Јунака ове приче можемо звати Н.Н. а то је скрећеница за нови новинар или чак неновинар. Који год да је назив, значи много горе него што звучи.
У току је протест мјештана једног села. Пада киша, народ се тиска испод кишобрана. Цестом пролазе камиони и аутомобили, а полиција покушава да одржи ред.
На лицу мјеста – лице мјеста је оно што га спаја са детективском, полицијском професијом – појављује се припадник ове посебне врсте њушкала која је настала еволуцијом медија. Препознаћете га по томе што му је телефон нон-стоп у руци. То је ствар која му је изузетно помогла, а истовремено га упропастила. У сваком случају темељно му је промијенила посао и живот.
Проблем нашем јунаку прави то што другом руком мора да држи кишобран док му је капуљача набијена на главу.
(Некада, све то изгледало је сасвим другачије. Телевизијска екипа или новинари су били препознатљиви. На лице мјеста стигао би комби или камион, камере и микрофони. И не само то, новинар је по свом стилу и појави био скоро униформисан – у цивила, у име грађана и грађанског друштва, у име народа, омладине или своје генерације! Дошао је да забиљежи).
Наш другар са почетка приче је другачији. То је новинар посебне врсте. Он је у 99 одсто случајева на лице мјеста дошао својим аутомобилом, или са неком тв-екипом с којом је превоз нашло више њих (новинари живе студентски живот). Можда су му у склопу неког пројекта који подржава групу грађана на протестима, платили да дође. У најчешћој варијанти тек ће му платити.
Стари југословенски новинари свједоче да су летјели авионима, живјели у хотелима, боемисали и швалерисали. Да вам кажем: тo је био обични туризам и полу-дипломатски, полу-обавјештајни посао, у односу на ово сада.
(Обавјештајци су и иначе налазили уточиште у новинарству. Нема бољег и лакшег уточишта. Значило је одређене духовне вјештине и социјалну интелигенцију. Професија која живи од информација. Новинари теже да их објаве, а моћ жели да их сакрије у мраку. Вјечни сукоб, ЦИА и Сноуден).
Новинарство је стога све и ништа. Свако то може бити, али и не може.
Наш Н.Н. прво мало слика, па онда сними по који видео. Затим још мало фотографише из различитих углова. Слика људе, простор, широки угао, уски угао, крупни кадар. Онда зумира натписе и бину на којој ће након тога бити одржани говори које ће наш нови новинар такође снимати.
Руком брише екран, гаси камере уређаја, о онда на истом уређају пали диктафон.
Све што ради он, ради и било који човјек овог времена када се задеси на мјесту на којем се нешто догађа, уз битну разлику што он о томе пише, он извјештава, требало би и да објасни, стави у контекст, поразговара са људима, напише шта су рекли. Мора да постави права питања званичницима и учесницима. Он је новинар, од њега се то очекује. Снаге правде и истине желе да виде свог витеза, свог војника како испуњава задатак!
Пали диктафон и стидљиво, или мање стидљиво прилази групици људи. Добар дан, извините, ја сам новинар, да ли бисте одговорили на пар питања? Одговорили би, што да не, народ воли новинаре, поготово на протестима. Ту су да се виде, да се чују.
- За кога радите?
- За један интернет портал.
Лаже, али нехотично јер овај наши вршњак није само новинар своје редакције, како он можда мисли о себи, он не ради само оно што је дошао да ради, направи вијест и причу за свој бренд, свој рођени или туђи медиј или више њих – он у ствари ради за велику глобалну фабрику садржаја. То је фабрика која никада не престаје са радом, која гута све и са сваким гутљајем њен апетит се повећава.
Она прави нове траке којима требају нови производи, као плазма с чоколадом, па мала плазма, па плазма с воћем…
Док се платформе, односно путеви до публике умножавају, у почетку смо мислили да нам то доноси корист: сада ћемо лакше досегнути до публике. Читалац, он једва чека, само чека да до њега допремо баш ми са нашом информацијом.
Али технологија је дохакала нама и нашем драгом читаоцу и сада смо робови, обојица. Ми хранимо технологију садржајем, а читалац, као пред огромном сталажом чипса лагано листа наслове, понекад нешто шерује, коментарише или најчешће копира у вибер – још један канал комуникације на којем смо такође направили свој, или медијски профил.
Наш Н.Н. је прве слике већ послао или их је најчешће директно објавио на твитер или фејсбук, затим је пук’о стори са видеом. Кратко, најкраће, јавио је шта се дешава.
У тој краткоћи проћи ће његово извјештавање. Слика, па двије реченице, затим видео, па твит, послије њега слика и још двије реченице. Изјаве можда неће ни куцати.
Овај пролетер који сматра да је њему све лако јер има телефон и интернет суштински је рудар у руднику на сировини информација. На мајдану садржаја (content – контент: садржај). Све што је он уфоткао, снимио и откуцао послужиће у великој ријеци садржаја из које ће свако грабити оно што му треба: телевизије, новине, а најчешће други интернет медији и сајтови.
Н.Н. – он је телефон на двије ноге, са камером и способношћу да размишља – AI којег је мајка родила.
Све је прича, све је вијест. Ако није, можемо направити да буде. Ово није слоган копирајт агенције али добро би послужио иако је предугачак. Суштина је управо у томе: не у овоме што пише већ анализирању количине, дужине и утиска. То је оно што ми радимо.
У међувремену поткраде се гдје која вијест или добра прича.
Природа медија одредила је карактер новинара. Учили су нас да знамо поставити и одговорити на пет или шест чувених питања (Ко? Шта? Гдје? Када? Зашто? Како?), затим да напишемо, пошаљемо и посао је завршен. Али свијет у којем смо се задесили као новинари много је сложенији, то је пандемонијум сила, простор између политике и технологије. Новинаре бацају у рат, интереса и фракција, наслова и кликова, а они своје копље (убого) брзо потроше и поломе и – оду у портпароле!
Ко је данас тај човјек, новинар? Да ли је уопште човјек? Њушакло и полуобавјештајац са телефоном који све снима и све одмах објављује. Поставља се питање: коме?
У вријеме правила и форми, када је уредничка улога била изузетно значајна, коначан текст или програм пролазио је кроз филтрацију као Врбас кроз фабрику воде. Данас се објављује сиров материјал који се као комад меса баца дивљим животињама у арени.
Да, промијенила се и публика. Феномен природе медија доминира над самим новинарским занатом.
Може ли се новинарство одбранити од медија? Може ли се одбранити од информација? Од информација од којих не можемо стићи да се бавимо новинарством.
