Биједа аутентичности

У години револуције вјештачке интелигенције, у којој су комплексни АИ модели исписивали есеје и програмске кодове, и производили слике по индивидуалној команди, најпознатији рјечници енглеског језика су избор ријечи године разумљиво везали за ову технолошку грану¹. За Кембриџов рјечник, ријеч године је глагол халуцинирати (hallucinate) и то у његовој новој конотацији везаној за језичке моделе вјештачке интелигенције – АИ модели халуцинирају кад лажне податке представљају истинитим; за Колинсов рјечник, ријеч године за 2023. је управо акроним за вјештачку интелигенцију – АИ. Два преостала изузетка од овог тренда су у суштини два лица једне исте појаве. Оксфордова ријеч године је непреводиви сленг rizz који означава шарм и етимолошки је везан за средњи дио ријечи харизма; за рјечник Мериjам-Вебстер, ријеч године за 2023. је придјев аутентичан (authentic). Обе ријечи су везане за колективну манију истицања у дигиталној хиперкултури нашег времена. У наставку цртица о наличју аутентичности.

Аутентичност су, по образложењу Мериjам-Вебстер рјечника, у 2023. години славиле иконе времена без иједне мане као Сем Смит и Тејлор Свифт; по истом образложењу, нови власник Твитера је позвао на више аутентичности на тој мрежи, а једна алтернативна мрежа, БиРил (BeReal), је непосредно утемељена на концепту аутентичности. На Амазону се данас могу купити цијеле библиотеке приручника о аутентичности, које свом читаоцу објашњавају како бити оригиналан – за десет долара по примјерку. Да је идеал аутентичности мјера нашег времена, доказује и највећи активни спортиста, Новак Ђоковић, који се у једном осврту на историјски двадесет трећи Гренд слем, као и у децембарском интервјуу 60 минута са Џоном Вертхајмом, изразио о цијени и важности аутентичности. Коначно, зар можда и највећа новела свјетске књижевности, Толстојева Смрт Ивана Иљича, није исписана око ове теме у центру? (С важном разликом: у Ивану Иљичу тема је ужас грађанске неаутентичности, а не афирмација неке алтернативне, грађанске аутентичности. Толстојев излаз је потпуно други – хришћанска вјера.)

Шта онда може нама да смета овај идеал?

Концептуално, идеал аутентичности је специфичан амалгам етичког и естетског елемента, и вјероватно реакција на кризу значења западне модерности ма како је одредили класични мислиоци те кризе: као пропаст заједничких вриједности, као отуђење у приватном посједовању, као радикални раскид са традицијом, као челични кавез капитализма итд². Етички елемент аутентичности је одређен као оданост самом себи, као оданост систему моралних принципа и вриједности које се сматрају исправним; естетски елемент аутентичности, напротив, везан је за истицање специфичних разлика које појединца маркирају и издвајају од свих других. Централни проблем савременог идеала аутентичности је доминација естетског елемента у овом амалгаму: док етички елемент окупља и сажима – на неком заједничком систему норми и униформних понашања, естетски елемент раздваја – инсистирањем на посебном, оригиналном и ексцентричном. Идеал аутентичности је и једна од главних центрифугалних сила високе модерне, и то би већ био добар разлог да се о њему још једном размисли.

Георг Зимел (Georg Simmel) је почетком двадесетог вијека писао о фундаменталној пукотини у западном индивидуализму које се подијелио на индивидуализам једнакости и индивидуализам разлике. Индивидуализам једнакости, који је изашао из француског просвјетитељства и развијен у либералној традицији настојао је ослободити појединца од нелегитимних друштвених ауторитета, прије свега монарха, цркве и племства, како би се универзална и рационална природа човјека слободно развила; индивидуализам разлике, који је изашао из њемачког романтизма, је инсистирао на уникатним особинама појединца и афирмисао интегрални развој субјекта управо у његовим посебностима. У анализи ове разлике, Зимел нарочито подвлачи склоност модерног субјекта да оне особине које га истичу и разликују од других сматра осовином свог субјективитета; према Зимеловој оцјени, напротив, специфичне разлике су углавном споредни идентитетски елементи, док су заједничке, типичне особине које се дијеле са другима, градивни блокови идентитета. Савремени идеал аутентичности стоји у традицији индивидуализма разлике, он је управо ексцес романтичког индивидуализма.

