Интервју Такера Карлсона са Владимиром Путином није донио ништа ново било коме ко је до тада пажљивије пратио водитеља и госта. Еуфорична најава, и затим реализација: као онај архетипски сан у коме из све снаге дижемо руку на противника, која онда на њега млитаво пада или га сасвим промашује. Овај утисак је потврдио и руски предсједник лично, накнадним коментаром у јучерашњем интервјуу руском новинару Павелу Зарубину, о томе да би конфронтативно држање Карлсона, које је изостало, произвело квалитетнији интервју у коме би и он, Путин, више уживао. Истина је да је Карлсон најбољи као полемичар, а да је и Путин најбољи у полемичком интервјуу.
Интерес руског предсједника да се обрати америчкој, и уопште западној, публици, је једнако разумљив као и интерес Такера Карлсона да искористи овај интервју за рачун своје стране у америчком политичком сукобу, који од времена на вријеме показује све особине латентног грађанског рата. Али, ако су се интереси учесника и поклопили, енергије нису: руски предсједник је остао сасвим резервисан на готово сва сугестивна питања везана за америчку унутрашњу политику; а Карлсон се врло чудио дугом историјском екскурсу Владимира Путина, што је посебно нагласио и у накнадно снимљеном уводу. Не улазећи у мотиве за ово дуго и детаљно историјско излагање, као ни у меритум овог екскурса, о функцији и положају таквог објашњења у савременом, нарочито западном, друштву, занимљиво је направити неколико напомена.
Ниједан историјски екскурс, па нека је најбољи и најистинитији, не може правно легитимисати војну интервенцију у другој држави, зато што је за такву легитимацију неопходна одлука Савјета безбједности УН. Међутим, тај мултилатерални правни поредак је већ елиминисан НАТО бомбардовањем СР Југославије 1999. Када је британски министар спољних послова Робин Кук рекао америчком државном секретару Медлин Олбрајт да има “проблеме са правницима” око употребе силе без одобрења савјета безбједности, Медлин Олбрајт му је кратко одговорила – “нађи друге правнике”. Тако се Србима, који су у читавом двадесетом вијеку патили од вишка историје, на крају вијека још једном догодило да се нађу у њеном центру: противправно бомбардовање од стране једног искључиво одбрамбеног војног савеза закључено је исто тако противправним одузимањем територије, чиме је направљен преседан којим је у темељу дестабилизован међународни правни поредак и чије се посљедице, вјероватно, још ни близу нису исцрпиле. Амерички мејнстрим медији, који изгледа не уважавају нарочито интелигенцију својих гледалаца, за све примјере овог типа су нашли рјешење у ријечи “whataboutism”, и тај реторички хокус-покус онда треба да обрише сваки амерички хибрис и сваку одговорност америчког естаблишмента. У условима хегемоније кредибилитет није императив; проблем настаје кад хегемон више не може да се понаша као сјекира у шуми.
Можда је руски предсједник са историјског становишта у праву кад након тридесетоминутног екскурса, који започиње у деветом вијеку оснивањем Кијевске Русије а завршава се распадом Совјетског Савеза, долази до квалификације сукоба као неке врсте закашњелог грађанског рата, јер историја и међународно право имају различита мјерила. Чак у BBC-јевој критичкој анализи навода из Путинове “бесмислене историје” из интервјуа, историчар Сергеј Радченко наводи да је совјетско руководство исцртавало границе готово сасвим произвољно, слично западним колонијалним силама у Африци. Исти принцип је битно одредио и грађански рат приликом распада СФРЈ.
Карлсонова зачуђеност пред овим великим наративом о хиљадугодишњој историји је пак, модерна, западна, и par excellence америчка зачуђеност. Ако је Владимир Путин заиста имао намјеру да се овим интервјуом примарно обрати америчкој публици, он је готово сигурно знао да ће овај дубоки и широки историјски екскурс пасти на глуве уши. И то не зато што Сједињене Државе неће да га саслушају зато што су сукобљене стране, него што дубоки историјски наративи уопште не резонују са америчком културом и дипломатијом. Зато овај дио интервјуа, иако је руски предсједник Карлсону поклонио и копије историјских докумената који треба да поткријепе његове тврдње, највјероватније и није био намијењен америчкој публици, него руској, и можда још прије украјинској.
