Говор потпредсједника Сједињених Држава, Џеј Ди Венса, на Минхенској конференцији, са неколико страна је оцијењен као историјски заокрет у међународним односима, који је посљедично изазвао шок невјерице или ликовања у дијеловима домаће и европске политичке јавности. Ја, међутим, то не видим. За разлику од најава предсједника Сједињених Држава о анексионим политикама према Канади, Гренланду и Панами, које су у истини нове и имају револуционарни карактер за постојеће међународне односе, Венсов говор ни на који начин не редефинише међународни поредак у ужем смислу ријечи, а све главне тачке његовог говора смо већ чули у предсједничкој кампањи или у ширем оквиру МАГА идеологије. Ако су поменуте Трампове најаве рашчистиле раније илузије о постимперијалном карактеру МАГА изолационизма, и Венсов говор може да се схвати управо као интелигентни пледоаје у оквиру америчке империјалне консолидације.
Након уводног поздрава присутнима и помена жртава напада аутомобилом на Штиглмајерплацу, што је касније пригодно поменуо поводом критике неадекватне миграционе политике – јер је починилац Афганистанац, Венс је одмах прешао на питање безбједности које је и централна тема Минхенске конференције. Само овлаш поменувши спољну димензију европске безбједности, и у том контексту Трампове захтјеве да европске чланице НАТО-а значајно повећају издвајања за одбрану, потпредсједник САД-а се потпуно окренуо унутрашњим изазовима европских, и шире – западних друштава. Што Венс у свом говору ниједном није поменуо Украјину, то је продужена порука Европи коју је Европа већ чула.
По Венсу, Запад је у кризи властитих вриједности, и то у кризи слободе мишљења, говора и политичког дјеловања, ријечју, у кризи демократије. У хоризонту личног политичког искуства Венс ову кризу добро разумије, зато што ју је и лично осјетио припадајући политичкој групи која је задуго у Сједињеним Државама била под јаком цензуром медија либералног мејнстрима.
Међутим, oвe напомене америчког потпредсједника немају само ужу, „партијску“, него и стратешку димензију. У контексту великих трансформација које стоје пред Европом, и њеним задатком да преузме већу одговорност док се Сједињене Државе фокусирају на „области у свијету које су у великој опасности“, Венс исправно поентира да је потребан што јачи демократски легитимитет системима власти које ће преузети да те велике трансформације изведу – „thin mandates produce unstable results“. Предсједница Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, је у свом говору о политичкој и војној трансформацији Европе рекла – „now is the time to move mountains”. Није сигурно да би, рецимо, учествовање AfD-а у власти у Њемачкој, произвело квалитативну разлику и обезбиједило демократски легитимитет за ове велике реформе, нарочито ако се узме у обзир да је став AfD-а према украјинском питању декларативно био на супротним позицијама од „peace through strength“ формуле ЕУ администрације, као и уопште против саме те администрације називајући је чешће – бриселском технократијом. Али суштина Венсове поруке остаје исправна – демократија не смије да се боји дијалога са другом страном. Овај проблем је био поменут на овој публикацији, у контексту исто тако лоше српске поларизације која дубоко дестабилизује друштво.
Постављајући цензуру у центар свог излагања и своје критике, Венс је у два наврата направио референцу на Совјетски Савез и Хладни рат – вежући цензуру за поражену страну, и подвлачећи потребу да се не фиксирају само противници, него и афирмишу позитивне вриједности за које се у овом сукобу бори. Запад тако мора да се изнутра стабилизује и изведе политички и идеолошки рибрендинг враћајући се на оне позиције којима је једном добио Хладни рат. Ово је, наравно, мит, јер не би било тешко доказати дубоку и свеобухватну цензуру у америчкој јавности за вријеме Хладног рата, али важан и потребан мит у идеолошком сукобу који ће сигурно да нађе мјесто у културном репрограмирању у поступку америчке империјалне консолидације.