(Културни дуализам просвјетитељства и романтизма објашњава цијели спектар фундаменталних проблема у савременој западној цивилизацији; а ту цивилизацију ми носимо у џепу са собом свакога дана, и она се са “слободног интернета”, којим доминира енглески језик а теме фиксирају алгоритми америчких компанија, излива у наше мозгове и американизује их без преседана. Ја мислим да је висока или позна модерна, у којој ми живимо, у културном смислу чисто неоромантичка епоха, а да је идеал аутентичности само један рефлекс тог духа времена. О романтичком духу, од романтичке литературе и друштвених покрета, до романтичке ироније и романтичке љубави – ја мислим само најгоре, али о томе би био потребан бар посебан чланак ако не посебна књига.)

У књизи Друштво сингуларитета: О структурној промјени модерне (Die Gesellschaft der Singularitäten: Zum Strukturwandel der Moderne), професор социологије на Хумболт Универзитету у Берлину, Андреас Реквиц, је обрадио друштвену трансформацију од општег и заједничког према посебном и појединачном. Реквицова књига из 2017. је у главном дијелу филигрански елаборат четрдесет година старијег, изузетног чланка америчког социолога Данијела Бела – Културне противрјечности капитализма (The cultural contradictions of capitalism)³. Полазећи од основног дуализма између принципа рационалне ефикасности у привреди и ирационалног, афективног принципа културе, Бел и Реквиц сматрају да је ирационални, афективни принцип културе заузео предњи план, а рационалност потиснута из јавности у други план привреде и економије. Идеја ране авангарде, са њеном радикалном оријентацијом ка новом, је била да наметне мјерила умјетности остатку друштва – а то је значило архаичној, преживјелој традицији и малограђанском моралу. И, према Белу, то јој је пошло за руком: авангарда је институционализована, и, нарочито од седамдесетих година, је енергичним наступањем са маргине заузела мејнстрим. Постајући масовна култура, авангарда је изгубила свој елитистички карактер али је задржала своју радикалну оријентацију на ново и страст да скандализује традиционални морал: од езотеричних кружока и халуцинација Бодлера и Рембоа, до Вудстока и масовних медија, свака сљедећа генерација наслијеђени status quo “проглашава стањем апсолутне репресије” и предузима нови напад на темеље социјалне структуре. У овој институционализацији авангарде ништа више није санкционисано, ништа довољно ексцентрично ни бизарно, а чак лудило (madness), истиче Бел показујући на Фукоа и Р. Д. Ленга, – сматра се супериорном формом истине. Овај период Бел назива кризом рационалности и дисциплине, а Реквиц – револуцијом аутентичности.

На овим културним темељима стоји перманентна производња “нових нормалности” нашег времена, које више нису везане за појединачне кризе него се институционализују у бланко захтјеву жеље која себи више не поставља ограничење – “нормализујмо иксипсилон”⁴. У серији предавања “Чарлс Елиот Нортон” из 1969-1970. године, која су потом објављена као књига Искреност и аутентичност (Sincerity and authenticity), Лајонел Трилинг одређује аутентичност као еминентно полемички концепт који се остварује у агресивном обрачунавању са традицијом, прво естетском, и затим уопште друштвеном и политичком, и да је према критеријуму аутентичности “велики дио наслијеђеног, основног ткива културе изгубио на значају, постао празна фантазија и ритуал, или чиста измишљотина” док је, напротив, много од онога “што је култура традиционално осуђивала и настојала да искључи добило значајан морални ауторитет на основу приписане аутентичности, нпр. хаос, насиље, безумље.” На другом мјесту Трилинг подсјећа на поријекло грчке ријечи authenteo (αὐθεντέω) – тј. да она потиче од ријечи која је означавала убиство, и самоубиство. Ово заборављено поријекло ријечи је, према Трилингу, мјеродавно за најдубљи импулс и природу културе високе модерне.

