Прије неколико дана се навршило двадесет година од Мартовског погрома Срба и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, а за два дана се навршава двадесет пет година од почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије. И док је Мартовски погром, са свим примјерима етнички мотивисаног насиља, прогона и варварског уништења културне баштине, уз готово потпуну инертност међународних снага UNMIK-а и KFOR-а, српско страдање и српска трагедија, бомбардовање Савезне Републике Југославије је осим тога и централни догађај не само савремене српске него и европске историје. У свијетлу трансформације међународног поретка која се пред нама одиграва, ове годишњице су приллика за биланс.
Дан послије почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, 25. марта 1999, шеф посланичког клуба демократских социјалиста (тада ПДС, данас Die Linke) у њемачком Бундестагу, Грегор Гизи, одржао је историјски говор којим је осудио бомбардовање и тражио његово обустављање. Главне тезе Гизијевог говора се могу овако сумирати: 1. војна интервенција НАТО-а је противправна (не постоји одобрење Савјета безбједности, а не ради се о самоодбрани ни о колективној самоодбрани јер СР Југославија није напала ниједну другу земљу); 2. игнорисањем Повеље Уједињених нација, НАТО се одвојио од УН-а, и тиме је погажен међународни поредак, што ће из основа промијенити Европу и свијет; 3. ако страна која започиње рат није нападнута, онда то није одбрамбени него агресивни рат, а агресивни рат је експлицитно забрањен и Уставом (Основним законом) Савезне Републике Њемачке; 4. селективно бирање хуманитарних катастрофа недвосмислено показује да нема говора ни о каквом моралу него о чистој политици пројекције моћи.
Прије два дана, Грегор Гизи је у популарној политичкој емисији код Маркуса Ланца, објашњавајући тренутну кризу у Европи и свијету, чија је централна тачка рат у Украјини, поново истакао бомбардовање Савезне Републике Југославије као почетак те кризе – јер се од тог тренутка “међународно право више не схвата озбиљно”. У претходном тексту сам већ поменуо случај-споменик овом презиру међународног права: извјештај Џејмса Рубина о томе како је државни секретар Сједињених Држава, Медлин Олбрајт, на коментар британског министра вањских послова Робина Кука да има проблем с правницима у питању употребе силе без одобрења Савјета безбједности УН, лаконски одговорила – нађи друге правнике.
Грегор Гизи је потпуно у праву, а његова историјска заслуга је у томе што је као практични политичар о томе говорио на вријеме, и у вријеме када је морализам медијског мејнстрима и лијево-либералних влада Запада био у пароксизму, кад су Вилијам Коен и Бил Клинтон говорили о спријечавању геноцида, Јошка Фишер као да полази у ослобођење Аушвица, а Тони Блер успио да се, у таквој атмосфери и у таквом друштву, истакне у односу на све друге “јастребове”. Управо зато што је противправност агресије на Савезну Републику Југославију отпочетка била тако геометријски јасна, била је неопходна екстремна медијска демонизација Срба, тај манихејски тон политичких говора, и сав тај високоморални патос који се најбоље примио међу њемачким “Зеленима”, и, ликвидирајући пацифистичко наслијеђе осамдесетих година, претворио их, до данас, у најватреније крсташе тзв. политике вриједности, шта год то било. И ово је структурна промјена која је важан фактор у данашњој глобалној кризи.
Како је свака борба примарно борба око појмова, лексичким интервенцијама агресивни рат се претворио у хуманитарну интервенцију или, по једном другом еуфемизму, у “ваздушне ударе”, а противправност рата је замијењена синтагмом – “нелегалан али легитиман”. У центру овог процеса стоји поништавање правног поретка једним специфичним системом морала, чему је Ноам Чомски послије бомбардовања посветио серију одличних предавања, и која се могу свести на једноставну тезу да државе у међународним односима нису никакви морални агенти него системи моћи, и да су војне интервенције “из моралних разлога”, како су формулисане у тзв. Клинтоновој и Блеровој доктрини, чисто империјална политика под другим именом.
