У четвртак је неколико портала пренијело вијест са портала Јужне вести, да је на збору грађана Пирота, одржаном 24. марта, донесена одлука о проглашењу предсједника Србије Александра Вучића за persona non grata на територији општине града.
Оваква одлука збора грађана је правно бесмислена из два разлога. Прво, збор грађана, по Закону о локалној самоуправи, нема никаква извршна овлашћења ове врсте. Друго, persona non grata је институт дипломатског и конзуларног права, којим се стране дипломате проглашавају непожељним у држави у којој су акредитовани, најчешће због неког кривичног дјела, шпијунаже или неприкладног мијешања у унутрашње ствари државе домаћина. Не постоји могућност да било који орган локалне самоуправе, укључујући скупштину и начелника општине односно градоначелника, прогласе предсједника своје државе непожељном особом на територији јединице локалне самоуправе. Немушто накнадно саопштење Општинског одбора Српске напредне странке у Пироту, умјесто да истакне ове елементарне приговоре, комуницира у терминима популарног новоговора „ограђивања“ – што само говори о индолентности стручних служби странке које би у оваквим стварима морале да асистирају локалним одборима.
Правно бесмислена одлука збора грађана има, међутим, симболичко и политичко значење. Она ствара свијест о паралелним институцијама, која је структурни дио у процесу развијања револуционарне свијести. Слично је са фамом која окружује ријеч пленум.
Ово су ране фазе у процесу, које због тога нису мање јасне. Тај процес је много опаснији од прелазне владе, која без демократског легитимитета преузима мјесто режима, али се тиме, бар за почетак, чува цјелина уставног система. И тим поводом хоћу да развијем неколико теза из свог претходног текста, а прије свега тезу да се ради о побуни привилегованих, коју је први пут изговорила проф. Мирјана Васовић у Релативизацији код Љиљане Смајловић, и која је одмах оцијењена као бласфемија против беспреркорног еманципаторског покрета за препород Србије.
*
У другом дијелу капиталног дјела О поријеклу савремене Француске, Иполит Тен пише да је увод у анархију која се, у четири мјесеца пред пад Бастиље, манифестовала у готово триста побуна, било стварање паралелних институција које су поткопале неподијељену лојалност: покрајинске и париске скупштине су се јавно обрачунавале са традиционалним органима монархије. Тако се у јануару, у пљачкама пекара у Нанту, међу побуњенима још чује vive le Roi помијешано са vive la liberté, док се само неколико мјесеци касније у Алзасу и Лиону више не плаћају порези. Описујући сликовито ужасе несташице жита, условљене страшном сушом а затим олујом с грȁдом пред жетву 1788, Тен пише да се раслабљена власт на почетку суочава са „слијепом помамом глади“ али одмах затим са „злим инстинктима“ и „непоправљивим страстима“ које се намећу као прве силе у свакој побуни.
Отимање жита из глади брзо прераста у организовану пљачку и откуп по цијени коју одређују банде, за даљу препродају. Маса је убијеђена да ради у име суверенитета: понесена теоријом друштвеног уговора спроводи општу вољу директно, као њен носилац, и онако како је она разумије – брутално, необуздано и хировито. За све ово вријеме војска и полиција монархије су зачуђујуће благи, а сасвим на крају стиже и општа амнестија за учеснике. Побуњени народ је третиран као дијете које гријеши само из незнања, док се, према Тену, радило о слијепом колосу, разјареном патњом, који ломи све пред собом. Држање полиције за вријеме блокада мостова и главних саобраћајних путева путева у Србији, као и приликом појединих напада на полицију, такође – необично је благо.
Студентски протести у Србији и даље нису у овој фази, иако сцене из Ниша и Богатића већ изгледају врло слично сценама из Тенових описа гњева побуњене масе против службеника Геслина у Нанту, или бискупа од Систерона у Маноску. Разлика је у томе што ове сцене у Србији још имају статус изузетка, а не статус правила. У продуженој активној фази побуне у Францсукој, као и у продуженој активној фази протеста у Србији или било којих других протеста, гњев масе расте, и сразмјерно – неодговорност њених појединачних чланова. Велики број маркантних аналогија са протестима у Србији, које читалац данас проналази на готово свакој страници Теновог дјела о револуцији у Француској од прије 240 година, почива на чињеници да се људске нарави нису битно мијењале кроз историју. На тој чињеници почива и сва класична литература која се и бави само непролазним људским наравима. А ако су се појединачне нарави унеколико и мијењале кроз историју, нарав масовних покрета уопште није.
*
У претходном тексту цитирао сам Ничеа који је записао да револуције не подиже глад него увећани апетити. То је заправо исто оно што је рекла и проф. Мирјана Васовић у Релативизацији, и неколико пута поновио предсједник Вучић, додатно тиме разјаривши масу у протестима и њој блиске интелектуалце.