Андреас Реквиц дефинише високу модерну као културу аутентичности. У дигиталној хиперкултури високе модерне, основни критеријум је естетски а императив је видљивост која је резервисана само за атрактивно, а то значи оригинално и ексцентрично. Такву културу одређује радикална производња сингуларитета: умјерено постаје профано, а нормалност готово пејоратив, као нпр. у презривом енглеском сленгу „норми“ (normie); напротив, тзв. негативне сингуларности буде естетско интересовање и приписује им се вриједност – као, рецимо, у екстремном случају серијске убице, или у блажем случају криминалци и елитне проститутке, и маса чудних људи из тзв. индустрије забаве. (Одмах да кажем да ја не стојим изнад ове културе и да се у овом времену осјећам врло добро, осим што не прихватам концепт елитне проститутке, а Холивуд и естраду сматрам полусвијетом. Цијена коју сам за то платио је да уопште нисам аутентичан, него само нормалан.)

Трансформација јавности под притиском императива аутентичности се добро види на мрежама и у политици. Како је права оригиналност много рјеђа него што то савремена хиперкултура захтијева, култура аутентичности је отпочетка осуђена да буде хистрионска култура у којој маса “нормија” пројектује “аутентичне” дигиталне аватаре. Друштвене мреже су један велики театар у коме је сваки сваком и публика и глумац, и у коме се аутентичност демонстрира на сваки повод гротескним приказивањем афекта који треба да прикаже интензиван унутрашњи живот. Како се граница аутентичности перманентно помјера, дисонанца између “нормија” и његовог аватара се увећава чиме се увећава и духовна криза која се примарно манифестује у ексцесу нарцисоидности и у депресији. У америчкој политици, која је у том смислу на челу јер је и утицај културног императива аутентичности најјачи, идеал аутентичности је произвео дубоку подјелу између видљивих и невидљивих: у фокусу је мањина егзотичних и ексцентричних идентитетских група које су претходно биле маргинализоване а сад имају суфицит пажње, док је велики дио обичне, нормалне средње радничке класе између обала све више невидљив за либерални мејнстрим. Овај невидљиви човјек (invisible man) који се осјећа напуштеним и непредстављеним, по Фукујамином мишљењу чини базу антисистемских, популистичких гласова у Америци. С друге стране, изразито афективно обојена хистрионска култура објашњава добрим дијелом успјех тако супротних политичких фигура као што су Доналд Трамп и Грета Тунберг. Обоје су, наиме, примарно перформери који играју у времену у коме је, по ријечима Кристофера Лаша, политика дегенерисала у спектакл. И у овом смислу, Америка је нама много ближе него што на први поглед то изгледа.

Коначно, најбољи разлог против идеала аутентичности јесте парадокс у који се он данас неминовно заплиће: свака нова слика аутентичности се брзо претвара у моду, и ми углавном и видимо само масу аутентичних на исти начин. Можда је људска ситуација и апсолутно одређена ријечима Едварда Јанга – да се ми сви рађамо као оригинали а умиремо као копије. И то није никаква страшна судбина.

Дужности обичног живота, дужности према властитом тијелу и талентима, према породици и пријатељима, према слабијима и држави, могу да корисније приме сву енергију уложену у један проблематичан идеал који од човјека ријетко прави оригинал, а најчешће карикатуру.

1. За разлику од наведених случајева у енглеском језику, Удружење за њемачки језик у Висбадену је, напротив, за ријеч године 2023. изабрало ријеч кризни режим (Krisenmodus). О томе на овом мјесту могу да упутим само на претходна два текста у овој публикацији ↩︎
2. Предложеним редом: Ниче, Маркс, Токвил и Вебер. ↩︎
3. Овај Белов чланак ја не могу довољно препоручити. Рецимо, и за потребу сузбијања једног приглупог скептицизма, раширеног у српској интернет јавности, о научном карактеру социологије. ↩︎
4. Ова формула нпр. је врло популарна на твитеру. Чињеница да су ови захтјеви за нормализацијама најчешће сасвим тривијални не говори ништа против авангардистичке структуре таквог захтјева, него само о неаутентичности субјекта оријентисаног на аутентичност. ↩︎