Новембра ове године ждралови су се над долином Врбаса појавили одједном и без много уобичајених кругова изнад Бањалуке одмах продужили право на југ. Као да су свјесни да касне, пожурили су да заврше своју смјену и оно што од њих зависи како би Земља наставила да се окреће.
Без много приче, јер времена су таква. Није моменат за ћурликање или кукање. Одмах након птица из тундре је стигао и минус. Све у природи упрегло се да врати вјеру у постојеће и познате циклусе свијета. Све осим људи.
Са ушћа Неретве гдје одмарају птице са сјевера на путу према Африци и ове године стигле су мандарине, али нешто загађеније пестицидима него иначе. Или је то само тако измјерено овај пут пошто се метрика промијенила каo што тврде узгајивачи?
Човјек сада ништа засигурно не зна. По великом мору свијета плутају вијести и пророчанства као лубенице у води. Међутим, свака од њих се мора провјерити. Кад допливате до тикве и окренете је на другу страну, она је трула и гњила. Вода се покварила и смрди.
Видовите бабе видјеле су то у куглама још давно.
Александар Тијанић (1949 – 2013), познати српски новинар прије 11 година обратио се студентима београдског Факултета политичких наука. Ово предавање у медијским архивима класификује се као “чувено”. Нашироко је пренесено и објављено као доказ несрећне истине о садашњим генерацијама и нашем времену, безвриједном и таблоидном у односу на оно, некад.
Тијанић је гађао студенте оштрим предметима: Ко сте ви? Шта је ваша генерација? Која је ваша пјесма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме вјерујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мијењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете? Ко су ваши будући класици? Који је разлог вашег постојања? Зашто сте на овом свијету? Зашто су ваши дугови кад их нисте направили?.. Хоћете ли да генерацијски будете проклети, безначајни, кусур историје? Да личите на нас?
И тако даље и све у том стилу. Како данашње генерације немају своје нобеловце, своје хероје улице, своје звијезде, узоре, па чак ни свој ратове и бучне распаде великих земаља.
Јасно је шта је покојни Тијанић, крштен као горостас новинарства, стварно хтио да поручи будућим младим новинарима, а не могу да се отмем утиску да је он у ствари (намјерно или нехотично) овим ријечима описао кризу које је и сам био свјестан. Али не кризу у којој се налазе студенти која су сједили у амфитеатру у Београду, или Србија, већ једну од нијанси кризе свијета у овом, нашем времену.
Можда није могао или хтио да наслути да долази доба у којем ће све што се збивало прије 2000. године звучати тако романтично.
Драги Тијанићу, волио бих да сам могао да будем колега некадашњим новинарима. Имали сте тај статус и позу витезова истине, у фармеркама и пастелним сакоима. Новинар, то је био прави грађанин, од главе до пете, ангажован у стварима од политичке и друштвене важности. Образован и паметан, храбар и сналажљив. Није вам било лако, далеко од тога да јесте, али били сте важни. Чекали су сви да чују шта имате да им кажете и објасните.
Данас, када вас сретну кажу вам овако: “Како је седма сило!” Са много поруге и ироније.
Вријеме није нимало њежно према нама, иако смо сити, напојени и збринути као бебе запослене у великој фабрици производње садржаја.
Звјерињамо около и тражимо путоказе, а не виде се ни путеви. Нема Џона Ленона, Иве Андрића, Бранка Коцкице, Драгана Џајића, Колоса са Родоса, Александрије и великог свјетионика. Само велике свијетлеће авети интернета (АИ) и на њима холограми свјетских чуда. Куда ићи и да ли ће још свијета остати нама и онима који долазе?
Није ваљда све људско потрошено. Тужно плачем као сигма-мејл са мима.
Гледате ли икада архивске снимке из 20. вијека? Са свим својим ратовима, побунама, бруталностима и патњама, из ове тачке изгледа некако (не знам бољу ријеч) безазлено. Ако не безазлено, а онда сигурно наивно. Крв и патња, све је ту, али све је јасније. У најгрубљем смислу могло би се рећи да је то вијек у којем се могло рећи шта је шта и ко је ко. Попу поп, а бобу боб.
Двадесети вијек, војник са цигаром на тенку који погине у рову заједно са саборцима, а месо им самељу видљиви зупчаници историје.
Није лако рећи шта се тренутно дешава. Ко је ко? Ко је шта? Ко је слободан? Ко живи у тоталитарном друштву и шта значи ропство? Ко је исправан, а ко праведан? Ко је покварењак, лажов и мафијаш? Ко напада и ко се брани? Ко живи онако како треба? Коме је и гдје је боље?