Али, шта је у овој једноставној идеји тако незамисливо и бласфемично? Ако и није аксиоматски самоевидентна, она је врло јасна и вишеструко потврђена у историјском искуству. Једна хроника времена, као што је и ова Индиктова, има дужност да рашчисти све главне идеје и догађаје у свом хоризонту упркос денунцијацијама и шкгргуту зуба којима правовјерни дочекују свако sine ira et studio.
Суштина приговора је у томе да се у Србији никад није горе живјело, те су изјаве о побуни привилегованих не само неморалне и нелогичне, него представљају садистичко ругање режима и режимских интелектуалаца које прелази сваку границу доброг укуса. Несумњиво је да постоји неки структурни морбидитет у српском друштву које је већ готово двије године у политичкој кризи. Дио тог морбидитета је свакако у ендемској српској корупцији, која је у истини старија од напредњачког режима. Али, да ли Србија заиста никад није била ауторитарнија и да ли се у Србији никад горе није живјело? Јер таква је елементарна механика незадовољства – оно је највеће када су прилике најтеже, и стога је синтагма побуна привилегованих бласфемија и ругање. Погледајмо!
У већ поменутом дјелу Тен помиње да је Париз уочи револуције, због суше и грȁда, био на систему квота за жито и личио на град исцрпљен опсадом. Али одмах додаје да је у вријеме Луја XIV и Луја XV било веће глади и немаштине али су краткотрајне и спорадичне побуне брзо и сурово гушене а несрећне масе се одмах враћале из гњева у резигнацију. Нормативно очекивање масе с обзиром на реакцију монархије се, дакле, измијенило, тј. увећали су се апетити.
Још радикалнију теорију догађаја налазимо код Токвила у дјелу О друштвеним приликама у Француској пред револуцију. У поглављу XVI под насловом „Доказивање да је владавина Луја XVI била најпросперитетнија епоха старе француске монархије, и како је баш овај просперитет убрзао револуцију“ – који иде испред свог садржаја, Токвил се бави доказивањем и објашњењем парадокса именованог у наслову.
Описујући претходну стагнацију за вријеме Луја XIV и Луја XV, и нарочито назадовање иза Рата за шпанско наслијеђе у цијелој првој половини XVIII вијека, Токвил пише о економском препороду Француске за вријеме Луја XVI. У периоду од тридесет година пред револуцију догађа се економски препород, Француска постаје богатија, предузетнија у приватним послвоима и јавној инфраструктури и њена популација се увећава. Проглашавају се пореске олакшице а нарочито се смањује суровост у прикупљању пореза. Краљ, иако апсолутни монарх, управља се потпуно по јавном мнијењу, а по извјештају Артура Јанга поморска трговина у Бордоу већа је него у Ливерпулу и удвостручила се у периоду од двадесет година. Иако је наслијеђено законодавство врло лоше и ригидно, либерализована управа која још може да одржи поредак, и врло предузетна и образована виша класа производе национални раст и богатство у мјери која није више забиљежена ни у једном постреволуционарном периоду.
Токвил пише: „Како је просперитет, који сам управо описао, почео да се шири у Француској, друштво је постало све немирније и узнемиреније; јавно незадовољство је постајало све јаче; мржња према свим установљеним институцијама је расла. Нација се јасно кретала ка револуцији.“
Овај парадокс ескалира у чињеници да се, по Токвилу, највеће незадовољство осјећало тамо гдје су побољшања била највећа а злоупотребе монархије у највећој мјери елиминисане, а то јест – у непосредној околини Париза. Напротив, најмање побољшања десило се на обалама Лоаре око њеног ушћа, у „мочварама Поатуа“ и „пустарама Бретање“, па је управо одатле дошло до највећег отпора револуцији, и управо ту је запаљен пламен грађанског рата против новог, револуционарног режима.
Како Токвил онда објашњава овај парадокс?
Он пише: „Није нужно назадовање разлог што земља пада у револуцију. Најчешће се дешава да народ, који је подносио најтеже законе без приговора, као да их није ни осјетио, одбаци исте те законе насилно чим се терет почне смањивати. Стање ствари уништено револуцијом готово увијек је нешто боље од оног које је непосредно претходило; а искуство је показало да је најопаснији тренутак за једну власт онај када почне с реформама. Ништа осим великог политичког генија не може спасити владара који покушава да олакша живот својим поданицима након дугог периода угњетавања. Зла која су трпљена стрпљиво док су била неизбјежна, постају неподношљива чим се појави нада да се може побиједити. Злоупотребе које су уклоњене чине да оне које су преостале дјелују још очигледније, и да осјећај за њих постане оштрији; истина, зло се смањило, али је перцепција тог зла постала оштрија.“
Читалац нека из овога изведе принципе којима може да објасни динамику различитих масовних покрета усмјерених на друштвене промјене. Тиме није речено да не постоје револуције потлачених, него то да су оне, у односу на ове претходне, врло ријетке, и да је и данас у Србији, адвокат с Врачара склонији револуцији, или бар хистеричним сузама због студената који кисну у маршу, од сељака из околине Лесковца који можда нема основну комуналну инфраструктуру.
