Кроз бањалучко насеље Чесма пружа се једна велика, главна улица. Води од новог моста преко Врбање све до првих стабала Траписке шуме на границе Мађира и Делибашиног села.
Ово је све до скоро била типична улица у периферном градском насељу. Давно асфалтирана, сто пута прекопавана, крпљена, рупама које са стране нагризају асфалт и које се једном у годину или двије дана затрпавају пијеском и шљунком. Једна од оних улица у којој се криве фелне, троше крајнице и амортизери, псује док пролази аутобус или камион.
Али није све у тој улици било напукло и заостало . Она носи назив славног руског цара, Петра Великог, реформатора, освајача балтичке обале који је од Русије начинио поморску силу и саградио један од најљепших градова на свијету Петроград – Санкт Петербург.
У сада свјеже асфалтирану Улицу Петра Великог улијевају се Улица Ивана Милутиновића (партизански генерал), Здравка Дејановића (добровољац ВРС), Вјенцеслава Новака (хрватски пјесник и новинар) Сарајевска, Првог крајишког пролетереског батаљона, Сестара Леви…
Да велики Рус не буде усамљен побринио се Лав Толстој, још већи књижевник, чија уличица се се спаја са царском баш код храма у поменутом насељу.
Несразмјер у именима и физичким карактеристикама улица које носе њихова имена је честа појава у Бањалуци. Један сокачић између дијелова Аде и Врбање који није густо насељен назван је по – ромејском Цару Константину, који је широм отворио врата хришћанству у тада познатом дијелу Европе.
Писац Бранко Ћопић добио је тек недавно нову улицу преко пута дворане Борик, а возачи који од тзв. жутих зграда на Петрићевцу возе према Мотикама возе се Улицом Краља Александра (Ујединитеља; чији отац, додуше, има главну и поред Господске најпознатију улицу у центру Бањалуке).
У посљедњем већем таласу давања назива новонасталим улицама у Бањалуци, на стогодишњицу Принциповог пуцња у Сарајеву, на ред су дошли и Младобосанци и личности повезане с овим покретом.
Из оне Петра Великог идући кроз Првог крајишког пролетерског батаљона, када се прође раскрсница са Улицом Милеве Марић, стиже се до смркнутих сокака Владимира Гаћиновића и Трифка Грабежа, поред којих је Улица Димитрија Митриновића. Горе у брдском дијелу насеља близу гробља самује Стеван Сремац у својој улици, а ако се спустите лијепим путем без много кућа и саобраћаја, наићи ћете на монашки скромну још мању, стрму Улицу Стефана Немање, оснивача славне српске династије и државе.
Ово неправилно укрштање историје и урбанистичке географије није карактеристично само за рубна градска насеља.
Бањалука, иначе, у многим својим просторима, оставља један специфичан лебдећи утисак недовршеног простора на којем се нешто налази, а може да буде или је могло да буде нешто сасвим друго. У многим просторима, осим у омиљеном и уређеном централном дијелу града.
Центар града, који задобија још више пажње (и новца) иако вјероватно уређенији него икад, крије такође своје феномене који су дио истог свијета као и хаотични калеидоскоп царева, пјесника и револуционара са периферије.
У Бањалуци је недавно отворен нови ноћни клуб о чему се прочуло због лажне дојаве о постављеној бомби у објекту. Клуб се налази на адреси Трг Српских јунака у најстрожем центру града, а врата и улаз можда двадесетак корака од скулптуре “Живот” (Споменика 12 беба). Сам споменик подигнут је 2008. године у дијелу парка испред Музеја савремене умјетности Републике Српске.
Музеј савремене умјетности (смјештен у згради старе жељезничке станице с краја XIX вијека) је управо то, музеј савремене умјетности, а испред њега доминира (савремена) скулптура “Еротски знак” покојног, чувеног бањалучког вајара Слободана Драгаша.
Да ли је скулптура “Живот” изграђена на брзину и без много вођења рачуна о мјесту и симболици? Ако није, да ли је поред ње морао бити отврен ноћни клуб? И не само клуб…
Још који метар од овог споменика у овом тренутку гради се Централно спомен-обиљежје погинулим борцима Војске Републике Српске. Будући (у скорој будућности) поглед испред овог, за Бањалуку монументалног споменика, на лијевој страни заустављаће се на свјетлима ноћног клуба, затим на великој реклами “Максбет кладионице” и стаклима ресторан-кафића прије него што стигне до фасаде Музеја савремене умјетности и Драгашове фалусоидне скулпутре.
Башта наведеног кафића већ је долазила у сукоб са парковским простором остављајући многима питање изнад главе зашто су овакви пословни подухвати уопште дошли близу градске локације – притом назване Трг српских јунака – чији мир и културну микро-ауру су прекидали само пензионери када помјере клупе да изблиза прате шаховске партије на отвореном.
Најуређеније градско језгро, које је је оивичено Банским двором, Храмом Христа Спаситеља, Градском управом, а ускоро и поменутим спомеником изгинулим војницима, љети нагриза трештећа музика из оближње баште хотела “Босна” и других кафана.
Прије петнаестак година Бањалука се одужила и бану Светиславу Тиси Милосављевићу бистом у привременом парку, а јасеновачким логорашима скулптуром Топола ужаса испред Народне скупштине Републике Српске. Стекао се утисак да је цијела серије споменика подигнута успут и на брзину, тек “да се нешто обиљежи”.
Што је најгоре, ту није био крај већ почетак.
Манир је преузео и унаприједио и укинувши све скрупуле убрзао усавршио садашњи градоначелник Бањалуке који бисте и споменике подиже брзином којом заказује ванредне прес конференције. Краљ Твртко, бан Кулин, парк књиге, Велеиздајнички процес (шта год треба, само реците) све је то произведено у једном предизборном спринту на сто метара.
Ово чудно историјско расипништво тј. несразмјер између историје и њене адекватне политичке и културне примјене и вредновања у садашњости је веома карактеристично за данашњу Републику Српску и просторе Босне и Херцеговине, али и Македоније, а могуће и других балканских земаља.
У свијетовима гдје су државе и институције подређене тренутној власти и политичкој ситуацији, стратегије и планови за будућност само дио протоколарног обраћања јавности, а корективни фактори сведени на хонорарне академце, другачији резултат није могуће очекивати.
Када је дошло до пада социјалистичке државе и система, као да је схваћено да је српска историја нека велика канта без дна и када треба негдје да се дају име улица или подигне споменик – заграби се из канте и распе гдје треба. Као за богатом трпезом, јело се без мјере и реда.
Забрињавајуће је што у 30. годину од парафирања дејтонског мира улазимо и даље као недовршен град и Република, бар у оним стварима у којима надлежности нико не може да отме нити да их оспори.
Велике ријечи чућемо на Дан Републике Српске, 9. јануар, интегративни и оспоравани датум који је одбрањен прво на референдуму, а затим и у унутарсрпској јавности када се појавила идеја да се “премјести” на Сретење. У центру града ће бити одржана централна свечаност и дефиле, али у том центру неће бити ни улице ни трга 9. јануара. Остаће у историји записано да Улица 9. јанаура није тек тако добила име, већ су то сами тражили становници неколико кућа у десетак километара од центра града удаљеном насељу Пријечани.