Јакоб Буркхарт је варварство дефинисао као незаинтересованост за властиту историју, а колективно памћење и његово култивисање означио прагом цивилизације. Тачно на овом мјесту је видио аналогију са модерним америчким човјеком: “Варвари, као и модерни амерички човјек, живе без историјске свијести.” Ова претјерана оцјена формулише битну особину америчког националног карактера: прагматизам који је примарно оријентисан на ново, и живи скоро искључиво у садашњости. Памтим да сам једном прочитао апокрифну анегдоту једног руског пјесника, који се запрепастио кад се његов амерички саговорник неиронично хвалио како у Америци имају новији и љепши Партенон од оног грчког. Таква културна структура личи оном једром и силном варварству које је срушило Рим, и које је, по Ничеу, можда могло да створи још већу аутохтону цивилизацију да га хришћанство није припитомило. Ово је, рецимо, и основна разлика између Енглеза и Американаца, и разлог што у Америци не постоји, нити може да постоји, конзервативно мишљење европског типа. Амерички човјек је по дефиницији модеран на један радикалнији начин него европски човјек, и његова социјална природа је еминентно садашња, ако не и авангардистичка, али не историјска. Владимиру Путину је, као вјероватно мало коме, познато да америчка дипломатија уопште не резонује историјски.
И модерно грађанско друштво, а још више савремено друштво благостања које општа социологија, и нарочито социологија рата, назива и постхеројским друштвом, носи обиљежје ове анти-историјске свијести у којој велики, херојски историјски наративи у условима мира више уопште не резонују са популацијом. Професор политичке теорије на Хумболт универзитету у Берлину, Херфрид Минклер, пише о дуализму херојских и постхеројских друштава као једном од главних вектора у динамизму високе модерне, при чему је тај дуализам најпрегнантније изражен у бескрајно цитираној изјави једног талибанског борца који је казао да исламски борци воле смрт, а Запад кока-колу. Ову културну разлику, као и демографску разлику, јер су херојска друштва условљена структурном доминацијом популације млађе од осамнаест година, постхеројска друштва покушавају у конфликту компензовати технолошком разликом, тако да савремени рат који је изразито технолошки посредован, треба да добију инжењери а не ратници. Биланс савременог ратовања, као и неких још неугашених криза, ипак сугерише да су такве побједе углавном тактичке а ријетко стратешке, и да у дугом ратовању дух увијек побјеђује над мачем.
Велики историјски и књижевни наративи, напротив, основно су средство култивацији херојског друштва које од својих чланова захтијева жртву. У херојском друштву, пише Минклер, пјесник је исто тако важан као и херој. Литература производи хероја – зато што се о хероју мора дати извјештај, а тај извјештај даје пјесник, или новинар, или историчар. Пјеснички и историјски наративи стварају заједницу за коју се онда радо подноси жртва, а сва херојска друштва су тако у ширем смислу религиозна, укључујући ту и “политичке религије” у смислу Ерика Фегелина. У овом смислу и савремена српска култура, која исказује и све особине постхеројског друштва – рецимо у реакцијама поводом најаве увођења обавезног војног рока, показује и неке виталне знакове херојске културе – нарочито на примјерима лијепог поетизовања догађаја око Битке на Кошарама.
У условима демократског мира, херој је углавном више штетан него користан. Херојско истицање смета егалитарној демократији, а херојска ирационалност, и нарочито презир рада, који истиче Минклер – а који је доминантна ознака још од Платонове ратничке касте, смета капиталистичкој економији. У бесмртном Гогољевом фрагменту Мртве душе, при крају романа се помиње један јунак, Самосвистов, за кога Гогољ каже да би у рату учинио многа добра дјела а у миру је правио само штету и пакост. Има таквих људи.
Напротив, друштво које је у рату неминовно посеже за афирмацијом херојског модела, и то је закон његовог самоодржања. У том смислу је забиљежена и Брехтова изјава о томе да је несрећна она земља којој су потребни хероји. У времену угрожене сигурности, постхероистичка друштва ће кренути у хероистичке трансформације. Са тим ће се вратити и велики историјски наративи и у остатку Европе у коме се овај дуги екскурс Владимира Путина можда још прије десет дана гледао са чуђењем.
А са великим историјским наративима на једном простору, вјероватно, и рат.