Али како се то онда слаже са чињеницом да се у Србији ради о студентским протестима, дакле – о протестима младих људи, који немају референтни однос према претходном, тежем, опресивнијем времену? Тиме што протести у Србији нису студентски, они су органски дио грађанских протеста који се догађају до двије године уназад. Студенти су сад изабрани за колективног вођу тих протеста, или тачније речено, за вођу – масовног покрета у настајању. А студенти су углавном склони самопрецјењивању, што одговара духу тог животног доба и животном искуству којим до тада располажу.
*
У закључном дијелу овог текста, остаје потреба да развијем тезу о могућности побуне привилегованих, и нарочито посљедњу тезу – да се у актуелним протестима у Србији ради о пројекту масовног покрета. Разлика је само у томе да је, засад, у овом покрету традиционална фигура индивидуалног лидера замијењена фигуром колективног лидера – студентима. Главна референца у овом закључку је бриљантна књига Ерика Хофера Прави вијерник (The True Believer, 1951) коју, прије свега другог, овом приликом препоручујем читаоцу.
Као Тен и Токвил, на кога се у једном тренутку и директно позива, и Хофер изричито каже да постоје „револуције непривилегованих“ као и „револуције привилегованих“ од којих нарочито именује Покрет ограђивања и Индустријску револуцију у Енглеској. Незадовољство само по себи не производи побуну, нити је степен економске и социјалне биједе пропорционалан степену незадовољства. Кумулативни услов који мора да дође уз сразмјеран осјећај незадовољства јесте осјећај моћи и релативне стабилности, којим увијек располаже нека, више или мање, привилегована класа у друштву. Незадовољство расте кад је идеал на дохват руке али још нереализован. Најпривилегованија класа, а то значи партијске и бизнис олигархије, и најсиромашнија класа која живи у потпуно прекарним условима – су најконзервативније класе у сваком друштву. А најреволуционарнија је увијек релативно стабилна, сразмјерно привилегована средња класа. Утолико је исказ о побуни привилегованих истинит, иако се њиме, наравно, уопште не тврди да су партијска и бизнис олигархија окупљена око Српске напредне странке – непривилеговане.
Кључни елемент масовног покрета је нада. Нада и у парламентарној, системској политици има врло важна улогу, и Бекон је писао да се политичка вјештина састоји у томе да се народ води од једне до друге наде. Коста Чавошки, који је довољно познати противник Александра Вучића – овако је објашњавао његову политичку вјештину. Постоји, међутим важна разлика између наде коју нуди организација каква је политичка партија или режим у ширем смислу, и наде коју нуди масовни покрет. Нада политичке организације је рационална нада самоостварења, без обзира да ли је она реална или не. Нада масовног покрета је, напротив, месијанска нада у будућност, она је ирационална нада вјере и надахнућа.
Хофер пише: „Када масовни покрет почне да привлачи људе који су заинтересовани за своје индивидуалне каријере, то је знак да је већ прошао кроз своју виталну фазу; да више није ангажован у обликовању новог свијета, већ у посједовању и очувању постојећег. Тада он престаје да буде покрет [movement] и постаје предузетништво [enterprise].“ Прије два дана је на Икс налогу „Блокада Фон“ објављен твит: „Ми се боримо да изградимо систем какав није виђен нигде у свету. Немамо на кога да се угледамо.“ Ово је типична инстанца такве месијанске наде која је скопчана са стварањем масовног покрета. А из тог покрета могу се онда креирати и паралелне институције као што су зборови и пленуми – који треба да до краја делегитимишу постојећи систем институција и да поткопају лојалност грађана том систему.
*
Изоставићу овдје много занимљивих идеја у хоризонту социјалне психологије које у своју, врло густу, готово афористички написану, расправу, уводи Хофер: о друштвеној и културној фрустрацији као предуслову за приступање и о мотиву самозаборава „неприлагођених“ у масовном покрету; о патолошкој амбицији и неумјерено себичнима (inordinately selfish) који носе покрет у његовој зрелој фази; о улози мањина; о фанатизму неостварених умјетника и о анатомији фанатизма и страсти уопште; о раширеној друштвеној досади као великом гориву масовних покрета (Ennui – у изостанку правог стваралачког живота, не може да се елиминише палијативима дистракције, тренутним допамином друштвених мрежа, тјелесним задовољствима, кладионицама и ријалити програмима). Оно што, ипак, највише уједињује масовни покрет, по Хоферу, су мржња, имитација и акција.
