Када је у пламену горјела једна од најстаријих реликвија и споменика Крсташких похода у Француској, Нотр Дам или „Наша дама“ 2019. године, Европа јој је похитала у помоћ.
Државе које су некада буктале у пламену француских солдатески, међу којима је и Србија, помогле су рестаурацију споменика покоља муслимана и пошасти на Блиском истоку. Пет година након контроверзног пламена који је гутао кров катедрале, на истом мјесту, док је још фарба мирисала са новог мобилијара, пред ликом Марије Дјеве су се поклонили свјетски лидери, будући и бивши. У првом реду је био будући предсједник Америке, Доналд Трамп, а нешто даље од њега и предсједница бандитске тзв. Републике Косово, Вљоса Османи. Није се скривала ни бивша предсједница Грузије, Францускиња Саломе Зурабашвили. Међу више од 40 званица био је и премијер Србије, Милош Вучевић. Сви су се утркивали да дотакну Трампа, да му дају до знања да праштају и популизам и својеглавост. Тако је Доналд Трамп у катедрали замијенио сакралност Богородице. Међутим, њему лидери нису праштали, већ му се молили да их економским санкцијама не уништи, не тлачи додатно и не памти оно што су говорили у сусретима са Бајденом. Управо је то разлог због којег је Аргентинац у Ватикану избјегао ово отварање и отишао на Корзику – због апсолутизације политичког наратива при отварању катедрале.
Дипломатску шараду колективног Запада у храму који свједочи Крсташима, додатно су увеличавали и посљедњи сати пред одлазак Башара ал Асада из Дамаска. Док је звонар Богородичине цркве вукао конопац, као да га је стезао око врата сада већ бившег секуларног лидера Сиријске Арапске Републике.
Хајат Тахрир ал Шам са сјевера, Друзи, Ал Тант и Ал Каида са југа и средишта, а Курди са истока, похитали су да, уз западну свесрдну подршку, сруше власт у Дамаску и демонстрирају своју моћ на путевима којима су ходили Крсташи остављајући иза себе пустош неизвјесности и тоталности у сваком свом облику. Пуцало се и рушило у најстаријим градовима човјечанства, Алепу и Дамаску, док је на катедрали Нотр Дам писало „Merci“. И ово „хвала“ упућено је свим оним „ослободиоцима“ суверенитета у Сирији који је био у „посједу једне особе“. Турска је терористе наоружавала, обучавала и директно војно помагала, Француска подржавала напоре опозиције да свргну Асада, а Америка чекала тренутак када би опет могла да изрежира коришћење хемијског оружја. Русија и Иран су са стране гледали и водили битке на својим већ дубоко отвореним фронтовима.
Терористичка солдатеска под лидерством Мухамеда ал Голанија, или по новом, цивилном и не-терористичком, Ахмеда Ал Шаре, марширала је древним улицама Дамаска, рушећи споменике басистичких лидера и било каквих симбола секуларне Сирије. Славодобитно су трчали по ходницима Асадове палате, крали и уништавали, а онда пуштали америчке новинаре да сједну у столицу бившег предсједника.
Нетом прије почетка саме офанзиве на Алеп 28. новембра, ЦНН је интервјуисао Голанија (означеног као терористу у САД, ЕУ, Русији и УН), тако да би већ по извјесном паду Дамаска, могао да постане Ал Шара, чисти цивилни и инклузивни лидер Нове Сирије. Наравно, инклузивност се врло брзо почела спроводити. Прво је враћена стара застава Прве и Друге Сиријске републике, а уз њу дотада и селафистичка по узору на Авганистан, а потом су на кључне позиције именовани важни терористи у ланцу дјеловања Тахрир ал Шама. Нови премијер је постао инжињер и поборник шеријата, Мухамед ал Башир. Убрзо је објављено да ће Нова Сирија бити заснована на шеријатском праву, да ће се редуковати права жена и мијењати друштвена структура. Међутим, све је ово Западу мило чути; формирање државе која ће бити легло тероризма, безвлашће са слободом на експлоатацију нафте – то је вјечни амерички сан. Да би ствар била боља, министар трговине Сирије је најавио слободно тржиште и неприкосновеност приватне својине. Сад креће распродаја или боље речено, крађа.
Управо зато Француска шаље велико „merci“ свим терористима који су удружено радили против секуларног алавитског предсједника који је могао да балансира између сунита, шиита, друза, хришћана и алавита, при чему нико не би страдавао. Сада ће да страдају сви. Сирија неће постати нова Либија јер нису примарно племенско друштво. У Сирији ће буктати религијски рат до истребљења, баш онако како су то радили Крсташи. Сиријци ће сада бити препуштени Турској и локалним емирима, а полако ће се радити на тоталном уништењу помисли и саме идеје о панарабизму. Наравно, док постоје Арапи са својим идентитетима, утолико ће постојати и идеја о њиховом уједињењу и отпору силама који их дијеле, али идеја која није вјероватна у скоријем периоду.
