Да ли је Босна и Херцеговина држава, хибридни политички пројекат или концепт? Да ли у њој нешто треба да буде промијењено и шта? Каква јој је будућност? Ова питања се јављају у години када се обиљежава 30 година од потписивања Општег оквирног споразума за мир у Дејтону.
Међутим, оба питања тренутно су скрајнута и замијенило их је само једно: Да ли ће Милорад Додик бити ухапшен јер је „нарушио уставни поредак“ или ће политички преживјети још један, до сада најтежи, изазов у својој каријери дугој неколико деценија?
Највећа од свих највећих – политичка криза у БиХ
У БиХ траје, новинари и политичари воле тако да кажу, највећа политичка криза у БиХ након Дејтона. О томе би се могло расправљати у политичком систему који не памти годину без мање или веће кризе од 1995. године до данас.
Предсједнику Републике Српске Милораду Додику у Суду Босне и Херцеговине 26. фебруара изречена је првостепена пресуда којом је проглашен кривим због кривичног дјела неизвршавања одлука високог представника. Осуђен је на годину дана затвора и на шест година забране обављања свих јавних функција, почевши од дана правоснажности пресуде. У истом процесу од оптужби је ослобођен Милош Лукић, директор Службеног гласника Републике Српске. Лукић је у Службеном гласнику објавио, Додик прије тога потписао, а Народна скупштина Републике Српске прије свих усвојила два спорна закона који на територији Српске „укидају“ одлуке (непризнатог) високог представника и Уставног суда БиХ.
Кристијан Шмит је одлуку којом се мијења Кривични закон БиХ наметнуо у јулу 2023. године и осим што је измислио ново кривично дјело, измијенио је и Члан 156. у Ставу 1. који сада прописује да се државним ударом има сматрати чин који не мора да буде изведен само силом већ и „на други незаконит противправни начин“.
Због ове измјене руководство Републике Српске тренутно је на потјерници правосуђа БиХ из Сарајева.
Народна скупштина Републике Српске одмах након пресуде Додику донијела је законе којима се одбацује процес Суда БиХ, а на територији Републике Српске забрањује рад Тужилаштва БиХ, спровођење одлука и дјеловање Суда БиХ, Високог судског и тужилачког савјета БиХ и дјеловање Агенције за истраге и заштиту (Сипа).
Преписујући оно наметнуто, измишљено кривично дјело од Кристијана Шмита НСРС је усвојила Закон о измјенама и допунама Кривичног законика Републике Српске који прописује казне за непоштовање и неизвршавање одлука институција и органа Републике Српске, а усвојен је и Закон о Високом судском и тужилачком савјету Републике Српске. Услиједило је експресно усвајање Закона о заштити уставног поретка који предвиђа оснивање Специјалног суда и тужилаштва Српске и Службе за заштиту уставног уређења. Истог дана усвојен је Нацрт новог Устава Републике Српске који ће бити упућен у јавну расправу.
Позвани су запослени у институцијама и агенцијама БиХ, посебно у Сипи, Суду и Тужилаштву, да напусте послове и пређу на исте такве који ће им бити обезбјеђени у Српској.
Иако би их у неким другачијим околностима већина грађана Републике Српске, могуће, поздравила или бар прижељкивала – као темељни корак ка већој самосталности у оквиру БиХ – ови закони донесени су у једној мучној атмосфери у низу потеза који код просрпске јавности нису изазвали жељени ентузијазам (најблаже речено).
На сједницама Народне скупштине су прштале увреде између политичара из владајуће коалиције, махом из СНСД-а, уз предсједника НСРС Ненада Стевандића (Уједињена Српска) с једне, и опозиције, с друге стране. Друге странке владајуће коалиције упадљиво се држе по страни. Поруке предсједника Републике биле су све само не саборне и нису одговарале наводној тежини историјског политичког тренутка (тема које смо се дотакли у прошлом броју Индикта).
У устима је остао горак укус политичарења, неслоге и голе борбе за власт и политичко преживљавање. О повјерењу у потезе власти говори чињеница да се на ове позиве за оставке у институцијама БиХ скоро нико није одазвао иако постоји нови „шмитовски“ закон који забрањује ту непослушност.
Збир фактора, непрестаног тв. преноса и хушкачке психозе која је емитована из федералних медија учинио је – нарочито након што је запаљен аутомобил народног посланика Небојше Вукановића – да буде пробуђена мала назнака оних емоција подјеле и сукоба које су грађани Српске преживјели 1997. године. Странци су тада чували Србе од Срба, али треба признати да су политичке подјеле биле дубоке и регионално маркиране. Садашње стање је ипак боље и другачије.
