Извјештај са дигиталне границе (међуентитетске линије).
Предсједник Владе Републике Српске (РС) Радован Вишковић у новембру прошле године коментарисао је израду Нацрта новог закона о медијима у РС који би требало да покуша да уреди ову супер динамичну област. На снази је Закон о јавном информисању из 1997. године.
Вишковић, покушавајући да објасни шта ће све обухватити закон, неспретно се изразио.
„Ја кад сам чуо да људи тамо на тим ботовима, на основу прегледа, или више не знам чега… остваре по неколико десетина хиљада марака на мјесечном нивоу. Добро сте чули, десетина! Онда ви треба да се запитате шта ви радите“, обратио се премијер новинарима и сниматељима који још раде по древном систему, снимајући изјаве микрофонима, камерама и диктафонима.
„Узмите мобилни телефон, правите ботове, играјте се и ви па зарађујте новац! Тај новац је неопорезован, тај новац је у црној зони. Ко год има инстаграм он је постао медиј, има право да коментарише и мене и вас!“, завапио је премијер.
Он је сличан, љутит говор, нешто раније одржао и у Народној скупштини Републике Српске (НСРС), говор пун ботова и оптужби.
Вишковић дијелом није био у праву. У РС се плаћа порез на трансфер новца из иностранства, а Пореска управа је још 2017. године кренула у кампању да фриленсере разних врста утјера у пореске табеле, а кампања је имала доста ефекта.
Објекат Вишковићеве љутње: народни посланик Небојша Вукановић – хибрид између политичара, новинара, блогера и јутјубера – приход од Гугл реклама на свом сајту и платформама пријавио је у званичном имовинском картону. Може се рећи да је пионир међу политичарима.
Иако је премијер и сам често предмет исмијавања због оваквог несналажења у новој стварности, прожетој све новијим технологијама, он није једини нити је усамљен примјер.
У марту 2023. године пред надлежним комитетом америчког Конгреса, због оптужби да кинеска апликација незаконито шпијунира грађане Америке, саслушан је извршни директор (CEO) Тиктока Шоу Зи Чоу.
„Саслушање је открило да је проблем у Конгресу, а не у Тиктоку“, закључио је у пропратном коментару Вајерд (The Wired), једно од најпопуларнијих гласила које прати технолошка збивања у САД. „Више од неколико питања која су посланици поставили Чоуу била су нејасна, спекулативна и безначајна за оптужбе против његове компаније. Покушаји Чоуа, да елаборира Тиктокову пословну праксу, често су прекидани, а његови захтјеви да се изјасни о стварима које су наводно од великог интереса за чланове Конгреса блокирани су и игнорисани“.
Нека питања са саслушања у америчкој јавности изазвала су реакције попут оних које смо чули због Вишковићевих ботова. Конгресмен из Сјеверне Каролине Ричард Хадсон питао је Чоуа: „Да ли Тикток приступа кућној вај-фај (Wi-Fi) мрежи?“
„Само ако корисник укључи вај-фај“, одговорио је Чоу, видно збуњен. „Дакле, ако имам апликацију на свом телефону, а мој телефон је на мојој кућној интернет мрежи, да ли Тикток приступа тој мрежи?“, није се дао конгресмен.
„Мораћете да приступите мрежи да бисте се повезали са интернетом“, нацртао му је Чоу.
Вишковић и Хадсон на истој су позицији. Обични представници обичног друштва у паклу технологије. Нове технологије, нове ријечи, нови односи, нови правци и токови информација, новца и моћи. На прву, невидљиви и неухватљиви, боље речено необухватљиви.
Однос конгресмена у САД према великим технолошким компанијама („биг тех“) – у конкретном случају, Тикток је дио шире слике и борбе за доминацију на релацији САД-Кина – као и однос посланика НСРС или премијера спрам истих субјеката није истовјетан и паралела је надувана, али осликава сличан проблем: државе, односно класична политика и начин уређења муче се да дају праве одговоре или да поставе права питања о нечему што изгледа као велика незаустављива сила.
Бот, блог, вај-фај, ТикТок? Шта је све то? Шта значе те ријечи? У прве три технолошке револуције као није било тако.
Ово што видимо, ово преко чега комуницирамо, пишемо, шаљемо новац, плаћамо, преко чега се једни за друге бринемо, неће никада нестати. Трајаће до краја свијета који познајемо, ако краја буде. То није био случај са ранијим грађевинама чију смо технологију веома брзо савладали и све градили сами. Од игле до локомотиве.
Сада стојимо зачуђени и збуњени гледајући у промјене које технологија готово свакодневно чини. И раније није баш свако знао како ради парна машина или штампарска преса, мотор са унутрашњим сагоријевањем, како лети авион и функционише радар нити је свако могао да одмах напише закон или постави право питање. Али то је била технологија која мијења природу, а ово је технологија која мијења људско друштво, политичке и економске односе на до сада незабиљежен начин и већ полако мијења и самог човјека.
