Многи тврде да деведесетих година Срби нису били свјесни да се свијет промијенио, да је Берлински зид нестао, да је завладала идеологија европског insieme-а, и да важе „нова правила“. Након 35 година, оно што данас засигурно знамо јесте да се свијет мијења, а да се то не односи само на односе моћи међу државама већ и на друштва и цивилизације, на идеологије и филозофске погледе на свијет, на вриједности и свакодневицу.
Након лансирања прве атомске бомбе која је убила само неколико домородаца на ивицама ново-мексичког Лос Аламоса, Америка се промијенила, њена наука, њена култура и политика постали су брутално површне. Једна жена која пуни сто година након што је упитана за најбољи изум створен у њеном животу одговорила је на запањеност других – нуклеарна бомба. Наравно, старица је помислила на двије важне ствари – побједа над јапанским империјализмом и на нуклеарно одвраћање које је обезбиједило да период послије највећег рата у историји постане хладно доба такмичења у разним областима. Док се дошло до нуклеарне бомбе морали су милиони да страдају и цијели народи нестану, такође, нуклеарка, као какво зрцало, пресликава и дуплира жртве њеног постојања и употребе. Есхатологија тако није постао аналитички оквир теолога или вјерујућих, већ свих. Главна три питања за голицање можданих вијуга су „шта ако?“ и „шта послије?“. Још увијек је то, на срећу, материјал за романе, научне радове и филмове, а нас занима „до када?“.
Апокалиптицизам и политичка есхатологија
Када говоримо о есхатолгији никако не можемо заобићи Нови завјет и први вијек. Јирген Молтман као један од првих теолога наде на изузетан је начин спојио политику и есхатологију, односно историју са есхатоном. Ако је Ἀποκάλυψις нешто што је само Богу познато, ако је то потенцијално ужасавајућ догађај који пријети нестанком цијелог човјечанства и подразумијева спасење доласком Исуса Христа, да ли нам је историја уопште потребна? Управо о овом питању разматра Молтман у својим дугим списима о смаку свијета.
Савремени свијет, нарочито онај креиран након првих нуклеарних жртава, претворио се у прави апокалиптицизам – апсолутно вјеровање да ће се крај свијета десити након одређеног догађаја у људској историји. Чак је то толико доминантан став, нарочито међу хришћанима дехристијанизованог и постмодерног Запада, да је од 1945. формиран Билтен атомских научника (Bulletin of thr Atomic Scientists) од стране Алберта Ајнштајна, Роберта Опенхајмера, Бертранда Расела, Николаја Сејмонова, и других. Сви они су били заслужни за креирање атомске бомбе у оквиру Менхетн Пројекта. Од тада, сваке године издају свој билтен о нуклеарној енергији, оружју, али и опасности од употребе и разарајућим посљедицама. Двије године од краја Другог свјетског рата Опенхајмер, Ајнштајн и Рабинович су креирали Doomsday Clock који сваког јануара провизорно приказује колико је секунди остало до армагедона, полазећи од става да уколико је човјек једном употријебио нуклеарку, употријебиће је опет. Критеријуме које узимају у обзир су нуклеарни рат, климатске промјене и вјештачка интелигенција. Најдаље од поноћи било је 17 минута 1991. године, а најближе 90 секунди, постављено у јануару 2023. С обзиром на ово, можемо рећи да је смак свијета најдаље био када је Запад овладао и Москвом и Пекингом, а најближе када се почео конструисати нови свјетски поредак, а стари се у хаосу распадати.
Према Молтману ехатологија не нуди рјешења за одређене појаве у историји људске цивилизације као да историја сама по себи не значи ништа. Уколико су мале ствари, нарочито у контексту политике, важне за промјену стварности, зашто бисмо чинили и те мале напоре када ће доћи “Тај” који ће нас на крају спасити у сопственој деструкцији. Бертранд Расел, као кључни енглески филозоф и логичар XX вијека, у свом је дјелу “Освајање среће” писао о потенцијалним сценаријима краја свијета, и с обзиром на песимизам, претпоставио да постоји шанса за нуклеарним ратом који би довео до краја човјечанства. Он је критичар теолошке есхатологије сматрајући је контрапродуктивном. До краја свијета ће доћи због људских грешака, а не божијег плана. Међутим, Расел ипак није вјеровао у нужност, већ могућност краја свијета.