О улози мржње у генези масовног покрета Хофер пише: „Mass movements can rise and spread without belief in a God, but never without a belief in a devil.” У почетку је тај devil масовног покрета у настајању био Вучић – непоменик. Временом је, кореспондирајући са идеализованим колективним вођом масовног покрета – студентима, и непријатељ одређен колективно, као – ћаци. Ова трансформација је масовном покрету дала асиметрично убрзање. Сада револуционарна енергија може да напада далеко више циљева на више мјеста истовремено. Ти циљеви су, уз то, много безопаснији и незаштићенији од непоменика.
Како имитација уједињује не треба посебно објашњавати, уз допуну да Хофер као њеног покретача види фрустрацију учесника самим собом – посљедично, он имитацијом жели да замијени свој идентитет и растопи се у покрету.
Али је много занимљивија Хоферова расправа о елементу акције као средству унификације и нарочито један примјер који уз ову расправу даје. Само мишљење никада не уједињује људе, то увијек чини акција. Акција разара индивидуалност и најефектније растапа појединца у масовном покрету. У закључку расправе о акцији Хофер помиње – маршеве, као једно од најефектнијих средстава уједињења масовних покрета. На овом мјесту нећу одузети ријеч писцу мојом парафразом или преводом:
„Even mere marching can serve as a unifier. The Nazis made vast use of this preposterous variant of action. Hermann Rauschning, who at first thought this eternal marching a senseless waste of time and energy recognized later its subtle effects. ‘Marching diverts men’s thoughts. Marching kills thought. Marching makes an end of individuality.”
Цитирајући овдје Хофера, никада не бих помислио да упоредим масовни покрет студената у Србији с нацистима, као што такве оцјене о владајућем режиму већ задуго дају неки чланови тог масовног покрета. О свему другом у наведеном цитату, тражим од читаоца да добро размисли. Сада је право вријеме да се размишља.
*
Изван интерпретативног оквира о студентским протестима као централној фази стварања масовног покрета у Србији, у којој овај колективни ентитет постаје вођа тог масовног покрета у настајању, апотеоза студената, као морално беспријекорних и свезнајућих агената промјене – мора да изгледа смијешна. Али то су исте надљудске особине које су традиционално приписиване сваком појединачном харизматском лидеру масовних покрета у историји. Кад је једном схватио овај механизам, сваки слободан човјек треба да нађе одлучности да га демонтира, као и колективну хистерију која је за њега везана. Тим прије што тај колективни вођ може да буде само провизорно рјешење, и неизоставно ће у правом тренутку бити замијењен индивидуалним лидером са истим таквим беспријекорним особинама.
Зашто су изабрани баш студенти и зашто је пројекат масовног покрета у овој фази концентрисан око Универзитета? Не само зато што су студенти још неупрљани и некомпромитовани практичном политиком, иако овај разлог не треба заборавити. Томе је свакако допринијела и култура ејџизма која презире старије, нарочито „бумере“, зато што се не сналазе добро у интернет простору, и обрнуто, потенцира интелектуалну надмоћ млађе популације која се у том простору боље сналази. Али прије свега зато што су пионири масовног покрета, по Хоферу, увијек – faultfinding intellectuals а то је друштвена галаксија у којој студенти примарно гравитирају. Нарочито је важно да се рационална критика система трансформише у подсмјех и денунцијацију, која масе навикава на тоталну промјену. Овог денунцијанта-интелектуалца треба схватити у ширем смислу. То није само професор Универзитета, који, рецимо, српског патријарха назива Профитије, и чије тираде о динстању говедине слушају студенти, него то су и полуинтелигентни полуинфлуенсери који тај наратив рециклирају – за пажњу. Погонска снага сујете не смије никада бити потцијењена, и Хофер цитира Бонапарту – револуцију је извела сујета, слобода је била само изговор.
*
Бојим се да је Србија друштвено сазрила за масовни покрет, а надам се да није. И Вучићев најављени “рибрендинг” баш у – покрет није случајан, ако је и закаснио, него кореспондира са овом повишеном друштвеном температуром.
Потребно је немало памети и одлучности да се ове енергије врате, задрже и адекватно реализују у оквиру уставно-правног поретка републике Србије, кога је и режим у претходним годинама исто тако дезавуисао као што га дезавуишу учесници протеста припремом и организацијом паралелних институција.
Tо је у овом тренутку тако велики задатак, да је свако позван на будност и одлучност да помогне у његовом рјешавању.
