Изнад мале варошице по имену Језеро кроз коју протиче смарагдна ријека Плива уздиже се 1.052 метра висока планина Отомаљ.
Било је то крајем прошлог вијека. На њивама с лијеве стране ријеке помагали смо у неким пословима када је један (идентитет субјекта познат уредништву овог издања) дјечак, гледајући према Отомаљу, старијима саопштио: „Тамо сигурно има злата. Само треба копати!”
Око 25 година касније, у фебруару 2023. године PR агенција задужена за односе с јавношћу компаније „Ликос балкан металс” (Lykos Balkan Metals) која је излистана на аустралијској берзи, медијима је саопштила да је на Отомаљу пронађено злато.
Крајем XIX вијека вијест би покренула сеобу стотина хиљада рудара из свих ближих и даљих мјеста. Али Клондајшка златна грозница* иза које су остали романи Џека Лондона и једна пруга између Аљаске и канадских планина, изостала је. Ондашњи опортунисти нису знали оно што модерни трагачи знају: трагови злата пронађени су само у узорцима ископаним са локације и злато је само мамац за медије, а тражи се (и) нешто друго. Много тога.
Крајем деведесетих када је подно Отомаља речено да злата горе мора бити али да нико није копао, злато је било злато. Прије и након тога нафта је често називана „црним златом”. Данас, док тече трећа деценија 21. вијека најтраженије злато се више не зове тако. Они који су сондирали земљу око Језера и Мркоњић Града, на Озрену и око Лопара, траже управо то ново злато. Они су покретачи и копачи једне нове „златне грознице” чији почетак нема тачан датум, али који је, како ћемо видјети, званично проглашен.
То ново злато зове се: критични материјали.
Савјетник за националну безбједносту у Вашингтону, Џејк Саливен, у априлу прошле године на „Брукингс институту” говорио је о правцима обнове америчког (економског) лидерства у свијету и на више мјеста споменуо гдје САД заостају за главним конкурентима.
„Размотрите критичне минерале*—кичму будућности чисте енергије. Данас Сједињене Државе производе само четири процента литијума, 13 процената кобалта, 0 процената никла и 0 процената графита који су потребни за задовољење тренутне потражње за електричним возилима. У међувремену више од 80 одсто критичних минерала прерађује једна земља, Кина”.
„Литијум је међу три најважније теме у односима Западног Балкана и Европске уније, али о томе нико отворено не говори”, рекао је бивши министар спољних послова Србије и некадашњи генерални секретар Савјета за регионалну сарадњу, познато лице (и наочари) из магловитих коридора утицаја про-западних лобистичких организација, Горан Свилановић. У емисији код новинара и уредника Зорана Пановића, Свилановић је сматрао важним да се то саопшти „како би се у јавности повео отворен разговор о евентуалној штети, али и користи за државу од ископавања литијума”.
Мисли да Србија (и западни Балкан) могу постати снадбјевачи ЕУ критичним материјалима и на тај начин важнији у геополитичком и економском смислу.
Европска унија је у новембру 2023. постигла привремени договор о Европском акту о критичним сировинама* очекујући експоненцијално повећање потражње за ријетким елементима у годинама које долазе. Критичне сировине, наведено је, од велике су важности за економију ЕУ, с високим ризиком од поремећаја у снабдијевању због концентрације извора и недостатка добрих и приступачних алтернатива.
Истог мјесеца „Блумберг” (Bloomberg) је објавио да је бањалучка испостава швајцарске компаније „Аркор” (ArCore) са „Рок Тех Литијумумом” (Rock Tech Lithium) који има уговор о куповини сировина са „Мерцедес-Бенц групом” у Њемачкој, закључила стратешко партнерство! „Аркор” је нешто раније, мало западније од Јадра у којем се водио еколошки рат, у мајевичком крају, у околини Лопара у Српској, након четири године истраживања пронашао резерве литијума (као и магнезијума, калијума и бора). Вијест је озваничена 2023. када су се сви већ поодавно били забавили истраживањима у Језеру, на Озрену, или Варешу у Федерацији БиХ.