Али је теза о моралности рата НАТО земаља против СР Југославије, иако је “он, додуше, био нелегалан” до данас прихваћена у једном значајном дијелу политичких кругова на Западу, као и у дијеловима српске грађанске интелигенције. Тако нпр. и бивши њемачки канцелар Герхард Шредер, у разговору на Цајт-Матинеу (Zeit Matinee) од 9. марта 2014. рекао да је напад на СР Југославију био против међународног права, као и да је насилно одвајање Косова било узор и прецедент за тада актуелну руску интервенцију на Криму, али да он ипак стоји при својој одлуци из хуманитарних разлога. На другом мјесту, професор правне филозофије и кривичног права из Хамбурга, Рајнхард Меркел, у интервјуу Армину Зиберту је такође говорио о јасној паралели између случајева Косова и источне Украјине, и подвукао да се, у покушају да се случајеви строго одвоје, на Западу о томе говори расцијепљеним језиком (mit gespaltener Zunge).
Одатле ћу на овом мјесту, и поводом мартовске годишњице, да поменем једну од најбољих критика тезе о моралности НАТО агресије из 1999. у којој су посљедице проглашеног моралног система који стоји у средишту “хуманитарне интервенције” изведене до краја. Ради се о Меркеловом тексту „Биједа заштићених: О основима легитимитета такозваних хуманитарних интервенција и недопустивости НАТО акције у рату на Косову” (Das Elend der Beschützten: Über die Grundlagen der Legitimität sog. humanitärer Interventionen und die Verwerflichkeit der Nato-Aktion im Kosovo-Krieg). Први дио текста је објављен као чланак у “Ди Цајту” (Die Zeit) за вријеме бомбардовања, 12. маја 1999. Меркел је чланку касније дописао Постскрипт у коме је детаљније развио главне тезе. Овај текст је покушај рјешења главних проблема легитимације који су центрирани око два сукоба принципа: сукоб принципа хуманитарне интервенције са принципом забране употребе силе у међународним односима, и сукоб принципа “свјетског грађанства” са принципом државног суверенитета.
За Меркела је рат НАТО-а против СР Југославије „нелегалан, нелегитиман, и упркос својим високо постављеним моралним циљевима, морално неприхватљив“. Рат је нелегалан из већ поменутих разлога, јер нема санкцију Савјета безбједности УН-а, а не ради се о самоодбрани или колективној самоодбрани која представља један врло рестриктиван изузетак од општег правила. Али с обзиром да је забрана употребе силе основ правно утемељене коегзистенције међу државама, рат НАТО-а није само противан међународном праву, него уништава међународни поредак и саму могућност нормативизације међународних односа, и враћа свијет у “природно стање” које је међу државама владало до Другог свјетског рата и оснивања Уједињених нација. Данас су рефлекси овог поступања са међународним правом сасвим јасно уочљиви.
Јирген Хабермас је писао да је НАТО интервенција оправдана, јер она прати структурну трансформацију међународног права из права међу државама у право “свјетског грађанства” (Weltbürgerrecht). То је и тада изгледала претјерана оцјена: ако је НАТО прихватио улогу свјетске полиције која ће интервенисати у унутрашња питања државе опредијељена традиционалном доктрином државног суверенитета, Меркел пита ко је та свјетска, општа заједница, која може, изван структура УН и Савјета безбједности да легитимише ту свјетску полицију; а Михаел Хајнрих је у свом чланку о Косову објављеном у часопису Прокла 1999. писао да се то свјетско грађанство нигђе не види, и да се ради о некој врсти филозофске наивности. Све и да је таква трансформација била у току, она није била формализована, и то значи да је забрана употребе силе правило а интервенција изузетак, и као изузетак мора да испуни најстроже услове у погледу форме, правца и сразмјерности дјеловања. Већ чињеница да је бомбардовање само појачало кризу на Косову, је била довољна да оно, изневјеравајући свој основни циљ, као мјера буде дисквалификовано. Кад је постало јасно да се не постиже прокламовани циљ, и јавно мнијење западних држава почело да то препознаје, циљ је измијењен: од крајње нужде у пружању помоћи Албанцима на Косову, прешло се на тезу о акцији за кажњавање Слободана Милошевића. Меркел је на ову трансформацију циљева кратко подсјетио западну јавност да су ратови одмазде, још од Канта, увијек не-правни.
