Ово је први дио серијала текстова који ће се бавити архитектонским, антрополошким, социјалним и културним аспектима становања на нашим просторима.
Развој неке заједнице врло прецизно можемо пратити кроз процес становања људи који је чине. Често то није увијек развој, постоје и периоди стагнације и опадања, али они су, у правилу, кратки, много краћи него периоди напретка, што је и потпуно схватљиво. Човјек природно увијек тежи томе да побољша свој животни простор, стога је примијетно да овај сегмент људске свакодневнице углавном, током времена, напредује. У покушају да илуструјем овај процес, ограничићу се на наше крајеве и кроз њихове историјске прилике, покушати направити пресјек догађаја који су довели до простора и околности у којима сада живимо. Наравно, како је становање по дефиницији урбанистичка намјена која обухвата смјештај људи у стамбене зграде и куће, а поред тога, то је и најзаступљенија и најсложенија урбанистичка намјена сваког насељеног мјеста, уз саму анализу стамбеног простора, направићемо и осврт на урбанизам који је, у великој мјери, кроз вријеме, дефинисао његов изглед.
Да не бисмо ишли у дубоку прошлост, почећемо од средњег вијека, када су ови простори дошли под отоманску власт, што је, у знатној мјери, одредило стамбену архитектуру, али и свакодневицу немуслиманског становништва. Доласком Османлија, почиње један нови начин живота, у великој мјери другачији од оног на који су људи у генерацији која је доживјела окупацију, а потом и транзицију у нови систем. Нова власт, која је у крви затрла средњовијековне градове, основане од стране српске властеле, почиње да гради своју инфраструктуру и оснива нове градове, попут Бање Луке, Сарајева и Мостара, и то на начин да би у самом центру насеља позиционирали управне и вјерске објекте, заједно с безистаном (тржницом), а потом би се, око тог центра, досељавањем становништва, органски ”лијепила” и настајала насеља, знана као махале, што је термин који и данас користимо када означавамо квартове у нашим градовима, у којима живи претежно муслиманско становништво. Била је то, а и данас је, појединачно ситна физичка структура ниске спратности, набијена уз уске и кривудаве улице, које се расипају по брдима око центра, смјештеног у котлини. Наравно, овдје није било говора о некаквом озбиљнијем урбанистичком позиционирању објеката, какво данас познајемо, већ више о грубом одређивању зона за становање и остале намјене, без детаљнијег улажења у потребе становништва и то ће тако остати до краја отоманске власти на овим просторима.
Како су таква насеља имала интензивну трговачку активност, људи су почели да их масовно насељавају. Градили су куће на првим слободним просторима у близини већ изграђених подручја, лединама око градова, стапајући се с њима, у непрегледној и непредвидљивој матрици кривудавих сокака и чикми. Из таквих околности долази и ријеч ”јалијаш”, која се у жаргону у Босни одомаћила за неотесане и превари склоне градске момке, а потиче од турске ријечи ”јалија” и која је, у тадашњем свакодневном говору, означавала коров који је растао на периферијама градова, гдје су такви људи стасавали.
Како је стамбени фонд градова тада, у првим деценијама отоманске владавине, припадао углавном муслиманском становиништву, а њихов живот, као и сам стамбени простор, био је организован у складу с муслиманским вјерским потребама и састојао се из три главна дијела – мушког, женског и дворишта (селамлук, харемлук и авлија). У мушком дијелу налазила се дневна соба (диванхана), док су у женском дијелу биле смјештене спаваће собе и кухиња (ашчиница). Веће куће су често имале и простор за молитву. Двориште је обично било ограђено оградом која је затварала поглед с уличне стране и засађено воћем. Богатије породице су имале бунар или чак и фонтану.
Сеоске куће су биле сличне просторне организације, само нису имале високу ограду попут градских и имале су објекте за смјештај стоке. Такође, није риједак случај да и градске куће имале објекте уз кућу, намјењене смјештају стоке, нарочито коња и перади.