Има у саслушању директора Тиктока (или било којег CEO-а из „биг тех“ свијета) нешто од оне слике када су империјалне власти саслушавале комунисте-револуционаре. О чему ви то причате? Какав пролетеријат?
„Технологија је идеологија и она је пред нашим очима промијенила сваки аспект живота“, писао је средином осамдесетих амерички теоретичар медија Нил Постман.
Ова идеологија, једнако као некад слободарске идеје или оне револуционарне, допрла је до људи, али је допрла до свих људи. Хути снимају Тикток сторије поред прекоокеанских бродова у Црвеном мору док траје мали рат против америчке војске. У неком афричком селу можда немате питку воду али ћете имати интернет преко „Старлинка“. То је императив.
Потреба да општом дигитализацијом звучи исто као некадашња мантра о путу у Европску унију. Нема алтернативу!
Контрола? За то се немојте бринути јер то није ваш дио посла.
Кметови на посједима технофеудалаца
Бивши министар финансија у грчкој влади, познати економиста Јанис Варуфакис прошле године објавио је књигу са насловом „Технофеудализам: Шта је убило капитализам„. У књизи и серији гостовања у подкастима и интервјуима Варуфакис је једноставно објаснио своју тезу која је значајан покушај да се обухвати цијела слика оног што се тренутно дешава.
Капитализму је дошао крај. Човјечанство тренутно функционише у новом систему који се назире као велика сјенка изнад свега и прожима све. То је технофеудализам. Ко су феудалци? То су власници „биг тех“ компанија (гдје Варуфакис посебно истиче Амазон), који ништа не продају и не посједују (у класичном смислу, средства и капитал) већ као и власници великих посједа у старој Европи, живе од ренте. Ренту плаћамо сви ми, кметови на посједима технофеудалаца. Сваком трансакцијом, куповином, изнајмљивањем, дијељењем података и сваком активношћу.
„Биг тех компаније су два стуба капитализма – тржиште и профит – замијенили својим платформама и рентама. Сваким кликом и скроловањем радимо као кметови да повећамо њихову моћ“, тврди Варуфакис.
Цијели пејзаж по којем се, као ботови и блогови како каже премијер Вишковић, крећемо, који снимамо, у којем објављујемо, дијелимо и коментаришемо, припада неколицини људи.
Варуфакис не пресуђује и не осуђује нити позива на револуцију, само констатује. Навикли смо на све уређаје, све те виртуелне асистенте и платформе и уживамо. Поређења са „Врлим новим свијетом“ неизбјежно је.
Истовремено, кметовски живот на феудалним посједима и није тако лош. Убрзан развој технолошке индустрије у свијету обезбјеђује посао за милионе нових гастарбајтера. Програмери, дропшипери, менаџери друштвених мрежа, копирајтери и контент креатори, дигитал маркетари, дизајнери, сајбер безбједњаци, фриленсери и запослени свих врста раде и продају услуге на интернационалном тржишту, а живе и троше овдје.
Многи припадници млађих генерација врло добро су се снашли на пољима феудалаца нарочито од када су велике компаније (мреже и платформе) понудиле могућност зараде на свом посједу. Како то један наш стендап комичар, који редовно објављује скечеве на Јутјбу, каже: представљам се као радник у фабрици Гугл.
Начин који се на интернету зарађује прије покушаја државе да узме своје помало личи на оно вријеме када су сналажљиви шверцери зарађивали новац. Када се појавио блокчејн и криптовалуте ситуација је још више заличила на Дивљи запад или Аљаску Џека Лондона. Свако са шаком долара у џепу ангажовао је некога да му рудари ово ново злато.
За разлику од доба рата и шверца ризик је овдје мањи. Важно је да препознаш жилу и имаш стрпљења и воље да научиш како се нешто ради. Потребни су труд и интелигенција (и доста струје).
Први се софтвери у воду бацају
Као гладни птићи ми смо похрлили за окрајцима нове идеологије и научили да је упражњавамо, свако како зна и свако за себе. Али, шта је са друштвом?
Нашу малу крајишку сајбер парохију недавно је потресао још један догађај који свједочи о нашим пионирским браздама на великим технофеудалним њивама. Непозната хакерска група напала је Интегрисани здравствени информациони систем (ИЗИС) Фонда здравственог осигурања РС и административне послове у здравственој заштити вратила у домен папира и оловке.
Ово је изазвало доста реакција, највише по политичкој линији подјеле за и против власти, али и прве смислене расправе међу неколико стручњака из бранше. Милионе марака смо спискали у нешто што нема праву заштиту. Ово није чудно.
Имплементација/примјена софтвера у Републици Српској иста је као имплементација било које новотарије. Много лажних апологета, још више критичара и паметњаковића, а најмање оних који би хтјели да се потруде да нешто ураде и који знају о чему говоре.