***
Кога је, дакле, могао тако из темеља изненадити овај говор потпредсједника Сједињених Држава? Сигурно није изненадио баварског премијера Маркуса Зедера, који је у свом помирљивом и одмјереном поздравном говору, прије Венсовог, рекао како се Европа мора трансформисати да би „опет постала привлачан партнер“, и да је са њемачке стране било превише мијешања у америчке изборе, али да ће се о питањима коалиције за њемачку владу одлучивати у Њемачкој; није поуздано изненадило ни Урсулу фон дер Лајен која је критиковала неоправдане програме царина на европску робу, и најавила да ће Европа знати да у одговору заштити своје потрошаче и своје бизнисе; није изненадила поуздано чак ни предсједавајућег Минхенске конференције, Кристофа Хојсгена, који је говорио о мултилатерализму новог свијета, знајући шта то значи, док се, баш у том тренутку на снимку појављују српској јавности добро позната лица у публици – Аљбина Куртија, и, у реду иза њега, Кристијана Шмита.
Велики процеси, којима свједочимо, и чији је један рефлекс и говор потпредсједника Америке Џеј Ди Венса на Минхенској конференцији, су процеси дужег трајања. Научна служба Европског парламента је још у септембру 2020. године представила студију „На путу ка стратешкој аутономији: ЕУ у промјењивом геополитичком окружењу“, у чијој првој реченици се говори о стању у коме се Европа сусреће са све више унилатералних одлука у међународним односима „чак од стране њених најближих савезника, Сједињених Америчких Држава“. Иако и други конкуренти у документу имају значајне, њима посебно посвећене дијелове, само се име Сједињених Држава помиње у првој реченици, док се већ у другој таксативно помиње повлачење САД-а из Париских климатских споразума, Иранског нуклеарног споразума, као и ескалација у трговинским односима са ЕУ. Већ након читања овог документа, а то значи барем пет година уназад, Венсов говор са Минхенске конференције не би могао никога да заиста изненади.
Положај Европе је у глобалним геополитичким промјенама које се пред нама догађају најотворенији и најнеодређенији. Само уједињена и релативно централизована Европа може да буде фактор у новом великом концерту сила, а ниједна европска држава појединачно, укључујући Њемачку и Француску. Културне и политичке разлике, као и ривалитети међу појединим европским државама су тако велики да је тешко замислити адекватан институционални аранжман у коме би ово функционално приближавање било ефикасно изведено. То је, међутим, жива тема у политичкој и културној јавности Европе, о којој је већ досад колико је мени познато написано бар три добре књиге, које овдје могу да буду и предмет рецензије у неком од сљедећих издања.
***
И док Венсов говор сугерише за неко вријеме смањење америчког присуства у Европи, у империјалној консолидацији и новом слагању приоритета, како би се „фокусирали на области у свијету које су у великој опасности“, из тих области, чије представнике његов говор такође није изненадио, дошао је и одговор од кинеског министра спољних послова Ванга Јиа. У закључном дијелу одговора на питања Кристофа Хојсгена, након свог уводног говора, Ји је говорио о настојањима за мирном коегзистенцијом, али и спремности Кине да се одлучно супротстави једностраним и насилним праксама Сједињених Држава, и цитирао стару кинеску мудрост:
Нека снажни чине што желе,
Ми остајемо непоколебљиви као благи вјетар што милује брда.
Нека страхови дјелују како желе,
Ми задржавамо смиреност као свијетли мјесец што сија над ријеком.
Без обзира у ком правцу да дува вјетар – сјевер, југ, исток или запад –
Ми ћемо остати мирни и непоколебљиви.
Затим је први дипломата НР Кине додао како је наведене стихове тешко тачно превести са кинеског, да је могуће више верзија, и да препоручује да се код превода консултује помоћ Deepseek-a. Хојсген је кроз осмијех узвратио да Запад за такву врсту превода већ има ChatGPT.
Ни овакав закључак, као ни Венсов говор, никог није изненадио. Све је остало тамо гдје је било и прије Минхенске конференције.