Доношење закона у Бањалуци сарајевски пробошњачки медији окарактерисали су као државни удар уз захтјев да тужилаштво реагује. И реаговало је. Тужилаштво Босне и Херцеговине сада званично Додика, Стевандића и премијера Радована Вишковића терети због постојања основане сумње да су починили кривично дјело Напад на уставни поредак из члана 156. став 1. Кривичног закона Босне и Херцеговине, на основу горепоменуте Шмитове измјене. Истрага против Додика, Вишковића и Стевандића, објавили су медији у Сарајеву, покренута је 27. фебруара, а наредба о проширењу донесена је 6. марта.
Према тим информацијама Тужилаштво БиХ проводи истрагу због постојања основане сумње да су „у временском периоду од 11. септембра прошле године, односно од почетка кривичног поступка против Додика и Лукића пред Судом БиХ, па све до 6. марта ове године…поступали с циљем да пријетњом употребе силе промијене уставни поредак Босне и Херцеговине кроз преношење овлаштења Босне и Херцеговине на ентитет Република Српска„.
У међувремену, сви су са великом пажњом ишчекивали утиске о новом стању ствари од четвртог актера ове драме у БиХ – представника западних сила, прије свега САД, које су директном подршком уз друге потезе и санкције којима су ограничили дио Додикове моћи и спектра дјеловања, давале снагу Кристијану Шмиту (који се сада као шишмиш полако повукао у своју пећину) и ОХР-у.
Збир тих реакција, којима ниједна страна није сасвим задовољна, али се разочарење осјетило само у Бањалуци, могао би да гласи овако: потези Додика и руководства Српске су напад на институције БиХ и Дејтонски споразум и то није у интересу САД и савезника; било какво нарушавање безбједности они не желе нити би дозволили; позивају се институције да раде свој посао, а политички актери на договор.
Пар дана су трајале дилеме како ће реаговати Сипа, али након што је постало јасно да њени полицајци, због безбједносне процјене, неће кренути у авантуру хапшења тројке из Српске (прије свега Додика) услиједиле су очекиване потјернице, а од Интерпола је затражена међународна, на коју је у тренутку писања текста Србија упутила примједбе.
Гранична полиција БиХ покренула је формалну истрагу да утврди како су Додик и Стевандић прелазили преко границе док их потражују у Тужилаштву, ЕУФОР се појачао са пар стотина војника и веома је видљив на копну и у ваздуху па је сада главни „спорт“ медија у Сарајеву праћење сајта Флајт радар и 24-часовна производња информација гдје је Додик, како је тамо доспио, шта је рекао, урадио и с ким се састао.
Важно је да се напомене како су Додик, Стевандић и Вишковић – први највише, други мало мање него први, а трећи успут кад га се сјете – већ добили сталну медијску етикету „бјегунаца“, по сличном принципу као када је трајала потрага за пријашњим руководиоцима Републике Српске који су уз то били још и „крвници, злочинци“ прије било какве пресуде.
Пат позиција
На снази је ријетко виђена медијска хајка чија је теза да ако државне институције, па макар уз пресудну помоћ иностране војне силе, успију да ухапсе Милорада Додика, онда то има да се сматра доказом постојања Босне и Херцеговине и њених институција. Сваки други угачији сценарио тешко ће да прихвати психотична јавност и политичка сцена из једног дијела Федерације БиХ.
У Републици Српској тренутно стање је такво да су закони Народне скупштине у мањој или већој мјери неспроводиви јер се једноставно не поштују на територији на којој је скупштина законодавац (питање је да ли постоји воља и снага да се ови закони оживе у пракси).
Уставни суд БиХ је већ ставио ван снаге неке од њих, али треба да се присјетимо да је у Српској такође на снази и закон који „укида“ надлежност тог суда.
Истовремено, Суд и Тужилаштво БиХ мање или више нису у стању да монополом силе доведу до краја одлуке судских органа и политичка криза у БиХ се претворила у игру моћи у нечему што почиње да личи на пат позицију у којој за сада политичари из Бањалуке дјелују као они који имају мање карти у рукама.
Док траје игра са потјерницама у току је и покушај прекомпоновања власти на нивоу БиХ као бајпаса до избора 2026. године, а све под изговором фамозног европског пута. Кључну улогу у овом пројекту има хрватска компонента, тј. ХДЗ БиХ и Драган Човић који је чини се мало попустио под канонадом медија из Сарајева и прихватио да „изда СНСД“ и договори се с „тројком“ из Српске (ПДП, СДС и Листа за правду и ред Небојше Вукановића), након што је федерална „тројка“ (СДП, НС, НИП) већ раскинула са СНСД-ом уочи пресуде Додику и догађаја који су услиједили. У једном широком кадру све то изгледа као јединствен процес чији резултат би требало да буде изолација Додика и СНСД-а прије наредних општих избора.
