Ми живимо у времену кризе, и ми не вјерујемо да паметнији попушта.
Кад је то једном речено, ова публикација нема друге претпоставке и другог убјеђења. Она нема фиксни идеолошки профил, политичку агенду или друштвену амбицију. Њени чланови могу да имају идеолошки и политички супротне позиције док год знају да формулишу и аргументују мишљења. Нас више занима квалитет аргумента него вектор главне идеје, и можда ћете у овој публикацији читати и полемике између њених чланова. Нека цвјета хиљаду цвјетова.
Ако кажете да је то нихилизам, ми кажемо да је то институционализација расправе и организовани дуел идеја. А ако кажете да је то тактичка грешка, јер је код сваког медија корисно демографски и идеолошки фокусирати публику ради раста и утицаја, ми то признајемо али задржавамо своју грешку. Прво, зато што је та грешка и макроуслов уједињења подијељене јавности; и друго, зато што је нама лично тако занимљивије.
Риварол је у Мемоарима записао да је у револуцији тешко писати историју. У таквим условима хроничар пречесто узима улогу памфлетиста који све правда и свему се диви, обмањујући и јавност свога времена и будућу генерацију. По Риваролу, ипак, историја мора да иде трећим путем од страсти и предрасуде: она мора да, као закон, одобрава без љубави и осуђује без гњева (approuve sans amour, et condamne sans courroux). Тај програм, који је и програм ове публикације, је очигледна реминисценција на Тацита. И док је Риварол, као ројалист, критиковао само апологију револуције, Тацит не пати од ове једностраности. У времену ратова и катастрофа, пише Тацит у Историјама, у коме је власт јако концентрисана и сам “мир пун својих ужаса”, историјска истина пропада на много начина, од којих су најважнији политичка и грађанска апатија, и дух ласкања и клевете. Али док упадљиво ласкање брзо одбије публику, малициозност се, по Тациту, радо слуша зато што је она симулација слободе (malignati falsa species libertatis inest). Они мрзе Вучића – је формула којом Александар Вучић успјешно слика себе као мартира, што је срачунат и важан дио његове стратегије комуникације; али мржња на Вучића у значајном дијелу српске опозиције се несумњиво чује – зато што се радо слуша, а радо се слуша – јер је она симулација слободе. И на апстрактнијем нивоу: док је дух ласкања о коме пише Тацит главна ознака наше партијске културе, вулгарна заједљивост, која симулира аутентичност и слободу, је главна ознака савремене интернет комуникације. Између ових полова, између културе ласкања и културе цинизма, топи се све што тражи аргументе и разлоге, а таблоид метастазира из медијске форме у облик мишљења.
Ово је дакле простор унутрашње кризе и поларизације, и мизансцен за нашу публикацију. Српска јавност већ почиње да се сија у свим бојама културних ратова. Потенцирање произвољних географских и социјалних разлика неуморно производи поларизације и фрагментује јавност у балоне парцијалних подјавности а нацију у затворене клубове истомишљеника. У клубовима истомишљеника, као што је познато, мишљења се радикализују а мишљење атрофира; а у условима високо децентрализоване интернет јавности, и у реторици културног есенцијализма који је и иначе ознака позне модерне – нарцизми малих разлика се артикулишу у скоро шовинистичкој вербалној агресији. За вријеме избора у Србији, о Србима из Републике Српске, и мање о Србима са Косова и Метохије, на мрежама су исписане салве безмало шовинистичких и култур-расистичких коментара. (Све да је број гласача са фиктивним пребивалиштима онај који се помиње, а није, то и даље није разлог што је опозиција изгубила изборе – а о томе у другом тексту.)
Ово може да буде и једноставна контраобавјештајна акција, али остаје чињеница да она у једном дијелу нације добро резонује – и на овом мјесту се треба зауставити и размислити. Владимир Путин је, у недељу, на конгресу Уједињене Русије рекао да је нарушавање међуетничке, међурелигијске, и грађанске хармоније, издаја и злочин против Русије; а француска влада је формирала комисију под управом когнитивног социолога Жерала Бронера да анализира стање и предложи стратегије у борби против распиривања мржње и ширења дезинформација у сајберсфери (la lutte contre les diffuseurs de haine et de la désinformation). Закључак комисије о стратегији – ојачање критичког мишљења у системима образовања и медија. Информациона сигурност сајберпорстора је један од главних императива готово свих важећих државних стратегија безбједности. Ако Република Србија и Република Српска још немају комисије као Француска, и док их не саставе, Индикт ће један дио тог посла да преузме и уради.
У хоризонту традиционалних, организованих медија, у српској јавности важи иста квазиамеричка поларизација између опозиционих медија Јунајтед групе и великих прорежимских Пинк медија групе и Хепи телевизије. Док је главна медијска платформа Јунајтед групе и формално ексклузивни партнер CNN-а, што одређује афилијацију, метод и агенду – и о чему свједочи готово сваки њен прилог, телевизије као што су Пинк и Хепи са ријалити програмима и придруженим системом таблоида, са живахним водитељкама јутарњих програма и шареним студијским интеријерима, са стратегијом лаке и сугестивне, бинарне комуникације, у свему опонашају медијски модел Руперта Мердока и Роџера Ејлса. У Републици Српској важи структурно иста поларизација између прорежимских РТРС-а и АТВ-а и антирежимског БН-а, само што је у овом случају антирежимски медиј урађен по моделу Мердока и Ејлса. Ако продубљење подјела, у којем се свако обраћа само истомишљеницима а демонизује другу страну, коинцидира са економским раслојавањем – то је предигра за грађански рат који онда само чека прилику да из латентне пређе у манифестну фазу.
