константинова, Георгија Константиновског, Живка Поповског итд.
Прича нас опет враћа на почетак, јер је ова несумњиво импресивна и динамична градитељска епоха понудила сјајна остварења, али ипак, шири друштвени слојеви их никада нису прихватили, карактеришући их као наказне и ружне. На крају, изгледа да је покрет који се трудио бити непретенциозан и неелитистички, постао омиљен управо међу људима нешто бољег и темељнијег образовања. Ови који мисле да су позвани етикетирати га понижавајућим епитетима, углавном своје естетске фантазије проналазе у кућама обилато материјализованим у дрвету, камену и цигли. Пошто о укусима ипак вриједи расправљати, морао сам ово унијети у епилог. Наиме, дуго није било правог назива за тај ”стил”, а онда сам негдје прочитао одличан ”Jagdbarock” (ловачки барок). Данас се овај покрет поново враћа у моду, али не у пуном замаху, као некада, већ мјестимично и углавном помодно, попут кућа имућнијих људи или тек као детаљ, реминисценца, у понекој већој јавној згради.
Како год, брутализам и сви његови огранци увијек су били миљеници критике, али у немилости шире публике. Ипак, не може се порећи да свако ко види та остварења, памти их заувијек.