Међутим, Човић одаје утисак великог опреза и врло перфидне калукације јер је свјестан да у било којој тренутној комбинацији не може да добије изборни закон који би Хрватима гарантовао члана Предсједништва БиХ јер бошњачке странке то сматрају јересом. Истовремено, пошто се „куне у ЕУ“ морао је и због Загреба да направи јавну одступницу од Додика који је оптужен са рушење уставног поретка.
Опозиција главним политичким ставовима и токовима постоји само у Бањалуци и на српској политичкој сцени у БиХ, а у Сарајеву дисонантних гласова нема. Ту опозиција критикује власт само ако је неко попустио у гарду према Српској и/или Додику.
Најбоље се то види када се на дневни ред изнесе главни проблем: дјеловање ОХР-а и Шмита, и Уставног суда БиХ, тј. судија које нису држављани Босне и Херцеговине.
Шта о овом проблему мисли главна опозициона и уз то највећа странка најбројнијег народа илуструје опаска Бакира Изетбеговића (предсједник Странке демократске акције) који коментаришући ситуацију у БиХ каже како је ОХР морао да реагује (наметне закон, пресуди Додику), а одмах у сљедећој реченици критикује ОХР јер је одлукама из 2022. године (краткотрајна суспензија Устава ФБиХ) погодовао Хрватима науштрб бошњачког политичког сегмента.
Укратко, политичке елите два од три народа у БиХ спорним сматрају понеку одлуку стране политичке управе, али не и њено постојање без обзира што се оно коси са суверенитетом државе.
Противници играју нефер и то је оно што опозиција у Српској и поједини новинари одбијају да виде. У ситуацији гдје постоји страна власт (не утицај) већ дефакто власт која је надређена домаћој и нема никакву одговорност према никоме, нема стварне политике и развоја. Све је то борба за политички опстанак и игра надмудривања, лобирања, корупције и моћи. Исти такав нефер однос власт у Српској има према опозицији. Калкулантска политика поуздала се у идеју да ће нека сила која одмах долази и рјешава ствар уклонити хибридни западњачки апарат који, немојмо да занемаримо, такође ове године слави свој 30. рођендан. Ко се то још одриче моћи добровољно?
Некад отворено (са српске стране) или стидљиво (Човић, са хрватске) или никако (то је такође јерес у Сарајеву) полако се намеће прича о потреби новог договора око концепта Босне и Херцеговине. То би био тај другачији сценарио, који смо раније споменули.
На основу изјава актера из Бањалуке није далеко од истине процјена како је серија закона који су донесени након пресуде прављење преговарачке позиције и покушај стављања теме на сто тамо гдје се о БиХ одлучује. Међутим, такође се стиче утисак, да је Додик реаговао на пресуду превише импулсивно, увријеђено, да је на тренутак изгубио инстинкт и превише се поуздао у тренутну промјену околности у свијету. На исти такав начин узвратили су из дијела Тужилаштва БиХ и уз медијску хајку створили слику бјегунца који кришом прелази границе.
До промјене стварно јесте дошло, понашање главног негативца, иако много горе по оним истим, некадашњом мјерилима, данас добија блаже реакције него што би биле да овдје још траје мандат амбасадора Мајкла Марфија.
Очигледно је да за сада нема промјене главних линија америчке политике према Косову и Метохији и Босни и Херцеговини у вријеме када је сасвим непознато како би на крају могао да изгледа мировни договор у Украјини и ко ће коме шта да призна (“ја ћутим и чекам тебе, ти ћутиш и чекаш мене”) од граница.
До тада, хајка неће стати.
О дочека авиона до дочека „твитова“
Почетком 2024. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине Жељко Комшић и министар одбране у Савјету министара Зукан Хелез махали су америчким авионима који су надлетјали БиХ изражавајући симболичну “подршку држави”, уз нескривену радост што је авион посебно бучан био изнад Бањалуке.
Годину дана касније са једнаким одушевљењем као тај авион дочекује се твит државног секретара САД Марка Рубија у којем критикује Додика. Саопштење службенице из Стејт департмента, објављено на Иксу, у којем је примила к знању пресуду Додику, скоро да је свечано дочекао министар иностраних послова Елмедин Конаковић.
Импулси из САД против Републике Српске су седатив за политичко руководство Бошњака, а Додик њихова дрога.
У таквој атмосфери до ушију не долазе поруке као што је она Анте Нобила (Додиковог савјетника током процеса), да предсједник Српске није главни проблем; „Ако га макнете, остаје уставно правни проблем“. Сличну поруку, увијену, како смо навикли, понегдје између редова убаци и хрватска страна оличена у ХДЗ-у.
Додик је повишена темпретура и упала плућа, симптом, а не узрок болести политичког организма. То хајкаши не желе да чују, држећи чврсто дланове на ушима док траје хистерична дрека.