У овом тренутку је дискурс лидера НАТО чланица постао псеудо-религиозан: у предавању пред Балтиморским савјетом за спољне послове од 11. маја 1999, Роберт Хајден је о овом изневјерењу циљева које и даље не преиспитује акцију рекао: “Једном сам прочитао дефиницију фанатизма према којој он представља појачање напора уз истовремено губљње циљева из вида. Ово је сасвим сигурно истина у поступању Клинтонове администрације у случају Косова.”, а Михаел Хајнрих је у свом тексту написао: “У овој инсценацији Клинтонā, Блерā и Фишерā, НАТО авиони су апокалиптични јахачи послати против Србије.” Једини циљ који до тог тренутка није био потпуно изневјерен, по Хајдену, је углед чисто војне силе НАТО-а, а на том плану је и Кисинџерова изјава да политички безумна НАТО стратегија мора да иде до краја како би организација сачувала углед (који ће јој бити неопходан за нове интервенције или пријетње силом) и да ће побједа ретроактивно помоћи у легитимацији. Овај цинички коментар реалполитике се на крају и доказао, а на њега пада сјена тек са пропадањем хегемонистичког поретка у оквиру кога је рат спроведен.
Рат НАТО-а против СР Југославије је, дакле, био или рат да се спријечи прогон заштићене групе који се догађа за вријеме тог рата – и онда нелегитиман јер је потпуно изневјерио свој циљ; или је рат одмазде против Слободана Милошевића, у којем случају морална легитимација пропада зато што се тада терет мора преузети на себе ако није могуће пребацити га на окривљеног, али се никако не може пребацити на недужног трећег – а то су српски цивили. У случају да се ради о Хабермасовој тези о НАТО-у који интервенише у име права свјетског грађанства да спријечи репресију државе над једним дијелом свог становништва, легитимација разара саму себе. Јер, Албанци на Косову су у том случају заштићени као недужна група која страда под опресијом, а не у свом партикуларитету као Албанци; масовни напади на цивилне циљеве и хиљаде српских цивилних жртава, у име заштите других невиних, Албанских, цивилних жртвава, је очигледно поступање које разара властиту моралну максиму. У свим случајевима, дакле, овом рату недостаје морална легитимација, а правна легитимација му, потпуно јасно, и по властитом признању, недостаје од почетка.
У Постскрипту Меркел прихвата да је постојао основ за хуманитарну интервенцију јер се српска влада претворила у непријатеља Албанаца (hostis populi), при чему тврдње о геноциду квалификује као бесрамно претјеривање. Међутим, по Меркелу, једина морално консеквентна акција би онда значила копнене трупе на терену које би заштитиле конкретну угрожену групу, а акција би морала да буде неопходна и адекватна постављеном циљу. Напротив, рат из ваздуха, “хирируршки”, “нови”, “елегантни”, како је називан, који, нимало не излажући своје снаге терет жртве пребацује на недужну трећу страну, српске цивиле, није никаква хуманитарна интервенција него рат принуде (Nötigungskrieg) који је потпуно морално неприхватљив, и кога ће будуће међународно право морати да осуди као што садашње осуђује превентивне и осветничке ратове. А на приговор Зелених шта онда учинити – јер се нешто мора учинити, Меркел одговара – ако се не може учинити нешто легитимно, не смије се учинити ништа.
Друга велика посљедица овог рата је погоршање односа са Кином кроз бомбардовање кинеске амбасаде у Београду, и, нарочито, погоршање односа са Русијом. Русија послије 1999. потпуно другачије гледа на НАТО. Алексеј Арбатов је за вријеме бомбардовања, 5. маја 1999, на једном семинару Савезне академије за сигурносну политику у Москви рекао да је НАТО, бомбардовањем Србије, једним потезом извршио оно што совјетској пропаганди није пошло за руком четири деценије – да убиједи комплетну руску политичку класу, и већину становништва, да се не ради о дефанзивном него о агресивном блоку.
Резултате овог дугог кретања видимо у структурној нестабилности међународног поретка која пријети да човјечанство гурне у отворени свјетски сукоб. Само је мултилатерални међународни поредак, утемељен на праву а не на моралу, одржив оквир у коме су могући проспекти мирне коегзистенције међу државама. Нелегални и нелегитимни напад НАТО-а на Савезну Републику Југославију, и затим нелегална сецесија Косова, представљају изворну тачку на којој је поткопан овај поредак и темељно угрожена европска и глобална безбједност. Двадесет пет година касније то мора бити јасно и свима онима који то, из разлога политичког опортунитета, још одбијају да признају.
А у поступку рестаурације мултилатералног међународног поретка, не може се почети другачије него од догађаја којима је он први пут темељно нарушен.