Пошто сва домаћинства нису имала директан приступ питкој води, градови су обиловали чесмама, расутим по насељима, на којима су се становници свакодневно снабдијевали водом, а које су биле и важна мјеста окупљања и друштвеног живота међу људима. Овакве чесме су обично градили великодостојници, као некакву врсту задужбине. Куће су обично биле мале, приземне, с мањом или већом окућницом, покривене шиндром (дрвене летвице, сложене на преклоп) или печеним тешким цријепом, ћерамидом. Биле су конструисане од дрвета, између кога се налазила испуна од печене цигле или рјеђе од земље. Све то је било замалтерисано смјесом ситног пијеска и луга и окречено бијелим вапном, с вана и изнутра. Наравно, ово је била, за то вријеме, савремена материјализација и нису сви становници могли да је приуште. Сиромашне градске и сеоске куће биле су потпуно дрвене, оштрих четвороводних кровова, који су могли да издрже оштре балканске зиме и дебеле сњежне покриваче. У Херцеговини нпр, куће су обликом биле нешто другачије, али је је подјела просторија остала иста. Камене, ниског нагиба крова и тешког кровног покривача (ћерамида или камене плоче), који могу да издрже јаке ударе вјетра. Оваква претежна вјерска и етничка организација градова задржава се у градовима све до краја XV вијека, када су сефардски Јевреји, тада протјерани из Шпаније, нашли уточиште широм Отоманског царства, а тако и у већим градовима у Босни. Њихове куће сличне су муслиманским, али не постоји толико стриктна подјела на мушки и женски свијет, иако постоје формално полно раздвојене просторије у кући. Јеврејске куће обично имају трговачки дио, магазу, и спрат, који служи приватном породичном животу. Опадањем отоманске моћи и мањим могућностима пљачке и приходима од земље, јавља се потреба за већом привредном активношћу у градовима, нарочито трговином. У том периоду, дозвољава се трговачка активност и хришћанима широм Отоманског царства, да би, недуго потом, у великим градовима почело формирање цијелих четврти насељених искључиво трговцима хришћанима, у којима је цвјетала трговачка активност и на све стране се преливао тим стечени новац (нпр. јерменска четврт Кумкапи, у Истанбулу).
Већ у XIX вијеку, хришћанско, на овим просторима конкретно православно, српско становништво, постаје доминантан трговачки слој, који је, за те прилике, генерисао огроман новчани капитал. Баш тај друштвени слој почиње да мијења и начин живота у градовима, уводећи промјене и у становању. Бројни су примјери таквих промјена, али најочигледнији је чувена Деспића кућа у Сарајеву. Настала крајем XVII вијека, она је доживјела бројне надоградње и промјене, да би данас задржала, наоко, изглед уобичајене средњоевропске трговачке куће. Ипак, то је само фасада, унутра кућа задржава оријентални дух, са својим китњастим дрвеним декорацијама, ћилимима, тешким завјесама и гарнитурама за сједење, које више личе на миндерлуке, него на фотеље, уз мноштво богато везаних ћилима, прекривача и других оријенталних елемената покућства.
У другим градовима, околности су сличне. Српска трговачка класа је у сталном контакту са западом и из њега доноси разне иновације, нарочито техничке, које уноси у свој свакодневни живот. Тако је у некој отоманској хроници остало забиљежено да је један кућни часовник у XVIII вијеку, набављен у Дубровнику, коштао као кућа са окућницом у Мостару. Али спорадична појава таквих ствари није довољна за укупну промјену начина живота и укупно становања набоље. И даље је то само повремена привилегија имућних и просвећених. Већина становништва живи и даље ”турским” начином живота, недотакнута индустријском револуцијом, која, у то вријеме, потпуно мијења Европу и остатак свијета, док се, истовремено, унутар Отоманског царства, не дешава ништа по том питању. Људи и даље живе у некаквој карикатури феудализма, у којој пропадају и држава и њени грађани.
Већина људи у градовима живи у кућама попут оних изграђених прије двије до три стотине година, док је на селима још драстичнија ситуација – живи се у породичним заједницама у врло малим животним просторима, а све у циљу очувања земље коју нека породица обрађује и користи. Куће су дрвене, обично смјештене на благој падини. У подруму се налазе оставе, а на спрату просторије за боравак многобројне породице. Хришћанске породице немају полно дефинисане зоне куће попут муслиманских, али је доста животних навика преузето од Османилија – сједење на земљи и ручавање за ниским столом, софром, храна се припрема у дневној просторији, нема одвојене кухиње и слично. Живот у граду и у селу се, у тадашњој хришћанској заједници много разликује. Док су на селу људи изразито и отворено непријатељски настројени према муслиманском становништву и његовим животним навикама, дотле су у граду ипак спремни за компромис, нарочито ако је у питању угледна трговачка породица, која своје господство исказује пространим и великим кућама, које по свему изгледају као куће најбогатијих цариградских бегова. Таква једна кућа је и она трговачке породице Христић из Пирота, у којој је сниман филм ”Зона замфирова” (иако је радња филма смјештена у Ниш), где је и данас видљив траг тог времена, који казује о његовим статусним симболима. На сличан начин описана је кућа и фиктивне сарајевске породице Памуковић, из приповјетки Иве Андрића. На тим кућама видимо примјер по којем се, у појединим филмским и књижевним дјелима, романтизује тадашњи живот, но такво становање, у пространим кућама окруженим широким и сјеновитим авлијама, била је привилегија тек малог броја људи. Већина тадашњих домова у градским срединама биле су трошне кућице набијене око тијесних и кривудавих сокака. Ипак, узевши у обзир цјелокупну ситуацију у остатку Европе, у том тренутку, може се констатовати да је такво становање пружало много већи комфор него нпр. становање у градовима сјевера Њемачке, Холандије и Енглеске, у којем су људи животарили у крајње тијесном простору нарастајућих градова.