Сат који у јануару сваке године помјера своју казаљку или потврђује постојеће вријеме, је у својој метафизичкој поставци “крај-свјеташки” и карактеристично линеаран. Као апсолутно субјективан и западно орјентисан, он поставља doomsday као нужност која ће се десити, а вријеме је то које провизорно одређује за колико и кад. Научници окупљени око Билтена желе да нам пошаљу поруку да смо сви жабе којима је глава изнад вруће воде, и не схватамо колико се налазимо у атмосфери која потенцијално може да буде неиздржива, нарочито наглашавајући климатске промјене као савремени кључан фактор који доприноси помјерању казаљке.
Својевремено је амерички војни и паравојни магазин „Soldier of Fortune“ издавао упозорења о смаку свијета, позивао се на Орвела, Хакслија и Рандову, и инсистирао на обуци војника за „крај свијета“, за борбу против натприродних сила. Курт Саксон, писац и радио новинар, је сковао термин „сурвивализам“ како би представио припреме за будући колапс друштва. Саксон, који је више пута повезан са радикалном десницом и љевицом, па је чак и свједочио пред Конгресом, је већ 2003. године предвидио BlackLivesMatter покрет и КОВИД-19, а нарочито одговор на ове појаве. Он је претпоставио и мултиполаризацију и готово све ово о чему су 28. јануара дебатовали научници Билтена.
Четири јахача апокалипсе
Прије неколико дана објављен је нови извјештај Одбора за безбједност и науку који је својим закључком помјерио сат за секунд ближе поноћи, што је најближе до сада у историји. Они су става да је свијет извјесно пред провалијом у којој нема спаса, и на то не утиче само страх од армагедона него и неколико других важних чинилаца.
Четири јахача која ће довести до апокалипсе, према Билтену су:
Нуклеарни ризик: долази до незаједљиве трке у наоружању, до повећања нуклеарних арсенала и изласка из бројних споразума о контроли истог. Ратови у Украјини и на Блиском истоку имају тенденцију ширења. Велики је проблем и то што не постоје контакти између великих нуклеарних сила, повјерење у односе између лидера не постоји. Све више држава размишља о изградњи својих нуклеарних арсенала. У јавном дискурсу је ријеч „атомски“, „нуклеарни“ и „свјетски“ рат постала свакодневица, а многи сматрају да је Трећи свјетски рат већ у току.
Климатске промјене: у овом домену, научници се фокусирају на глобално загријавање и емисије штетних гасова. Температуре ужасно расту. Ништа од потписаних споразума није испоштовано. Климатске промјене су постале тема од ниског приоритета за велике силе попут САД, Русије и Кине.
Биологија: након пандемије ковида, дошло је до ширења низа других патогених и не патогених зараза широм свијета. Ништа или врло мало се ради на сузбијању заразе у Африци. Епидемије колере и куге харају континентом. Биолошка оружја су постала легитимни видови борбе, рекао бих, још од рата за Етиопију 1935, преко Вијетнама до српских земаља деведесетих.
Медији: на слободној ми је вољи да бирам доминантну од неколико других аспеката наведених као чиниоце који доводе до судњег дана. Један од мени занимљивијих јесу медији који су по њима значајан узурпатор благостања и политичких система кроз ширење „дезинформација“, „лажи“, и замислите, „контролу избора“. Научници сматрају да медији који шире дезинформације утичу на избор сумњивих политичких групација на чело одређених држава (Њемачка, Словачка, Мађарска, Румунија,…) који воде свијет у хаос. „Ова корупција информационог екосистема подрива јавни дискурс и искрену дебату о којој зависи демократија.“
Коначно, ова западњачка институција која траје већ 80 година, предано врши своју мисију ширења „демократских вриједности“ кроз строгу призму либерално демократског система из деведесетих година. Прижељкујући „крај историје и посљедњег човјека“ Билтен криви Русију, Кину, али и САД за ирационалну политику, која води у армагедон. Ја бих радије искористио термин, мултиполаризам.