[Савремена политичка теорија с добрим разлогом класификује медије као четврту грану власти; а савремени медији нису само корективни него и самостални агент са властитом агендом који некад цијеле системе политичке власти, укључујући и сам министарски кабинет – држи у страху или под уцјеном. Историчар идеја и један од најбољих енглеских интелектуалаца, Квентин Скинер, је у једном предавању поменутог Руперта Мердока назвао најгорим човјеком (the most villanous person) и неформалним власником цијеле енглеске политичке класе – јер је власник њихове добре репутације коју може својим системом медија да разори тако да жртва тог поступка послије више никад не може да буде изабрана и да прими битну улогу у јавном животу. То није нова појава. Ариосто је Пјетра Аретина, ренесансног праоца таблоида и булевар-журнализма, назвао „бичем принчева” јер је изнуђивао новац од владара ренесансних градова, банкара и кардинала, да им не би уништавао репутације у својим сатирама. Бања Лука је имала једног блогера који је радио по овом моделу, и исто тако писао “о корупцији кардинала и папским конкубинама”, само што је блогер, за разлику од Аретина, фигура без културе и врло досадан писац. Ако је остала сумња да је ипак боље кад уредници и власници медија служе умјесто да застрашују, отклониће је можда подсјећање да је Александар Тијанић Миломира Марића назвао слугом сваког господара, а исто се може рећи за Жељка Митровића, који је и сам писао отворена писма à la Аретино, и преживио исти такав одговор од свог супарника јутјубера, и који још, као Лернејска хидра, пркоси српској твитер сцени што му свакога дана даје читуљу.]
Мапа међународне кризе је још познатија од домаће. Геополитика проживљава ренесансу на рушевинама Пакс Американе, а просјечан човјек, и на своју штету, зна више о Украјини, Палестини и Јемену него о комуналним политикама и локалном буџету у својој заједници. Рат у Украјини је означио тачку преокрета и крај једне хегемоније.“Свијет је на прекретници. Рат Русије против Украјине означава крај једне ере. Неке нове силе су оснажиле и неке старе поново оснажиле, а између њих нарочито економски јака и политички самосвјесна Кина. У овом новом, мултиполарном свијету, различите државе и облици власти ће се такмичити око моћи и утицаја.” Овако је у децембру прошле године њемачки канцелар отворио свој ауторски чланак у Форин аферсу. Политичка реторика либералног мејнстрима је и даље у знаку хладноратовске, бинарне опозиције демократије и аутократије; док је реалполитички дискурс Запада, а нарочито Европе, сав у терминима трансформације и кризе.
Криза је централни појам нашег времена. По њемачком историчару Рајнхарту Козелеку, појам кризе је изворно медицинског поријекла и означава стање кулминације између оштро супростављених алтернатива: криза у болести је климакс послије кога наступа смрт или оздрављење. Суштинско обиљежје кризе је да се њен исход не може предвидјети за вријеме њеног трајања; у тренутку кад се исход може поуздано предвидјети, криза је већ прошла и наступа стабилност једне алтернативе. По овој аналогији функционише и изведени појам кризе који се прелио у политику: одлука треба да наступи, али се не зна када и која одлука ће то бити.
Свако ко тражи од актуелне српске политике недвосмислено сврставање у времену најдубље међународне кризе, и у конфликтима који нису њени, не разумије процес кризе у његовој основи, то јест – у његовој структурној отворености. Рационална политика интереса овој генералној премиси неизвјесности додаје економску упућеност на једну алтернативу, и политичку и традиционалну упућеност на другу алтернативу у конфликту, и изводи закључак да је спољна политика еквидистанце, или посредника, ма колико била под изазовима – најбоља могућа политика у једном времену кризе.
У таквим условима домаће и међународне кризе, чији је исход још немогуће прогнозирати, ми покрећемо ову публикацију. Она ће на тај начин, и без своје воље, бити њена хроника. Деценија пред нама је деценија велике трансформације: енергетске, економске, информатичке, политичке и геополитичке.
Метафора о историји као ријеци више не важи, а још мање важи метафора о њеном крају. Друштво и историја се убрзавају, а остаци континуитета се распадају у анархичну секвенцу руптура. Само је наша отупјелост још разлог што више не осјећамо јасно интензитет времена.
Ми се не жалимо на ово занимљиво вријеме у којем живимо. Ми се осјећамо врло добро, и ова публикација ће бити и регистар нашег расположења. Ми смо већ позвали неке људе да нам се придруже, и неке ћемо још позвати. Коначно, није довољно да паметнији не попушта, него и да још једном научи да се у томе забавља.
Док га глупљи, циник, гледа из огледала.