О комуналној инфраструктури, осим спорадично калдрмисаних улица, није било говора нити свијести. Заправо, ни у остатку Европе није било много боље, а те процесе, у нагло растућим градовима током индустријске револуције, попут изградње канализације, покретале су катастрофе, попут великог смрада у Лондону, средином XIX вијека, када је донијета одлука да Лондон добије прву канализацију, да би се усмјерила огромна количина нечистоћа и фекалија која се таложила по улицама и поред смрада доносила и низ заразних болести.
Иако заковани у стагнацији и спором пропадању некада моћне империје, градови на овом простору, посебно погранични, полако су уводили промјене у свом животу и начину становања, нарочито путем хришћанских и јеврејских трговачких породица, које су неријетко слале дјецу на школовање у западноевропске градове, одакле су се она враћала с новим животним навикама, које су послије пресликавали на своје породице. Тај процес текао је прилично споро, јер је средина ненавикла на било какве промјене пружала отпор. Овдје није сам ријеч о муслиманском становништву, већ и о хришћанском, па тако на слици породице Јефтановић из Сарајева можемо видјети баш такав примјер-старог Манојла Јефтановића који сједи, строг и обучен ”по турски”, с бундом од самуровине и фесом, док његов син, Григорије, стоји благо насмијан, зачешљаних бркова у сакоу и са шеширом полуцилиндром у рукама. Управо ће Григорије Јефтановић отворити фабрику опеке у Сарајеву, чијим ће циглама бити изграђен добар дио зграда у том граду током периода аустријске владавине Босном. На мјесту те фабрике данас се налази насеље названо по њој-Циглане.
У Бањој Луци, средином XIX вијека, долази до развоја дијела града у којем су живјели српски и јеврејски трговци, а у којем се одвија интензивна трговачка активност. Важно је поменути да је у свим градовима отоманске империје важило правило да становништво буде стриктно подијељено по вјерској припадности, тако да је дио лијеве обале ријеке Црквене био управо овај дио, у којем се данас налазе Трг Крајине и тзв. Господска улица, а која је управо тада и настала. Ту се подижу прве куће које нису грађене у тада уобичајеном отоманском стилу, већ у неким интерпретацијама тада актуелних европских градитељских стилова. Важно је напоменути да је Бања Лука, за разлику од осталих градова у овом дијелу Отоманског царства била повезана са остатком Европе жељезницом преко Новог Града, коју је изградила управо Царство, у једном од безуспјешних покушаја државних реформи, тако да су неки утицаји лакше стизали у ову средину. Вјероватно је ово био један од разлога због чега се у град досељавају и цијеле трговачке породице из осталих дијелова земље, као што су породице Радуловић и Кољевић, које ће у наредним годинама бити носиоци и привредног и културног живота у граду.
У овом дијелу града, дакле, куће су биле позициониране у европском урбанистичком маниру, ”ушорене”, уз трговачку улицу, у приземљу је била магаза, тј. трговина, док је на спрату био стамбени простор. Намјештај унутар њих је био углавном европски, није више било миндерлука и ниских софри, зидови су били облијепљени тапетама, а подови декорисани чешком керамиком. Остатак града био је, пак, и даље прошаран махалама, бијелим кућама четвороводих кровова и сјеновитим баштама, закован у времену. Хоризонт је пресјецао тек покоји минарет или јаблан. Утицаји које је трговачка елита доносила са собом споро се ширио. Куће још нису имале електричну расвјету и текућу воду. То почиње нагло да се мијења тек након аустроугарске окупације, о чему ће бити ријечи у наредном наставку.
Oвај текст обогаћен је фотографијама француског фотографа Аугуста Леона које су настале у нашим крајевима 1912-1913. године у склопу пројекта „Архив планете“, који је спонзорисао француски богаташ Алберт Кан. Леон и географ Жан Брин заједно су путовали Балканским полустрвом у вријеме Балканских ратова и документовали виђено. Њихов рад укључује хроматске и ране фотографије у боји које се сада чувају у Музеју Алберта Кана у Паризу захваљујући чему имамо несвакидашње сликовит увид у овај историјски период.