Власт у Републици Српској упадљиво и гласно је неколико година ћутала о истраживањима критичних материјала на својој територији. На питања о истраживањима, дозволама, законима и жалбама генерички („све је по закону”) одговарало је министарство енергетике и рударства РС на чијем челу је дугогодишњи министар Петар Ђокић (СП).
Ни „Аркоров” посао са Њемачком није их пренуо из сна. Међутим, када је јако одјекнула једна ауто-колонијална одлука федералне Владе из Сарајева нешто је кликнуло у Бањалуци и дато је зелено свјетло за нову игру.
Влада Нермина Никшића (СДП) погодовала је британском предузећу „Адриатик Металс”, сестринској компанији од оне која је нашла злато на Отомаљу, да у околини Вареша изврши пренамјену шумског земљишта без потребне одлуке Правобранилаштва. Вареш је за сада централна тачка ове златне грознице за критичним материјалима, а у овом малом мјесту сјатили су се прошле године амбасадори Велике Британије, Норвешке, особље амбасаде САД и директорка ЕБРД-а, да похвале пројекат. Аминовао је Кристијан Шмит из сарајевске канцеларије високог представника.
Нова година озваничила је шта ће бити нова главна тема на менију у нашем ентитету: 21. јануара 2024. године предсједник Републике Српске Милорад Додик први пут изјавио је да је процијењена вриједност рудних богатстава Српске, на основу досадашњих истраживања, неколико милијарди евра.
„Република располаже значајним количинама магнезијума, минерала од којих се прави борна киселина, литијума, па чак и злата”, саопштио је тада Додик отварајући карте у новој партији покера и игри моћи са странцима, тврдећи – тек сад – да се спор око тога како ће се и на кога титулирати имовина у БиХ води управо због тога. Случај Вареш одмах је искориштен да се напомене да РС неће дозволити странцима да тако отимају имовину (министар Ђокић је, вриједно је спомена, прије пар мјесеци управо хвалио Вареш као мјесто у које се због рударења вратило неколико хиљада становника).
У сличном тону, убрзо након Додика, предсједник Владе Радован Вишковић открио је да су стручњаци из Републичког завода за геолошка истраживања њему и Додику представили каквим све рудним и минералним богатствима располажемо и да су многи љубоморни на нас управо због тога. Узгред, двојица радника тог завода били су истовремено и акционари „Ликос балкан металс” предузећа које истражује по територији Српске, али су касније напустили државну установу.
Посао са „Рок Тех Литијумом” и „Мерцедесом” у изјави „Блумбергу” подржао је Питер Бејер, посланик њемачког Бундестага (ЦДУ) и извјестилац за трансатлантске односе и Западни Балкан и о руднику и „Аркору” већ причао као о будућем важном играчу на глобалном тржишту ресурса и индустрији нових батерија.
Предсједник Српске два пута се ове године већ састао са амбасадором Норвешке, а након састанка са амбасадором из Мађарске, рекао је да су разговарали „о осмишљавању стратегије како би руде могли да експлоатишемо на обострани интерес”. О чему су још разговарали није процурило, али јесте да су током прошле године поједини амбасадори управо еколозима дали до знања да смање гас против чепркања по БиХ јер…
Није ваљда да навијају „да им то раде Кинези и Руси?”
Бројна удружења са еколошким предзнаком трећи су актери ове приче. Примјетно је једно правило које се понавља. Становници подручја у којем почну истраживања најчешће се побуне. У Србији је литијумска побуна постала покрет који је изњедрио и понеку нову личност у политици и литијум је осјетљива друштвена тема о којој је тешко аргументовано разговарати. То је резултат, како то сматра српски академик Владица Цветковић, еколошког популизма који је подигао хајку на цјелокупуно рударство, геологију и попримио облике друштвене хистерије. Тај популизам уништио је могућност дијалога стручњака и свих заинтересованих страна који би приближио добре и лоше ефекте упуштања у посао.
Стигло се до потпуне поларизације. За или против. Оваква матрица преписана је на овој страни Дрине и била је видљива на јавној расправи о Нацрту закона о измјенама и допунама закона о геолошким истраживањима Републике Српске. Представници компанија оптуживали су грађане да су изманипулисани, а ови њих да су лопови и профитери.
