Да је масовни туризам болест ово би била терминална фаза.
Све до недавно група Кинеза са фотоапаратима око врата која прати водича и фотографише све споменике по реду била би синоним за досадне туристе. Данас је то најпристојнији примјерак огромне, растуће свјетске туристичке популације. Сада их нико не воли — пијане Енглезе на шпанској обали и грчким острвима, Словенце у бањалучким пабовима, парадајз-Чехе са лименкама пива под чемпресима у Далмацији — али сви и даље желе њихове паре.
Свијетом се у сваком тренутку креће огромна ријека људи. Ко први успије да усмјери ријеку туриста жељних путовања и забаве, можда нешто и заради, али по коју цијену? Још увијек нико неће да их спријечи да долазе, нити је то могуће, али за сада ће покушати да их отјерају вишим цијенама и локалним забранама.
На почетку је све било идилично. Људи са сјевера путовали су на југ да одморе кости и очи на обалама Медитерана или неког другог мора. Није било аеродрома ни много хотела. Неколико деценија или вијек касније у Барселони пуцају на туристе. Воденим пиштољима (за сада). У Венецији покушавају да одбране град од најезде са крузера, Јапанци не знају како да спријече милионе који са истог мјеста желе селфи са планином Фиџи, а широм Европе размишљају како да забране изнајмљивање апартмана и станова туристима.
У туризму је од почетка постојало нешто сумњиво, иако је вријеме зачетака туристичких путовања, предузиманих због задовољства и вишка слободног времена, доба невиности у односу на ово данас. Већ средином 19. вијека туризам се појавио као једна изразито буржоаска навика и доказ припадности класи која је имала мало и нимало егзистенцијалних брига.
Социјализам је покушао да изједначи све и омогући туризам свакоме. Није било боље земље за то од Југославије, са огромном јадранском обалом и изузетним природним карактеристикама као што су планине и бање. СФРЈ је постала позната по томе што је народна радничка класа упражњавала љетовања у основном пакету који се састојао од аутомобила и плаже радничког одмаралишта. Такав начин одмора искусили су (скоро) сви и у митологији већине породица на просторима државе опстао је мит и култура, превасходно, одласка на море. Наредне генерације упражњавају навику на сличан начин: двије недјеље одмора, аутомобил, одмаралиште (са нешто другачијим и ширим опсегом локација).
Ван ове основне туристичке ћелије (љетовање/зимовање), у развијеном свијету веома брзо и експлозивно се развила општа туристичка индустрија и понуда. Са развојем потрошачких навика и платежне моћи, путовање је постало морање (must have), карактеристика модерног живота (“доста путујем”), али наравно и резултат природне жеље да се види свијет.
Шема је раније била упрошћена: када дође љето ишло се на одмор. Сада се путовање предузима, улаже се много више енергије у процес. Истражује се мјесто, тражи најбољи смјештај, мјере начини како да се потроши и види, гдје да се пије, једе и фотографише (ово не мора да буде схваћено као критика, већ преглед стања из угла једног типичног конзумента).
Развојем саобраћаја и комуникација, ширењем мрежа јефтиних летова, појавом хостела, а затим и глобалних сервиса за изнајмљивање смјештаја као што су Airbnb или Booking, дошло је до велике популарности такозваних “сити брејк” путовања. На тај начин велики и популарни градови прво су привукли масе туриста, али није прошло много и они су сада погођени туризмом као негативном појавом.
Број становника и инфраструктура су почели да попуштају и пуцају пред навалом. Дјелимично, до овога је дошло развојем туристичког производа званог аутентично искуство. Данас нико више неће оно што је било на почетку: класични туризам, ауто, хотел, плажа. То је сада свима досадно!
Милиони туриста кренули су да откривају, под наводницима, прво локална јела, таверне, па затим пијаце, тржнице и скривена мјеста и буквално су почели да провлаче своје носеве и Инстаграм објективе скоро па у фрижидер и спаваћу собу сваког “аутентичног” локалца у потрази за сулудом конзумацијом искуства.
Сам туризам је искривио шта је стварно и аутентично, па је сваки брод на сваком мору постао гусарски, свако јело у Шпанији паеља, а музика фламенко, док ће свака ријеч из Далмације са упливима италијанског осванути на страницама недељних новина у Београду у покушају аутора да састави аутентичан текст са мора.
Један пријатељ који је недавно био у Палерму на Сицилији каже да су свуда графити против туриста. Међутим, десетине хиљада странаца је и данас на Сицилији, а убрзо ће у Корлеоне по своје парче бајке о мафији.
У дивљења вриједној, капиталистичкој туристичкој индустрији, прије или касније свака ствар и појава, од лова на корњаче на Тајланду, парења лавова на сафарију, до кубанског сиромаштва (узрокованог санкцијама комшијских САД), постаје производ.
Против тога је кренула побуна: “Ми нисмо производ, ми смо људи који живимо ту, ми ту пијемо кафу, купујемо хљеб, дјецу водимо у школу и желимо тако да наставимо”.
Да ли је могуће изоловати домороце од туриста у забрањена градска острва обичног живота? Да ли ће они и тада да их сликају преко зидова као што туристи из хеликоптера и аутобуса фотографишу сиромашне фавеле у Бразилу?
Медијатизација мијења свијет убрзано и на један неочекивано бизаран, можда перверзан начин, у којем је свако “садржај” и свачији начин живота је можда програм на неком каналу. То је феномен чији крај се не види.
Туризам у суштини уништава културу и искривљује стварност јер туристи јесу некултурни. Њима се продаје оно што је већ креирано као производ, они долазе као купци, а не као гости и не понашају се превише пристојно, нити као да су стварно у “туђој кући”.
У Барселони су организовани први протести уз прскање туриста воденим пиштољима, али ово неће зауставити туристе. Проблем са тзв. глобалним градовима који су свима познати и који су веома популарни је што их сви сматрају својима. Свако ко дође у Венецију не види зашто би то сметало неким људима који ту стварно живе.
Путује се свуда, стално и много, и постоји више разлога зашто је до тога дошло. Они су културолошки, друштвени, али и економски и технолошки. Исте такве су и посљедице. Сви су гледали оне економске, али ове друге, културне и друштвене (измјена начина живота), произвеле су реакцију која је све екстремнија, посебно у познатим туристичким градовима. “Молимо вас будите тихи” (чест натпис на зградама у популарним градовима) претворио се у “марш одавде” у овом сукобу између живота и забаве.
Туризам је на крају постао доказ да конзумеризам неминовно долази у сукоб са традицијама, тако обичним као што је обичан начин живота у једном граду. Испоставља се да је то луксуз. Већ провијава питање: Зашто би само неки имали право да ту живе? Да одемо још даље – ако ресурси нису на располагању онима који имају новац, који је онда смисао (имања) новца?
Било да је у питању галама на викендици у околини Бањалуке или журка испод прозора у Севиљи, проблем је исти. С једне стране, то је сукоб између забаве, задовољства, трошења слободног времена и обичног живота. Често се заборавља да је простор ресурс и он може да буде узурпиран. У Дубровнику су недавно повећали таксе за посјетиоце са крузера јер “они користе простор” за пар евра колико плате улаз.
Медитерански градови су збијени, згуснути, са малим улицама између камених зграда, а сви желе да буду баш ту, у том малом, симпатичном ресторану, испод штрика на којем су чаршафи које је прострла домаћица која сигурно баш сада прави одличну, домаћу пасту.
Можда да је питамо да снимимо?