Сваки државни софтвер личи на стадион који је направљен за тениски турнир Српска опен у Бањалуци. Лијепо, скупо и важно. Али без стратегије како га касније заштити од прокишњавања. Рањиви смо и бушни.
За разлику од некадашње индустрије којом смо се повремено и поносили, у овој новој револуцији скоро 100 одсто зависни смо од феудалаца и других власника технологија и материјала. Све преко чега комуницирамо, сви каблови, уређаји, камере, микрофони, телефони и екрани, све је купљено или изнајмљено и ништа нисмо сами створили. Данашње кључне технологије потпуно су нам недоступне. Све је лиценцирано и све се плаћа те зарађују само они посредници који технологију технофеудалаца препродају држави. Свака част, али шта даље и како даље?
Како да у новом свијету технофеудализма и ми добијемо свој посјед, да не будемо само кметови, да имамо бар дио дионица или акција, а не само концесиону накнаду од рудника кобалта, бакра или литујума и јефтину струју. Остају нам наша достигнућа и стари сукоби из прошлог вијека који ће ускоро изгледати као културно-историјско добро под заштитом УНЕСКО-а.
Када су под притиском администрације САД сајтови институција Републике Српске протјерани са .net домена на силу је откривено да постоје још неки интернет домени у другим државама – да постоји још интернета! Алтернативна телевизија се на другу платформу преселила тек када је избачена са Јутјуба. Зар то није неки хинт, чак упутство о чему би могло да се размисли и у којем правцу? Има ли интернета изван Гугла?
Годинама гледајући како се цијела медијска индустрија и свијет стваралаца и писаца садржаја прилагођава задатим правилима претраживача (Search engine optimization – SEO) питао сам се: зашто се толико прилагођавамо једној компанији? Зар не би било боље да одмах забраниш да твој садржај уопште излистају у свом претраживачу? Да се бар размисли о томе: о једној замишљеној слободној онлајн територији прије него што те власник посједа избаци изван границе због погрешне реченице или агенде као што фејсбук цензори раде са чланцима које оцијене као фејк-њуз.
Варуфакис је упозорио да је технофеудализам највећа тренутна пријетња слободном појединцу и самој демократији и узрок нових геополитичких тензија, посебно новог хладног рата између Сједињених Држава и Кине.
Између великих сила које имају своје технофеудалце и своје клауде води се битка за суверенитет. Сваки покушај регулисања надируће технологије личи на подухват оног дјечака који је спасио Холандију од поплаве када је прстом зачепио морски насип. Али за разлику од морске, ова вода пролази кроз све насипе, кроз прст, кроз људе и обухвата и заплављује апсолутно све.
Међутим, није потребно да се опредијелимо. Широко је поље и децентрализација је у тренду. Нове експерименталне друштвене мреже настале од избјеглица са великих, познатих мрежа раде по принципу самоуправљања као некадашње југословенске фирме. Нема потребе за срљањем, али има за идејама и експериментима
Да ли кашњење значи пропаст или можда не?
Дуг пут смо прешли веома брзо. Добили смо материјално изобиље из супермаркета на самом крају капитализма. У ЕУ ће нас гарантовано примити док траје свађа око плаћања цеха. Родна равноправност стићи ће нас када се свијет буде бавио трансхуманизмом. Данас, када се код нас труде да сва дјеца у школама добију рачунаре и таблете, у Скандинавији су предложили повратак на свеске и оловке. Дакле, на истом смо иако су они 10 пута бржи.
Позивају се на научне доказе да дигитални алати ометају, а не побољшавају учење и да је много корисније стицање знања путем штампаних уџбеника и предавања наставника.
Нил Постман 1995. у интервјуу каже слично: “Ја сам један од ријетких који је против увођења персоналних рачунара у школе”. Исто као што су поједини наши љекари против ИЗИС-а
Регресија није препоручљива ни остварива али можемо поставити питање да ли је технолошко кашњење наша коб или можда рјешење? Са зачеља колоне се све боље види иако нема назад осим ако они с чела не почну да трче у том правцу.
Док се наш премијер труди да поброји и како тако исконтролише ботове, алати вјештачке интелигенције већ мучки стижу и с леђа најављују нове проблеме. Причајући, такође крајем прошле године, о новој фискализацији у РС, Вишковић је опет морао да се хвата у коштац са роботима.
“На терену смо евидентирали да неки сада имају двије фискалне касе, једна ради за њих, друга за државу. Нове фискалне касе, тамо гдје нема интернета и струје, похрањују у себи издати рачун и кад дођу интернет и струја, шаљу све у сервер Пореске управе. Сви ће бити фискализовани. Добиће бесплатно фискалну касу од државе“.
У неком новом тексту из 2044. године читаћемо како је напредна АИ фискална каса убила конобара покушавајући да га ухапси јер није издао фискални рачун. Услиједиће оптужбе да је систем хакован и да хакери траже откуп.
У уговору државе са произвођачем каса из иностранства потписан је анекс да он неће сносити одговорност за нежељене посљедице.