За пултом су без много узбуђења сједили представници Министарства екологије и рударства. Представници надлежних тијела требало би (а ни сада није касно) да становницима на терену отворено кажу и буду доступни да објасне шта се истражује, шта би потенцијални рудник донио, а шта однио. По обичају, расправе и округли столови организују се када сумња већ никне и када је помало касно. Поједини активисти чији мотиви нису до краја разјашњени (не постоји еколошко удружење у БиХ које није потпуно искључиво; сви су против свих истраживања и рудника, а притом живе као и сви грађани региона и Европе, остављајући карбонски траг иза себе) веома брзо мјештанима усаде страх да ће изгубити своју земљу (дједовину), воду, ваздух и начин живота. Убрзо, више нико никоме ништа не вјерује. Шта је одговор на ово?
У Влади РС досјетили су се да новим законом из хијерархије дозвола за истраживање искључе локалне заједнице „јер немају стручњака”.
„Тачно је, немамо”, рекао је на расправи одборник из Мркоњић Града, Сергеј Милановић, па упитао: „Али, да ли је министар Петар Ђокић тај стручњак?”
Људи остају укљештени између интересних група и државе те оправдано сумњају да државни службеници и функционери у свему имају и свој ћар. Не знају коме да се обрате па медији и невладине организације остају једина опција када се једног јутра на сеоском путу појаве багери и камиони приватника, истовремено члана владајуће странке, који је дошао да извади и на брзину потовари залихе угља, па их експортује у Србију.
Истовремено, увече, када упале дневник, мјештани слушају велике ријечи о одбрани државне имовине Републике Српске. Закључују да се води борба ко ће и на који начин ту имовину продати и ко ће се и како у ту продају уградити. Или можда купити себи још коју годину на власти.
У причи Иве Андрића „Писмо из 1920. године” доктор Макс Лавенфелд наратору приче пише о Босни и њеним људима.
„И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човјек крије несумњиво у себи многу моралну вриједност…Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају”.
Ако је мржња, због које је Андрићево „Писмо” фамозно, пророчански већ ископана у посљедњем рату, остало је још да се ископа руда. Топоними у новим епохама добијају нова значења. Када кажете Озрен или Мајевица, неко би помислио на рат, а сада ће му се испред очију указати литијум-јонска батерија.
У једном бомбастичном исказу претјераног прагматизма за који нисам сигуран коме се изворно приписује па ћу прескочити извор, речено је да ако већ морамо да се одрекнемо (дијела) Косова, онда сви грађани Србије треба да возе „кадилак!” Након неколико година златне грознице у којој је градић Досон на ушћу Клондајка у Јукон удесетостручио број становника, овај дио Канаде и Аљаске је опет остао пуст, а трагачи су отишли на друга мјеста.
Више од вијек касније њихови насљедници, различити истраживачи критичних материјала и потенцијални инвеститори јашу око Отомаља и траже нешто. То се мјери и рачуна на далеким берзама. Ако нешто нађу и почну да копају, сваки становник Републике Српске сигурно ће возити електричног „Теслу” који већ помало личи на онај „кадилак” што је уваљен Србима преко Дрине.
До тада, купаћемо се у Ђолу* и гледати уз Отомаљ гдје сигурно има злата. Овај пут питање је: „Да ли треба копати?”
*Миграција око 100.000 копача у слив ријеке Клондајк у Јукону, у сјеверозападној Канади на граници са Аљаском, између 1896. и 1899. године након што је у том подручју откривено злато
*Критични минерали као што су бакар, литијум, никл, кобалт и ријетки природни елементи су суштинске компоненте у многим данашњим брзорастуц́им технологијама чисте енергије – од ветротурбина и електричних мрежа до електричних возила. Потражња за овим минералима брзо расте како се транзиција чисте енергије убрзава (ИЕА – Међународна агенција за енергију)
*Критични материјали и минерали према класификацији америчког Министарства енергије (Линк)
*Акт Европске уније и списак материјала (Линк)
*природно језеру у подножју планине