Гдје дјеца имају будућност? Ко живи здравије? Ко се више трује и шта је отров? Гдје треба ићи и чему треба стремити? Да ли се и гдје треба преселити и гдје и зашто треба остати? Ко држи до вриједности и шта су то вриједности, ко их промовише? Ко се за њих бори?
Чим моралишеш већ вријеђаш и лажеш. Сви су помало криви као у Проклетој авлији.
У архивима снимака из непрежаљеног прошлог вијека импозантно изгледа онај сачињен 1991. године поред Москве када је одржан велики концерт хеви-метал бендова из Сједињених Америчких Држава, а након Пада Берлинског зида (запазите само ту архаичну симболику: полупан је чекићима невелики зид у једном граду у Европи).
Хорде срећних – наводно је публика бројала око милион људи – слушале су “Ентер сeндман” на рубу Москве, међу њима чак и војници на отпусту.
Недуго прије тога “Шкорпионси”, западноњемачки бенд, спјевали су хит “Вјетар промјене” (Wind Of Change) у којем војници шетају у августовској љетњој ноћи кроз Горки парк и све, у иначе хладној Москви, наговјештава један слободнији свијет јер је једно тоталитарно царство срушено. Не без тријумфализма Запада који скоро па наређује: „Let your balalaika sing what my guitar wants to say!”
Сви су били жељни поп културе коју су деценијама конзумирали на кашичицу и коначно, убрзо, дошли смо на своје. Запад је побиједио и био предмет жеље и стремљења нудећи коначна и најбоља економска и политичка рјешења, а слободе, колико год хоћеш. Стварно смо се наслушали и нагледали свега, рок ветерана пред пензију, филмова и још бољих серија. Све је то тада изгледало као почетак, а сада изгледа као крај.
Као заједничка Лабудова пјесма. Слушали смо пјесму, али смо без обзира на то чули и олују. Сад смо сити и набрекли од свега.
Више од 30 година касније гитаре и балалајке су заборављене дјечије пјесмице. У замишљеној копији ситуације из 1991. ако пропадне власт, ко би пјевао у Москви? Ко је симбол тог демократског свијета наспрам источних деспотија? Овако постављено питање 2023. године дјелује увредљиво поједностављено. Такве дилеме се више не могу ни поставити. Иако постоји подјела, из ванземаљске перспективе све то камење је заједно у истом бубњу мјешалице који убрзава своје кретање.
Велики бродови касне кроз Баб ел Мандеб и Суец због хутитских ракета, па најновији телефони, батерије, чипови, штипаљке, патике и крупни кинески бијели лук спорије стижу у Европу. Недалеко од мореуза, у Емиратима и Арабији ваљају се милијарде долара, рубљи и јуана као на пијаци у Лончарима. У Европској унији посљедње паре троше на екскурзије и ручкове као директори југословенских предузећа пред банкрот.
Не постоје ауторитети у политици нити стремљења и покрети. Исто је и са културом. Масе прате шта говори власник друштвене мреже и фабрике аутомобила у емисији код бившег спортисте. Предсједник до јуче најмоћније силе не умије ни да састави реченицу.
Како би изгледала револуција у данашњем свијету? Лако је било оним сужњима и прегаоцима, оним некадашњим људима који су крварили, умирали по казаматима због идеја, без игдје иког, без фејсбука, твитера, без лајв-преноса, без подршке селебритија од врха до дна и свих медија и свих нормалних људи на свијету, у тишини због принципа.
Шта ћеш сада, ако се упали камера? И што је најгоре, ако помислиш да ти то помаже.
Ово је свијет у којем се немогуће одбранити. Не само од насиља већ свијет у којем се немогуће одбранити од медија и агенди, од могућности да будеш снимљен и искориштен за контекст, за наратив.
Ово је свијет гдје твоја порука није твоја, она је купљена за џаба, са улице и као дијете које јањичари отму, преобликована и стављена у службу неке друге војске, а тебе нико није ни питао.
Тешко је одвојити догађај и чињеницу од “догађаја“ и “чињеница“. Слободни свијет постао је свијет забрана, цензуре и претјеривања. Ништа се не види од информација. У беспућу многи још покушавају да испричају причу о људима на свијету, али тренутак је неухватљив због убрзања.
Јан Палах се спалио незадовољан пасивношћу становништва у Прагу 1968. године истом граду гдје је јуче, 21. децембра 2023. године један млади Чех снајпером убио 14 колега.
Двадесет први вијек је усамљени терориста који нема видљивих порока и чије мотиве касније откривају на серверима рачунара, а снимке на Телеграму.
У свијету свепрожимајуће буке, комуникације и спектакла, праве промјене догађају се негдје у тишини. Када мјешалица успори, на журци у фасцинантној Сфери у Лас Вегасу, госте ће забављати Хазбула Магомедов.
Чекајући прољеће и повратак јата са југа, помолићу се и огулити мандарину.
